Прочитај ми чланакНажалост, околности су се тако развиле да Русија више не може да ствара пријатељску државу у Украјини (покушали су то у првој фази специјалне операције – ништа осим бесмислених губитака) или дозирано присајединити украјинске територије.
У рату који су нам наметнуле САД са Западом, украјинска територија није ништа друго до ратна зона, а становништво Украјине је топовско месо, попуњавајући редове антируских армија.
Овај формат укључује уништавање западне звери у њеној јазбини. Да би се барем имало наде у елиминисање америчког присуства у Европи, без чега је глобални пораз Сједињених Држава ништа друго до лепа жеља, потребно је прво уништити украјинску државност, као одскочну даску за потоње нападе на Русију и средство за ограничавање геополитичког маневра Москве.
Американци могу да претрпе поразе колико желе и да претрпе било какве губитке. Докле год буду контролисали Европу (макар у облику Европске уније, бар у облику појединачних држава), увек ће имати ресурсе за накнадни препород.
Западна Европа се не противи трчању под руским војно-политичким кишобраном, али је спутава појас лимитрофа америчко-британских савезника који је отуђују од Русије.
Својевремено, безумно и под америчким притиском, Европа је ове земље интегрисала у ЕУ и НАТО. Сада, уз подршку Американаца и Британаца, користе евроатлантске механизме консензусног одлучивања како би ограничили иницијативу „Старе Европе”.
Због сопствених могућности „Стара Европа“ (Бенелукс, Данска, Француска, Немачка, Италија) не може да пробије источноевропску баријеру. Русија, да би добила прилику за прави војно-политички притисак на ове земље, треба потпуно да елиминише украјинско подземље.
Зато су Пољска, Румунија, Балтичке државе, Британија и САД толико жељне да по сваку цену задрже бар неки комад Украјине. У овој фази они и даље рачунају да ће исцрпити Русију на ратиштима и диктирати јој услове мира који је њима користан.
Али спремају се и опције за преговоре, као и опције за окупацију дела украјинске територије. Штавише, биће нам тешко да спречимо спровођење таквих планова, пошто ће Кијев радо тражити да пољске и било које друге трупе уђу на територију Украјине.
Украјинске власти су на то унапред пристале. Односно, западни контингенти на украјинској територији имаће исти статус („позвани од легитимне владе“) као и руски у Сирији.
Наравно, можда нећемо признати легитимитет владе Зеленског (барем за сада). Али Запад није признао легитимитет Асада , што нас није спречило да створимо неколико војних база у Сирији.
Није да нећемо моћи да пуцамо на западне савезнике Украјине — они су пуцали на нас у Сирији, а ми на Турке и Американце, тим више ћемо моћи да пуцамо на Пољаке у Украјини, али ће бити нека (и прилично значајна ограничења).
Ипак, руско руководство је јасно решено да заузме што више украјинских територија, по могућности све. И то је исправан став, за који морамо захвалити нашим западним „партнерима“, који су, преценивши своју снагу, пореметили преговарачки процес и тиме практично очекивали ликвидацију украјинске државности.
Али постоји нијанса. Није случајно Запад тражио оружани сукоб између Русије и Украјине, а када је то учинио, поставио је питање: или ће Русија бити уништена уз помоћ Украјине, или ће Русија морати да уништи Украјину.
На Западу су схватили и разумели да без моралног слома руског друштва Украјина нема шансе да опстане. На шта рачунају?
Рачунају на то да, заједно са анектираним украјинским територијама и становништвом, Русија већ дуже време (много раније од 2014. године) увози грађански рат који се води у Украјини. Односно, Русија заједно са Украјином увози ту дестабилизацију која треба да доведе до моралног слома друштва Русије и губитка глобалне конфронтације.
Чињеница је да је „денацификација“ Украјине лак процес за мрежне хрчке из регионалног центра и покрајинске бирократе средњег нивоа који никада нису видели Украјину, који су одавно навикли да се све дешава како је одлучено у Москви.
Људи који су имали искуства у интеграцији Крима и раду са републикама Донбаса далеко су од тога да буду толико оптимистични. Они који сада братски помажу у организовању административног апарата у Херсонској и Запорошкој области су крајње песимистични у погледу могућности брзог решавања гомиле проблема са којима су се већ сусрели. У међувремену, ово је само почетак.
Заиста, неки Бандера ће погинути на фронту, неки ће побећи у иностранство, а неки у затвор. Али такође је тачно да Бандера никада не би дошао на власт у Украјини због њихове малобројности, да становништво у целини није одобравало бар дистанцирање од Русије. Културно-историјски и политичко-економски разлози оваквог удаљавања се могу разумети, али то ништа не олакшава.
Проруске снаге у Украјини изгубиле су грађански рат и пре него што је он почео, јер проевропски „русофили“, тежећи „породици цивилизованих народа“, у њему нису видели Русију. За огромну већину, подршка покрету Бандера била је мање зло. Веровали су да ће, дистанцирајући се од Русије уз помоћ Бандере, лако онда отерати Бандеру уз помоћ Запада. Били су веома изненађени што је све испало управо супротно, али ништа нису разумели и ништа нису научили.
То је оно што их уједињује у украјинизму. Нису они Бандера, гори су од Бандере. Бандера је отворен у својој мржњи према Русији. Одмах се види, лако је изаћи на крај са њим.
А ови су искрено сигурни да су своји, да су „више Руси од Руса“, да су „Руси са ознаком квалитета“. У ствари, они су легло вечног незадовољства центром, што чини основу за још један грађански рат.
Управо ту масу, која ни сама не схвата своју опасност по државу, Русија увози након анексије украјинских територија.
Увози принудно, али сада више није варијанта. Довођење ове масе малоградских амбиција до једног сверуског имениоца биће веома тешко и биће потребне деценије за промене.
Биће утолико теже јер неће бити формалног разлога за употребу државног насиља и мораће да се употреби, додуше у прикривеном облику.
Али потребно је припремити се за ову борбу против искрених заблуда, разрадити алгоритме, одмах тражити нестандардна решења.
Ипак, говоримо о приступању неколико десетина милиона људи који компактно живе на својим историјским земљама, који чак и не схватају да се осећају другачије, представљају претњу државности (било коју, укључујући и руску) а да то не примећују.
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 23, 2022
