Прочитај ми чланак
Ниједан озбиљни аналитичар од самог почетка ‘Арапског пролећа’ није могао изоставити Алжир у својим опсервацијама. Још 2011. амерички стручњак за тероризам Брус Ридел је изјавио како ће Алжир због успеха радикалних исламиста у Либији, те због њиховог утицаја у региону, бити ‘следећи који ће пасти’, а Вилијам Енгдал како је Алжир један од главних циљева свих НАТО интервенција које покрећу Француска и САД-а.
Након доласка на власт исламиста у Либији, Тунису и Египту и покретањем војне кампање у Малију, разбуктала се неоколонијалистички олуја над Африком. За Мали многи тврде како је та држава у односу на Алжир, управо оно што је Сирија за Иран. Препрека која се под било коју цену мора савладати, како би се у миру могло посветити крајњем циљу.
Све до сада су то биле анализе стручњака и експерата за геостратешка и геополитичка питања, те написи у медијима. Но, на маргинама самита Арапске лиге у Каиру, на коме се расправљало о затварању сиријских амбасада у земљама чланицама, како преноси новинска агенција из Туниса Невс оф Тунисиа, дошло је до вербалног сукоба између алжирског амбасадора у Каиру, Надира Ларбауиа, и министра спољних послова Катара, шеика Хамада бин Јасим ал-Таниа. То приликом су се први пута из уста једног дипломата (и то онога који је да велики допринос хаосу на северу Африке и на Блиском Истоку) чује речи ‘како ће Алжир бити следећи’.
Катарски министар спољних послова је на приговор алжирског амбасадора у Каиру, а који је изјавио како се ‘Катар превише уплиће у унутрашња питања једне братске земље’, одговорио: ‘Ви сте следећи на реду’. Египатски и либански медији преносе како је Ларбауи оптужио Катар, али и главног секретара Арапске лиге Набила Ел-араби, за ‘заверу против Сирије и осталих арапских земаља’.
‘Овде се ради о завери коју ви водите, а тиме кршите законе и повељу Арапске лиге. Стојите на челу свега што се ради против Сирије и против целог арапског света. Ви и главни секретар Арапске лиге вршите злочине против Сирије и арапског народа ‘, изјавио је Ларбаоуи на маргимнама самита приликом сусрета с Ал-Тханием.
Подсјетимо како су алжирски дипломати који су учествовали на самиту одбили предлог Арапске лиге о затварању сиријског амбасаде у домовини.
Алжир у сенци ‘Арапског пролећа’
Алжир је стална мета пропаганде, субверзија и лажи којима се користе дисиденти у егзилу у служби оних који желе успоставити потпуни надзор (или барем поставити марионетску владу) над овом, ресурсима богатом, земљом на северу Африке. Многи од припадника тзв. слободне опозиције, због личних фрустрација или из освете, критикују своју домовину и истовремено служе њеним непријатељима.
Често се у публикацијама ‘опозиционих челника’ који не живе у домовини, те на њиховим интернет страницама могу прочитати позиви на побуну, те како Алжирци тешко живе у домовини. Иако тврде да желе ‘слободни Алжир’, сасвим је јасно, као иу свим случајевима до сада, како су искључиво жељни власти, а неки од њих и освете. Не одбијају помоћ земаља за које се зна што би, уколико би дошло до позитивног исхода ‘револуције’, тражили заузврат. Будући да се данас у Алжиру живи сигурније него у време ‘црног деценије’, ау којем су велику улогу одиграли управо ‘пријатељи’ данашњих алжирских дисидената, може се рећи како је стварност у потпуности супротна пропаганди.
У Алжиру се данас не осети толика ниво репресије која би подстакла народ на побуну. Они који алжирско друштвено уређење називају диктатуром, исто су тврдили и за Гаддафија или за Мубарака и што и дан данас понављају за Башара ал-Асада. Чињеница је да се у Алжиру може говорити о слободи, те како се влада успешно носи с посљедицама глобалне економске и финансијске кризе.
‘Државни капитализам’ и ‘петољетке’ Народне Демократске Републике Алжир сметају западу
Алжир, земља богата ресурсима, успешно спроводи развојне и конструкционе програме. Држава је та која улаже у велике пројекте. У петогодишњем плану (у нас популарно зване ‘петољетке’ оп.а.) 2010./2014. држава планира инвестирати 286 милијарди долара у све привредне гране. 130 милијарди $ ће се издвојити за довршавање старих инфраструктурних пројеката (железнице, аутопутеви, водоводна мрежа …), а 156 млрд $ за нове пројекте.
Наравно да постоје потешкоће с којима се земља мора носити, а то су незапосленост, корупција, бирократија у многим секторима, недостаци у пружању здравствених услуга, а највише систематски злорабљења службеног положаја. Морале би се спровести реформе које би сузбиле негативне појаве у друштву, порадити на праведнијој прерасподели средстава итд …
Међутим, мора се одати признање влади која је успела да донесе законе кој су покренули велике пројекте у свим привредним секторима, а највише у инфраструктури и станоградњи (али у корист народа, а не како се подразумева на западу: у сврху шпекулирања некретнинама).
Алжирски ‘неутрални дисиденти’ подржавали су либијски ЦНТ, сиријске побуњенике и Француску интервенцију у Малију
Алжирски дисиденти, који за себе тврде да су ‘антиционисти и антиколонијалисти’, те како желе бранити народ од тираније и нуде ‘слободу и демократију’, исти су као што су били они либијски, ирачки, авганистански, сомалски, судански и сиријски. Исти они који се у својим говорима обрушавају на Израл и САД, у својим програмима следе њихову агенду.
Подржавају Мароко и његов колонијалистичке приступ у западној Сахари, а истовремено оптужују власти у Алжиру да дају подршку народу Сахравиа који се тамо брани; тврде како не подржавају запад у Либији и Сирији, а у пракси се понашају супротно. Највише критикују председника, војску и правосуђе у Алжиру, знајући да су управо они браник независности земље. Из свег овог је лако прозријети њихове намере.
У Либији су подржавали побуњенике и Прелазни национални савет, групу одбачених које су удомили САД и запад, које је позвало НАТО да уништи земљу. Сарађивали су са свима у ‘вијећу’, од такозваних либерала, до монархиста, исламиста блиских катарским ‘светим ратницима’ и Ал-Каидом. Ни данас им нису мрски, када су Либију претворили у полигон за терористичке групе, трговину оружјем и базу за стране обавештајне агенције.
У сиријском сукобу отворену подршку дају побуњеницима и ‘Коалицији из Дохе’, а речи критике упућују влади у Дамаску.
Сукоб у Малију желе искористити и испровоцирати Алжир да интервенише, те на тај начин компромитовати и ослабити власт у земљи. Либијска кампања, коју је повела Француска, је била само почетак опсежне стратегије која се сад реализује у Малију. Како је могуће да Француска, која је у региону увек користила сепаратистичке тежње Туарега, одједном брани ‘територијални интегритет’ Малија?
Како тренутно ствари стоје, Француска, која заједно с Катаром подржава побуњенике у Сирији, у сламању отпора побуњеника у Малију неће моћи рачунати на алжирску помоћ.
Алжирска војска је стабилна институција која познаје ситуацију
Алжиру се није претерано приговарало због ‘непрофесионално обављене’ акције ослобађања талаца у Аменасу алжирске војске. Акцију су извеле специјалне јединице алжирске војске (АНП), и тешко је поверовати да је ‘све кренуло непревиђеним смером’, иако су последице биле катастрофалне.
Алжир је хтио показатаи како ни по коју цену неће дозволити инкурзије исламистичких милитаната на свој териториј. Алжирске власти тврде да је војска стабилна, те како је њена задаћа да брани земљу од спољног агресора, али и да спречава субверзивне активности које би одвеле земљу у хаос. Једна од тих субверзија је била и талачка криза у Аменасу.
Председник Абделазиз Бутефлика и исламистичке странке у Алжиру неће дозволити ‘Арапско пролеће’
Алжиром од 1999. председава Абделазиз Боутефлика, који је следбеник националистичке и антиколонијалистичке струје, а самим тим и антиимперијалистичке, те је стога јако популаран у народу. Осим предсједника у Алжиру су јаке исламистичке странке, као нпр (Покрет за мир и друштво, но, и та странка му је дала подршку на председничким изборима 2009. На власти су тренутно Национални ослободилачки фронт и Национални демократски савез који немају никаквих додирних тачака са Муслиманском браћом, који су како је опште познато умијешани у све преврате у арапском свету.
Осим тога, сви још памте грађански рат који је у Алжиру трајао од 1991. до 2002. иу којем је погинуло 150.000-200.000 људи и то је један од разлога зашто исламистичке странке не желе да сарађују с Муслиманском браћом, али и гаранција да ће влада и председник учинити све да се протести незадовољних група, којих је било иу Алжиру, не претворе у ‘заборављено арапско пролеће’.
(Адванце, The Independent, News of Tunisia, L’intellettuale Dissidente.it, Eurasia, Al Yazeera English)
