Прочитај ми чланакАмерички стручњаци за Кину оштро критикују гувернера Флориде и могућног републиканског председничког кандидата Рона Десантиса да је „промашио циљ“ кад је рекао да рат у Украјини није у виталном интересу Америке.
По његовом мишљењу, оно што се дешава је територијални спор. Њима је тродневна државна посета лидера Кине Си Ђинпинга Москви показала супротно: од исхода овог рата зависи будућност међународног поретка. Сарадница Карнегијеве фондације, Џуди Демпси још је прецизнија у томе – реч је о будућности послехладноратовског поретка који су креирале САД. На овај начин посредно се признаје да је то амерички поредак, а то је управо оно што тврде руски и кинески председници.
Она као преломне моменте у стварању тог поретка узима рат у бившој Југославији, који је требало је да „избаци Европу из њеног самозадовољства тако што би узела озбиљно у обзир одбрану и безбедност континента.
А касније, од терористичких напада на Сједињене Државе 11. септембра, рата у Ираку и Авганистану, до руске инвазије на Грузију 2008. и побуна Арапског пролећа 2011, такве кризе су показале како Европа и Сједињене Државе нису биле спремни да обнављају и негују постхладноратовске структуре и институције. Обе стране Атлантика одржавале су стари поредак“.
КИНЕСКИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК: Напад Русије на Украјину руши овај стари поредак. У том контексту, Си – чак и више од председника Владимира Путина – намерава да утиче, ако не и да води нови поредак, сматра Демпси.
Лондонски Економист указује да кинески председник верује у „неумољив пад светског поретка предвођеног Америком“, са њеном исказаном „бригом за правила и људска права“. Његов циљ је да га преобрати у систем договора између великих сила. „Не потцењујте опасности ове визије – или њену привлачност широм света“, упозорава британски недељник.
Данас Кина и Русија покрећу догађаје и оне су делатни чиниоци у промени статус квоа. Оно што оне стварају, јасно је на антиамеричкој платформи, а у корист реафирмације концепта Евроазије, односно стварање нове Евроазије која ће бити обележена тесном сарадњом две огромне државе са снажним империјалним наслеђем.
Већ три деценије чују се разне идеје, планови, доктрине и стратегије у вези са успоном Евроазије, али чини се да она по први пут сада постаје реални концепт који покрећу две најважније државе овог простора. Кина и Русија сада обликују цео простор од Шангаја до Минска и Кијева. Реч је о површини од 28 милиона километара квадратних, милијарду и 700 милиона становника, и 16 временских зона, којима располажу само ове две земље. За цело пространство предвиђа се развој Северног морског пута, још једне допуне кинеског мегапројекта Појас и пут. У енергетском сектору недавно је окончана изградња Источне руте до Шангаја у дужини од 5.000 километара, а гасовод Снага Сибира 2 у дужини од 6,7 хиљада километара, тек треба да се изгради.
Кина је у размаку од само неколико недеља изашла са својим мировним планом за Украјину, остварила велики дипломатски успех склапајући споразум између Саудијске Арабије и Кине, кинески председник Си је изабран трећи пут на ту функцију, дошао је у прву посету Русији и спрема се за европску турнеју и турнеју по другим земљама. Све то је прилика за увођење „кинеског светског поретка“.
У Белој кући се у поверљивим разговорима истиче да су састанци кинеског председника Си Ђинпинга и руског председника Путина, који су одржани у Москви, довели Вашингтон у непријатну позицију и натерали их да размишљају о „ширем приступу овим државама“.
Сједињене Државе од почетка сукоба покушавају да држе Кину подаље, али се испоставило обрнуто, јер Кина успева да „пронађе пријемчиву публику“ за своје дипломатске напоре широм света. Чак је у Украјина реаговала с разумевањем, а може да се претпостави како ће реаговати афричке или латиноамеричке земље. У таквим околностима, САД могу да буду „сатеране у ћошак“ где би морале да бирају између позиције земље која не жели мир или да се приклоне кинеској иницијативи.
Због тога, хладнокрвна Бајденова реакција изазива незадовољство многих у Вашингтону, јер им се чини као пристајање на секундарну америчку улогу и дефинитивно рушење „америчког светског поретка“ и улазак у еру „кинеског светског поретка“. Путин је КИни дао преимућство рекавши да је Русија „помало љубоморна“ на кинеска достигнућа. „Помало љубоморна“ – али с тим може да се живи. Русија себи у заслугу узима да она на бојном пољу у Украјини бије битку за тај нови руско-кинески светски систем, система „глобалне већине“ и стварање Велике Евроазије.
Русија себе сматра „оружаним језгром“ те нове „глобалне већине“ чија битка има судбински значај како за Русију саму, тако и за нови „велики дизајн“. Управо због тога, а упркос свим овим оценама и тензијама, много Американаца и Европљана ове недеље присуствује Кинеском развојном форуму у Пекингу
Док запад сматра да су његове вредности универзалне, Путин и Си управо то оспоравају и тврде да је свет мултиполаран, полицентричан и да култура и вредности Запада нису једине праве слике света. А Запада пита – да те вредности нису универзалне, зашто би толико људи около, ван Запада, протествовало за слободу, за демократију, за правду и за људска права? У тој представи, то је суштина рата у Украјини.
Ако Украјина изгуби, изгубиће и Запад. А Русија би уз помоћ својих некадашњих савезника искористила пораз Украјине да поново потврди свој утицај у источној Европи, баш оно што запад неће. „Пораз би подстакао ауторитарне режиме, на челу са Пекингом, да преобликују постхладноратовски међународни поредак у којем би Сједињене Државе могле да изгубе своју доминантну позицију. То је отрежњујући, песимистички сценарио“, тврди Џули Демпси.
ЗАПАД НЕ ЖЕЛИ ОБНОВЉЕНУ РУСИЈУ: У овом смислу, показује се да руска перцепција света није просто клаустрофобична, параноична и националистичка јер Запад досита не жели оно што би личило на неку снажну, обновљену Русију – Русију која је у то име и покренула цео точак историјских промена у процесу окончања Хладног рата. Кад је обликована политика према постхладноратвоској Русији, Збигњев Бжежински се нешто питао о томе.
У више разговора које је потписник ових редова обавио с њим, овај стратег изразито антируске репутације, осим што је Русију видео као земљу „неприродних граница“, сматрао је и да Украјини и Грузији не треба унапред затварати врата НАТО, јер што оне буду ближе НАТО, то ће значити да ће и Русија бити ближе Европи. Бжежински је, међутим, одбацивао став да лични односи према овом или оном руском председнику треба да замене стратегију. А та стратегија која је „важна за геополлтички контекст“ јесте смањењење „вероватноће да стварност постане носталгична жеља да Русија поново постане велика империјална сила“.
Уколико се унапред одбаци идеја о Украјини и Грузији у НАТО, зато што то Москва не жели, на тај начин се у Москви одржава у животу идеја да ове две земље, Белорусија и још неке централноазијске, могу једног дана поново да постану део заједнице под руском доминацијом.
Збигњев Бжежински причао је да му је Денг Сјаопинг представљао политику једна Кина – два система, он предложио политику једна Кина – неколико система. То би Кини омогућило да интегрише Хонг Конг, Тајван, Тибет и друге регионе који су специфични у поређењу са кинеском већином, па све до идеје да би једног дана и Сингапур могао да постане део велике Кине. Било би то „братство нејасног сродства“, како је то описивао бивши двоструки саветник за националну безбедност, Брент Скоукрофт.
Овим ставовима чини се да је прецизно приказано то стање које Москва управо неће, које жели да избегне и због којег је почела рат у Украјини. То је за њу „либерални светски поредак“ или „послехладноратовски светски предак“ који гради и који је изградила Америка, управо на рачун величине Русије, односно на идеји смањивања Русије и њеног утицаја преко ширења НАТО и јасне политике ограничавања руског утицаја у свим деловима некадашњег Совјетског Савеза.
Владимир Путин и Си Ђинпинг провели су укупно око осам сати у разговорима током посете кинеског лидера Москви. Његови резултати су осмишљени да консолидују „стратешку интеракцију“ између земаља, како је то описао Си Ђинпинг. У Москви је потписано 14 докумената из области економије, информација, технологије, културе и туризма. Најважнијим треба сматрати Заједничку изјаву о продубљивању свеобухватног партнерства и стратешке сарадње за улазак у нову еру и Заједничку изјаву о плану развоја кључних области економске сарадње до 2030. године.
ВЕЛИКОЕВРОАЗИЈСКИ ПРОСТОР: Русија и Кина имају чиме да се похвале у сфери економских веза. Трговински промет за 10 година (одкад је Си Ђинпинг на власти) порастао је за више од 100 одсто, достигавши 185 милијарди долара прошле године, уз суфицит у корист Русије, што није типично за кинеску спољну трговину. Следећа лествица је 200 милијарди за коју се очекује да ће бити прескочена током ове године. То је, наравно, мање од укупног трговинског промета Кине од 1,5 трилиона долара са ЕУ и САД – са Унијом око 800 и око 700 милијарди са САД, па отуда и неизбежно игнорисање Пекинга западних претњи „секундарним санкцијама“. Динамика и тренд су важни.
Русија је већ заузела место стратешког снабдевача Кине енергентима. Кинески увоз сирове нафте из Русије скочио је 8 одсто у 2022, на 86,25 милиона тона, односно 1,7 милиона барела дневно, иако је укупан кинески увоз нафте пао за 0,9 одсто због успоравања привреде. Тиме је Русија добила 17 одсто удела на кинеском тржишту нафте.
Русија је ове године по тренутним залихама први пут претекла Саудијску Арабију. Да, нафта се продаје уз попуст, што је кинеским рафинеријама уштедело око 5,5 милијарди долара од априла 2022. до јануара 2023. Међутим, дисконтовање је уобичајена пословна пракса кад је у питању почетна фаза пословања. Како кинеска економија излази из стагнације, цене енергије ће расти. Овде постоји заједничка нит: руске испоруке са попустом помоћи ће Кинезима, али у замену Русија добија – у транзиту или директно – приступ оној роби и технологијама које су под ембаргом Запада.
Русија је понудила Кини и учешће у Северном поморском путу, маршрути која заобилази пацифички Малачки мореуз и Суецки канал који могу да буду контролне тачке за руски извоз. Северни пут припада само Русији и никоме другом, а сада је надохват руке и Кини. У овом контексту не треба заборавити да су оба лидера, припремајући се за преговоре, помињала коњугацију две велике евроазијске иницијативе – руске ЕАЕУ и кинеског Један појас – један пут.
Преломни резултат овог евроазијског мегапројекта могла би да буде модернизација железничког система од Санкт Петербурга до Шангаја. Модерна трансконтинентална рута велике брзине од Балтика до Тихог океана постала би оличење сна оба народа, одлучујући корак ка стварању великоевроазијског простора, чију идеју је изнео председник Русија. Управо је железница некад уједињавала Запад и Исток Сједињених Држава, а потом је одиграла пресудну улогу у формирању јединственог простора Британске империје у Африци – од Каира до Кејптауна. Данас само Русија и Кина имају историјску прилику да оживе такав пројекат.
Победа у овом рату не би била само војна победа. Због тога Си и Путин могу да се виде као Рузвелт и Черчил новог уређења света.
Кедми: Руски пилоти изазвали хистерију у Вашингтону https://t.co/ZHO2qhKFZY
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 25, 2023
