Прочитај ми чланак

Амерички „тајни ратови“ у преко 100 земаља широм света

0

JSOC1

(informationclearinghouse)

Обамина кампања глобалног терора не зависи само од његовог програма атентата беспилотним летилицама, већ се све више ослања на употребу Снага за специјалне операције у земљама широм света, наводно између 70 и 120 земаља у исто време.

Обама је покушао да избегне велике копнене инвазије земаља (као што је их је Буш спровео у Авганистану и Ираку), али је ескалирао у свет „тајног рата“, у великој мери ван надзора Конгреса и јавности. Једна од најважнијих служби у овом глобалном „тајном рату“ је Заједничка команда за специјалне операције (JSOC, Joint Special Operations Command).

ЗКСО је основана 1980, после неуспелог спасавања америчких талаца у америчкој амбасади у Ирану као „обскуран и тајновит угао у војној хијерархији „, како је приметио „Атлантик“. Снаге су имале „брзу експанзију“ под Бушововом администрацијом, а пошто је Обама дошао на власт, „изгледа да играју све значајнију улогу у националној безбедности“ и „борби против тероризма“, у областима које је „традиционално покривала ЦИА.“ [ 1] Једна од најважнијих разлика између ових тајних ратних операције које спроводи ЗКСО уместо ЦИА је да их ЦИА мора пријавити Конгресу, а ЗКСО само своје најважније активности председниковом Националном савету за безбедност. [2]

За време Бушове администрације ЗКСО је „извештавао директно“ потпредседника Дика Чејнија, према награђиваном истраживачком новинару Сејмуру Хершу из „Њујоркера“, који је објаснио, да  „то је, у суштини, извршни атентаторски круг, који иде све даље и даље“. Он је додао: „Под овлашћењима председника Буша, они су одлазили у земље, не да разговарају са амбасадором или шефом станице ЦИА-е, већ да пронађу људе са листе, убију их и оду. То се дешава, у име свих нас.“[3].

Dick Cheiny8

У 2005, Дик Чејни је о америчким Специјалним снагама известио као „тихим професионалцима“ који представљају „врсту силе коју желимо да изградимо за будућност … силу која је лаганија, прилагодљивија, агилнија и смртоноснија у акцији.“ И без трунке ироније, Чејни је изјавио: „Нико од нас не жели да преда будућност човечанства малој групи фанатика који неселективно убијају и кују заверу за терор широких размера „. [4] Не, осим ако „фанатици“ не носе америчке војне униформе, наравно, у том случају „неселективно починињена убиства и завера за терор широких размера “ нису проблем.

Командант ЗКСО током Бушове администрације – када је служио код Чејнија, у „атентаторском кругу“ – био је генерал Стенли МекКристал, кога је Обама именовао за врховног војног команданта у Авганистану. Не изненађује што је ЗКСО почео да игра много већу улогу у Авганистану и Пакистану. [5] Почетком 2009, нови шеф ЗКСО-а, вицеадмирал Вилијам Х. МекРавен, наредио је „обуставу“ двонедељне мисије за специјалне операције унутар Авганистана, после неколико акција ЗКСО-а у претходних неколико месеци у којима су убијени жене и деца, додајући да расте „бес“ у Авганистану, због смрти цивила изазваних акцијама САД и ваздушним нападима, што је допринело великом порасту смрти цивила током 2008. [6]

ЗКСО је такође била укључена у покретање „тајног рата“ унутар Пакистана, почевши од 2006, али жустро убрзава под Обамином администрацијом. „Тајни рат“ се водио у сарадњи са ЦИА-ом и злогласним приватним војним извођачем, компанијом Блеквотер, озлоглашеном због масакра ирачких цивила, после чега јој је забрањен рад у земљи. [7]

Оснивач Блеквотера, Ерик Принс, био регрутован као сарадник ЦИА 2004, а у наредним годинама стекао је преко 1,5 милијарди долара на уговорима Пентагона и ЦИА-е и међу своје руководство укључио неколико бивших највиших функционера ЦИА-е. Блеквотер, који пре свега ангажује бивше припаднике специјалних снага, у великој мери функционише „као преторијанска гарда за службенике ЦИА-е и Стејт департмента у иностранству,“ који такође „помажу да се занатски и фондовски утемеље и изврше операције“, укључујући и „склапање убилачких тимова“, све изван јавног или надзора Конгреса (јер је технички била приватна корпорација) [8].

Iraq Revokes Blackwater's5

ЦИА је ангажовала Блеквотер да помогне у програму тајних атентата који је скриван од Конгреса седам година. [9] Ови послови ће бити надгледани од стране ЦИА или припадника Специјалних снага [10] Блеквотер је такође уговорен за наоружавање дронова у тајним базама у Авганистану и Пакистану за Обамин програм атентата, надгледан од ЦИА-е [11] Линије раздвајања војске, ЦИА-е и Блеквотера постале су „замагљене“, како је један бивши званичник ЦИА прокоментарисао: „То је постао врло братски однос …. Постојао је осећај да ће Блеквотер на крају постати продужетак Агенције.“[12]

„Тајни рат“ у Пакистану можда је почео у време Буша, али брзо се проширио у наредним годинама Обамине администрације. Викиликсови материјали потврђују рад ЗКСО снага унутар Пакистана, са пакистанским премијером Јусуф Раза Гиланијем који је рекао амбасадору САД у Пакистану, Ени Патерсон (која ће касније бити постављена за амбасадора у Египту), да: „Не занима ме да ли то раде све док раде правим људима. Ми ћемо протестовати у Народној скупштини, а затим игнорисати“.[13].

У првих пет месеци председавања Обаме у 2009, он је наредио „масовно ширење тајних војних и обавештајних операција широм света,“ давање Пентагоновим регионалним борбеним команданатима „значајних нових овлашћења“ над таквим операцијама. [14] Директива од генерала Петреуса, команданта ЦЕНТКОМ-а, одобрава да војници специјалних снага буд послати у „пријатељске и непријатељске државе на Блиском Истоку, у Централној Азији и на Рог Африке.“ Распоређивање високообучених убица у десетине земаља треба да постане „системско и дугорочно,“ тако да „продру, поремете, поразе или униште“ непријатеља Сједињених Држава, изнад владавине права, без суђења или изговора на одговорности.

Они такође „припремају амбијент“ за веће нападе које САД и НАТО земље могу планирати. За разлику од ЦИА-е, за ове операције се не подноси извештај Конгресу, није им чак потребно ни „Председничко одобрење“. Али, за велике операције, они добијају одобрење Савета за националну безбедност ( National Security Council – NSC), који укључује председника, као и већину главешина других великих кабинета, од Пентагона, ЦИА-е, Стејт департмента итд. [15]

Нова наређења дају регионални команданти – као што је Петреус, који је предводио ЦЕНТКОМ, или генерал Ворд из новостворене Афричке команде, АФРИКОМ – овлашћења над снагама за специјалне операције у области под њиховом командом, институционализујући овлашћење за слање обучених убица у десетине земаља широм света да воде тајне операције без икакве контроле. Ова нова „власт“ се даје већем броју водећих војних званичника, који су се попели до врха ове институције без икаквих „демократских“ изговора. Без обзира на то ко је председник, ова „власт“ остаје институционализована у „борбеној команди „. [16]

Борбене команде су: АФРИКОМ над Африком (процена 2007), ЦЕНТКОМ над Блиским Истоком и Централном Азијом (процена 1983), ЕУКОМ над Европом (процена 1947), НОРТКОМ над Северном Америком (процена 2002), ПАКОМ над Пацификом и Азијом (око 1947), САУТКОМ над Централном и Јужном Америком и Карибима (око 1963), СОКОМ као Команда за специјалне операције (око 1987), СТРАТКОМ као Стратешка команда над војним операцијама у свемиру, обавештајној делатности и оружјем (процена 1992), и ТРАНСКОМ за целокупни транспорт Министарства одбране. Стејт департменту је дат „надзор“ да се очисти од сваке операције амбасаде, [17] само да би се било сигурно да су сви „у петљи“, за разлику од Бушовог времена када су операције вођене из канцеларије Чејнија, без да се говорило икоме.

CIA special force

У 2010, Вашингтон пост је известио да су САД прошириле операције својих специјалних снага широм света, од тога распоређене у око 60 земаља под Бушом, а у око 75 земаља у 2010 под Обамом – на значајна места, као што су Филипини и Колумбија, као Јемен, широм Блиског Истока, Африке и Централне Азије. Глобална распоређеност специјалних снага – Поред ЦИА-ног глобалног програма беспилотног ратовања – су две стране Обамине „доктрине националне безбедности на основу  глобалног ангажовања и домаћих вредности“, речима Вашингтон поста, иако је чланак нејасан у томе који аспекти вођења „тајних ратова“ у 75 земаља представљају Обамине „вредности.“

Команданти Снага за специјалне операције су постали „далеко редовније присустни у Белој кући“ под Обамом него под Џорџом Бушом, што је један такав командант коментарисао: „Ми имамо много више приступа … Јавно говоре много мање, али делују више. Они су спремни да агресивни буду много брже.“ Такве Снаге за специјалне операције „иду даље од једностраних удара и обухватају обуку локалних снага у борби против тероризма и заједничке операције са њима“. [18]

Дакле, не само да америчке снаге спроводе тајне ратове у десетинама земаља широм света, већ и обучавају домаће војне снаге многих од ових земаља да воде тајне ратове интерно, а у интересу мафијашког САД царства.

Један војни званичник је чак „успоставио мрежу“ приватних војних корпорација које су ангажовале бивше припаднике специјалних снага и ЦИА-е да прикупљају податке и спроводе тајне операције у иностранству да подрже „смртоносне акције“: „јавно финансиране, са приватизованом одговорношћу“. Таква мрежа се „генерално сматра нелегалном“ и била је „непрописно финансирана“. [19] Када је вест о овим мрежама појавила, Пентагон је рекао да се угасе и отворио је „кривичну истрагу.“ Испоставило се да нису нашли ништа „криминално“, јер су, два месеца касније, операције настављене и „постале важан обавештајни извор“. Мрежама „covert-ops“  корпорација „управљао“ је Локид Мартин, једна од највећих војних формација у свету, док их је „надгледала“ Пентагонова Команда за специјалне  операције. [20]

Адмирал Ерик Т. Олсон био је шеф Команде за специјалне операције од 2007 до 2011. Те године, Олсон је спровео успешну иницијативу – подржану од председника Здруженог генералштаба Мајка Малена и секретара за одбрану Роберта Гејтса – подстицање промоције главних руководилаца специјалних операција на више положаје у целој војној командној структури. „Тренд“ се наставио под следећим секретаром за одбрану, Леоном Панетом, који је претходно био на челу ЦИА од 2009 до 2011. [21] Када је Олсон напустио свој положај шефа Команде за специјалне операције, наследио га је адмирал Вилијем МкРавен, који је претходно био шеф ЗКСО од 2008 до 2011, пре Стенлија МекКристала.

barack-obama-foto-ap

До јануара 2012, Обама наставља да се удаљава од великих копнених ратова, као што су у Ираку и Авганистану, и преусмерава се на „мање, агилније снаге широм Азије, Пацифика и на Блиском истоку.“ Окружен шефовима Здруженог штаба у пуној униформи са медаљама, заједно са другим високим званичницима Пентагона, председник Обама је одржао ретку конференцију за новинаре у Пентагону, где је рекао, да ће, „наша војска бити виткија, али свет мора да зна ће Сједињене Државе одржати своју војну надмоћ“. Приоритети у овој стратегији су „финансирање одбрамбених и офанзивних снага у сајбер простору, снага за специјалне операције и широке области обавештајне делатности, надзора и прислушкивања.“ [22]

У фебруару 2012, адмирал Вилијам Х. МекРавен, шеф Команде за специјалне операције се „залаже за већу улогу својих елитних јединица које су традиционално деловале у мрачним угловима америчке спољне политике“, промовишући план који би му “ дао већу аутономију у позиционирању својих снага и њихове ратне опреме тамо где обавештајни подаци и глобални догађаји означе да су најпотребније“ Нарочито имајући у виду проширења у Азији, Африци и Латинској Америци. МекРавен је изјавио да, „Не ради се заиста о томе да СОКОМ [Команда за специјалне операције] води глобални рат против тероризма … Ја не мислим да смо спремни за то, већ се ради о томе како да боље подржим“ највеће регионалне војно-командне структуре. [23]

У претходној деценији, око 80% америчких снага за специјалне операције било је распоређено на Блиском истоку, али МекРавен је желео да их прошири и на друге регионе, као и да може да „брзо покрене своје јединице ка потенцијалним жариштима, без проласка кроз Пентагонов стандардни поступак који регулише распоређивање у иностранству.“ Команда за специјалне операције бројала око 66 000 људи, двоструко више од 2001, а њен буџет је достигао 10,5 милијарди долара, у односу на 4,2 милијарде долара у 2001. [24]

У марту 2012, командант специјалних снага, адмирал Вилијам Х. МекРавен, развио је планове за проширење јединица за специјалне операције, који их чине „изабраном силом“ против „новонастали претњи“ током наредне деценије. МекРавенова Команда за специјалне операције, која надгледа више од 60 000 војних лица и цивила, каже у нацрту што циркулише Пентагоном, да: „Ми смо у генерацијској борби …  у догледној будућности, Сједињене Државе ће морати да се баве разним манифестацијама пламтећег насилног екстремизма. У циљу да реализује одрживе операције широм света, наше специјалне операције морају да се прилагоде.“ МекРавен је навео да специјалне снаге делују у преко 71 земаља широм света. [25].

О аутору

Ендрју Гевин Маршал је 26-годишњи истраживач и писац из Монтреала, у Канади.
Он је пројект-менаџер The People’s Book Project, председник Геополитиког одељења института Хемптон, директор истраживања Global Power Project-а у оквиру Occupy.com, а водитељ је и недељне подкаст-емисије на BoilingFrogsPost.

Ширење глобалних операција специјалних снага било је у великој мери реакција на све већи изазов позиционирања великих војних снага широм света и вођење ратова и окупација великих размера , за које постоји врло мало подршке јавности у земљи или иностранству. У 2013, Команда за специјалне операције имала је оперативне снаге у 92 земље широм света, а једна критика из Конгреса оптужује МекРавена за прављење „Империјалне грађевине“. [26] Појачано присуство ових операција је главни фактор који доприноси „дестабилизацији“ широм света, посебно у великим ратним зонама попут Пакистана. [27]

У 2013, МекРавенова Команда за специјалне операције добила је нова овлашћења и проширени буџет, са МекРавеном који сведочи пред сенатским Одбором за оружане снаге, да “ Било ког дана у години можете наћи Снаге за специјалне операције [у] негде између 70 и 90 земаља широм света.“ [28] У 2012, објављено је да ће такве деловати у 120 различитих земаља до краја године. [29]

У децембру 2012, најављено је да САД шаље 4.000 војника у 35 различитих афричких земаља, као „део интензивираних напора Пентагона да обучи земље да се боре против екстремиста и да САД да спремну и обучену силу да пошаље у Африку, ако криза захтева ангажовање америчке војске“, под најновијом Пентагоновом регионалном командом, АФРИКОМ-ом, основаном 2007. [30]

До септембра 2013, америчка војска је била укључена у различите активности у Алжиру, Анголи, Бенину, Боцвани, Буркини Фасо, Бурундију, Камеруну, на Капе Верде острвима, Сенегалу, Сејшелима, Тогоу, Тунису, Уганди и Замбији, између осталог, градећи базе, предузимајући „Ангажмане безбедносне сарадње, обуку, саветовавне и мисије специјалних операција и ширећи логистичку мрежу“. [31]

Укратко, Обамин глобални „рат против терора“ се проширио на око 100 земаља широм света, смањивши велике војне инвазије и окупације као што су оне у Авганистану и Ираку, а повећавајући број „малих“ битака Снага за специјалне операције – ван владавине права, ван Конгреса и јавног надзора, водећи „snatch and grab“ операције, обучавајући домаће репресивне војне снаге, углавном под диктаторима, да воде операције у име „Глобалног кума“.

Да не буде забуне: ово јесте глобални рат. Замислите на тренутак међународно негодовање које би настало после вести да Кина или Русија воде тајне војне операције у око 100 земаља широм света. Али, када Америка то ради, готово да нема помена, резервисаних за ефемерне коментаре у Њујорк тајмсу или Вашингтон посту, који приказују глобалну кампању терора без преседана као огледало Обаминих „вредности“. Па,Обаме вредности заиста јесу, с обзиром да их нема.

Заиста, Америка је одавно Глобални Кум који примењује принципе „мафије“ у међународним односима, укорак са својим „“капоима“  организованог криминала, западним државама као што су Велика Британија и Француска. Ипак, под председником Обамом, који је побрао награде ПР индустрије за своју добро руковођену председничку рекламну кампању обећавајући „наду“ и „промене“, империја се затекла да води рат са око стотину народа, да предводи глобалну кампању терора без преседана , појачавајући кршења људских права, ратне злочина и злочине против човечности, а све под окриљем добитника Нобелове награде, Барака Обаме.

Klinton Bush Obama Carter

Без обзира да ли је председник Клинтон, Буш, или Обама, царство терора згрће на својој глобалној кампањи доминације и потчињавања, на штету целог човечанства, штитећи интересе оних који седе на врху конструкције глобалне хијерархије. У интересу владајуће елите је да Америка штити и пројектује своје глобалне империјалне амбиције. У интересу је целог човечанства, опет, да се успротиви царству – и на крају, разгради га – без обзира ко седи у канцеларији, без обзира на то ко има титулу „Првосвештеник лицемерја“ (илити: Председник Сједињених Државе). То је империја која влада, и царство које уништава, и царство које мора да, заузврат, буде срушено.

Свет у целини – на Блиском истоку, Африци, Азији, Латинској Америци – трпи највеће тешкоће због западног мафијашко-империјалног система: фундаментално сиромаштво, експлоатација, деградација животне средине, рат и разарање. Борбу против Империје не можемо води и извојевати само споља. Остатак света се бори за опстанак против Западног царства деценијама, а, уистину, неколико стотина година. Да борба успе (а може успети), снажан анти-империјалистички покрет мора се развити у самим империјалним силама, посебно у Сједињеним Америчким Државама. Будућност човечанства зависи од тога.

Или … сви можемо само наставити с шопингом и гледањем телевизије, блажено слепи на глобалну кампању терора и рата који се води у наше име широм света. Наравно, таква опција може бити привлачна, али на крају, ратови у иностранству се враћају кући, да се угнезде. Као што је Џорџ Орвел написао: „Рат не треба да буде добијен, треба да буде сталан. Хијерархијско друштво је могуће само на сиромаштву и незнању. Ново је старо, другачије старо никада није могло постојати. У принципу, ратни напор се увек планира да друштво држи на ивици глади. Рат води владајућа група против својих поданика и његов циљ није победа било над Евроазијом или Источном Азијом, већ да саму структуру друштва очува нетакнутом. „

References

[1] Max Fisher, „The Special Ops Command That’s Displacing The CIA,“ The Atlantic, 1 December 2009:

http://www.theatlantic.com/politics/archive/2009/12/the-special-ops-command-thats-displacing-the-cia/31038/

[2] Mark Mazzetti, „U.S. Is Said to Expand Secret Actions in Mideast,“ The New York Times, 24 May 2010:

http://www.nytimes.com/2010/05/25/world/25military.html?hp

[3] Eric Black, „Investigative reporter Seymour Hersh describes ‘executive assassination ring’,“ Minnesota Post, 11 March 2009:

http://www.minnpost.com/eric-black-ink/2009/03/investigative-reporter-seymour-hersh-describes-executive-assassination-ring

[4] John D. Danusiewicz, „Cheney Praises ‘Silent Professionals’ of Special Operations,“ American Forces Press Service, 11 June 2005:

http://www.defense.gov/News/NewsArticle.aspx?ID=16430

[5] Max Fisher, „The Special Ops Command That’s Displacing The CIA,“ The Atlantic, 1 December 2009:

http://www.theatlantic.com/politics/archive/2009/12/the-special-ops-command-thats-displacing-the-cia/31038/

[6] Mark Mazzetti and Eric Schmitt, „U.S. Halted Some Raids in Afghanistan,“ The New York Times, 9 March 2009:

http://www.nytimes.com/2009/03/10/world/asia/10terror.html?hp

[7] Jeremy Scahill, The Secret US War in Pakistan. The Nation: November 23, 2009: http://www.thenation.com/doc/20091207/scahill

[8] Adam Ciralsky, „Tycoon, Contractor, Soldier, Spy,“ Vanity Fair, January 2010:

http://www.vanityfair.com/politics/features/2010/01/blackwater-201001

[9] Mark Mazzetti, „C.I.A. Sought Blackwater’s Help to Kill Jihadists,“ The New York Times, 19 August 2009:

http://www.nytimes.com/2009/08/20/us/20intel.html?_r=0

[10] R. Jeffrey Smith and Joby Warrick, „Blackwater tied to clandestine CIA raids,“ The Washington Post, 11 December 2009:

http://articles.washingtonpost.com/2009-12-11/news/36873053_1_clandestine-cia-raids-cia-assassination-program-blackwater-personnel

[11] James Risen and Mark Mazzetti, „C.I.A. Said to Use Outsiders to Put Bombs on Drones,“ The New York Times, 20 August 2009:
http://www.nytimes.com/2009/08/21/us/21intel.html

[12] James Risen and Mark Mazzetti, „Blackwater Guards Tied to Secret C.I.A. Raids,“ The New York Times, 10 December 2009:

http://www.nytimes.com/2009/12/11/us/politics/11blackwater.html

[13] Jeremy Scahill, „The (Not So) Secret (Anymore) US War in Pakistan,“ The Nation, 1 December 2010:

http://www.thenation.com/blog/156765/not-so-secret-anymore-us-war-pakistan#

[14] March Ambinder, „Obama Gives Commanders Wide Berth for Secret Warfare,“ The Atlantic, 25 May 2010:

http://www.theatlantic.com/politics/archive/2010/05/obama-gives-commanders-wide-berth-for-secret-warfare/57202/

[15] Mark Mazzetti, „U.S. Is Said to Expand Secret Actions in Mideast,“ The New York Times, 24 May 2010:

http://www.nytimes.com/2010/05/25/world/25military.html?hp

[16] Marc Ambinder, „Obama Gives Commanders Wide Berth for Secret Warfare,“ 25 May 2010:

http://www.theatlantic.com/politics/archive/2010/05/obama-gives-commanders-wide-berth-for-secret-warfare/57202/

[17] Max Fisher, „The End of Dick Cheney’s Kill Squads,“ The Atlantic, 4 June 2010:

http://www.theatlantic.com/politics/archive/2010/06/the-end-of-dick-cheneys-kill-squads/57707/

[18] Karen DeYoung and Greg Jaffe, „U.S. ‘secret war’ expands globally as Special Operations forces take larger role,“ The Washington Post, 4 June 2010:

http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/06/03/AR2010060304965.html

[19] Dexter Filkins and Mark Mazzetti, „Contractors Tied to Effort to Track and Kill Militants,“ The New York Times, 14 March 2010:

http://www.nytimes.com/2010/03/15/world/asia/15contractors.html?pagewanted=1

[20] Mark Mazzetti, „U.S. Is Still Using Private Spy Ring, Despite Doubts,“ The New York Times, 15 May 2010:

http://www.nytimes.com/2010/05/16/world/16contractors.html?pagewanted=all

[21] Thom Shanker and Eric Schmitt, „Special Operations Veterans Rise in Hierarchy,“ The New York Times, 8 August 2011:

http://www.nytimes.com/2011/08/09/us/09commanders.html?pagewanted=all

[22] Elisabeth Bumiller and Thom Shanker, „Obama Puts His Stamp on Strategy for a Leaner Military,“ The New York Times, 5 January 2012:

http://www.nytimes.com/2012/01/06/us/obama-at-pentagon-to-outline-cuts-and-strategic-shifts.html

[23] Eric Schmitt, Mark Mazzetti and Thom Shanker, „Admiral Seeks Freer Hand in Deployment of Elite Forces,“ The New York Times, 12 February 2012:

http://www.nytimes.com/2012/02/13/us/admiral-pushes-for-freer-hand-in-special-forces.html?pagewanted=all

[24] Ibid.

[25] David S. Cloud, „U.S. special forces commander seeks to expand operations,“ Los Angeles Times, 4 May 2012:

http://articles.latimes.com/2012/may/04/world/la-fg-special-forces-20120505

[26] Eric Schmitt and Thom Shanker, „A Commander Seeks to Chart a New Path for Special Operations,“ The New York Times, 1 May 2013:

http://www.nytimes.com/2013/05/02/us/politics/admiral-mcraven-charts-a-new-path-for-special-operations-command.html?pagewanted=all

[27] Nick Turse, „How Obama’s destabilizing the world,“ Salon, 19 September 2011:

http://www.salon.com/2011/09/19/obama_global_destablization/

[28] Walter Pincus, „Special Operations wins in 2014 budget,“ The Washington Post, 11 April 2013:

http://articles.washingtonpost.com/2013-04-11/world/38448541_1_mcraven-socom-special-forces

[29] David Isenberg, „The Globalisation of U.S. Special Operations Forces,“ IPS News, 24 May 2012:

http://www.ipsnews.net/2012/05/the-globalisation-of-u-s-special-operations-forces/

[30] Tom Bowman, „U.S. Military Builds Up Its Presence In Africa,“ NPR, 25 December 2012:

http://www.npr.org/2012/12/25/168008525/u-s-military-builds-up-its-presence-in-africa ;

Lolita C. Baldor, „Army teams going to Africa as terror threat grows,“ Yahoo! News, 24 December 2012:

http://news.yahoo.com/army-teams-going-africa-terror-threat-grows-082214765.html

[31] Nick Turse, „The Startling Size of US Military Operations in Africa,“ Mother Jones, 6 September 2013:

http://www.motherjones.com/politics/2013/09/us-military-bases-africa

За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – Руска странка