Амерички прсти у пакистанској „демократији“? Кан: Хапсе ме због веза с Русијом

10:20 13.05.2023.

Некадашњи премијер оптужује пакистанску војску и Американце да стоје иза рушења његове владе и политичког прогона, док та земља пролази кроз најтежу економску кризу у новијој историји

Хапшење некадашњег премијера Пакистана Имрана Кана у уторак, 9 маја, изазвало је праву политичку експлозију у тој земљи.

Десетине хиљада људи изашле су на улице како би протестовали против хапшења човека који већ годинама важи за најпопуларнијег политичара у Пакистану. Готово три хиљаде њих је ухапшено, а неколико демонстраната је погинуло. Актуелна влада је била приморана и да затражи помоћ војске како би их ставила под контролу.

Пакистан се у политичкој кризи налази више од годину дана, односно од почетка априла 2022. године, када је тамошњи парламент изгласао неповерење и срушио Канову владу. Он се убрзо нашао на удару оптужби за корупцију, а у новембру прошле године на њега је покушан и атентат.

Кан за пад своје владе оптужује војску, која је од проглашења независности Пакистана пре 75 година често играла активну улогу у политици те земље, али и Сједињене Америчке Државе, које управо у пакистанској војсци виде свог најближег савезника.

Земља са дугом историјом војних пучева и политичких атентата

Пакистан има дугу историју државних удара, политичких убистава и нестабилности. Вероватно најпознатији случај представља судбина Зулфикара Алија Бута, који је ту земљу водио почетком седамдесетих. Он је срушен у војном пучу 1977. године, када га је начелу државе заменио генерал Мухамед Зиа-ул-Хук, да би две године касније био осуђен на смрт и погубљен.

Многи су за Бутово рушење оптужили САД, пошто је пакистански лидер спровео национализацију појединих значајних предузећа и водио несврстану спољну политику. Вашингтон је управо у пакистанској војсци и обавештајним службама видео најбољег заштитника својих интереса, што је постало још наглашеније током осамдесетих година и совјетско-авганистанског рата, када је пакистанска служба ИСИ играла кључну улогу у наоружавању антисовјетских муџахедина.

Пакистанска војска је власт последњи пут преузела 1999. године, када је на чело те државе дошао генерал Первез Мушараф. Иако је у први мах наишао на оштре критике, па чак и санкције Америке, односи Вашингтона и Исламабада значајно су се поправили након терористичких напада 11. септембра 2001. године, када је Пакистан постао значајан амерички савезник у рату против тероризма.

И поред повремених трзавица и америчких оптужби да пакистанска војска помаже исламистичке терористе, многи посматрачи верују да је војска до данас остала један од главних америчких оруђа у тој земљи.

Вашингтон умешао прсте у рушење Имрана Кана?

Самим тим, не изненађује чињеница да је Имран Кан непосредно након пада његове владе обрушио управо на војску. У фокусу се нашао генерал Камар Џавад Баџва, тадашњи начелник генералштаба пакистанске војске.

Баџва важи за човека блиског Сједињеним Америчким Државама, који је отворено тврдио да се Пакистан „гура у завистан положај у односу на Кину“, а „Форбс“ га је 2018. године уврстио на листу 100 најутицајнијих људи на свету, називајући га „де факто најмоћнијим човеком у земљи“.

Непосредно након што је његовој влади изгласано неповерење у априлу прошле године, Кан је оптужио америчку амбасаду у Исламабаду да је утицала на његове коалиционе партнере који су му ускратили подршку и ушли у савез за дотадашњом опозицијом. Реч о класичном „меком пучу“, тврдиле су Канове присталице.

Они су тврдили и да је окидач за Американце представљала Канова посета Москви у фебруару 2022. године, који се тамо нашао на дан почетка Специјалне војне операције у Украјини.

Треба узети у обзир и да је Кан током свог премијерског мандата значајно развио односе Пакистана са Кином и Русијом, а гајио је помирљиве ставове и према пакистанском традиционалном ривалу Индији.

Односи са САД су, с друге стране, били су знатно комплекснији. Док је Кан очигледно имао добру комуникацију са америчким председником Доналдом Трампом, односи су захладили након што је у Белу кућу дошао Џозеф Бајден.

Преломан догађај у односима Вашингтона и Исламабада било је повлачење америчке војске из Авганистана и пад Кабула у руке талибана у августу 2021. године. Кан је талибанима честитао на победи у том рату и похвалио што су Авганистанце „ослободили окова“, да би касније исте године одбио да учествује у Бајденовом „Самиту за демократију“.

Канове тврдње да је срушен због блиских односа које је неговао са Русијом и Кином у одређеној мери поткрепљују и изјаве генерала Баџве непосредно након промене власти у априлу прошле године. Он је отворено критиковао руску операцију у Украјини, коју је назвао „великом трагедијом која је убила хиљаде и срушила пола Украјине“ и позвао на њено „моментално прекидање“.

Он је рекао и да су односи Пакистана и Украјине били „одлични“, док су односи са Русијом „хладни“, као и да ће Пакистан наставити да шаље хуманитарну помоћ Кијеву. Он је додао да Пакистан има „дуге и одличне стратешке односе са САД“, као и да треба радити на развоју истих како са Америком, тако и са Кином.

Баџва је, дакле, том приликом послао јасну поруку где се налазе његови приоритети: Пре свега у Вашингтону, нешто мање у Пекингу, али не и у Москви.

До стратешких промена ипак није дошло

Годину дана након Баџвиног „кокетирање“ са Вашингтоном и покушаја отклона од Москве, можемо рећи да они ипак нису уродили плодом. Трговина између Пакистана и Русије наставила је да цвета, а Исламабад је постао један од водећих увозника руске нафте, гаса и пшенице. Пре неколико дана одјекнула је и вест да та земља жели да купује руску нафту у јуанима, што дефинитивно неће наићи на одобравање у Вашингтону.

Са друге стране, међу документима који су недавно процурили из Пентагона налазе се и поверљиве информације о односима Пакистана и Кине. Наиме, у једном од докумената наводно пише да је пакистанска министарска спољних послова Хина Рабани Хар изјавила да њена земља „више не би требало да балансира између Кине и САД“, као и да би „требало да престане да у јавности даје уступке Западу“.

Пакистан је одбио да подржи резолуције у Генералној скупштини Уједињених нација у којима се осуђује Русија, а документи из Пентагона показују да влада у Исламабаду сматра да је за ту земљу стратешко партнерство са Кином од највећег значаја.

То не би требало да изненађује ако узмемо у обзир чињеницу да се та земља од преко 240 милиона становника већ неко време налази у великој економској кризи. Пакистан јесте нуклеарна сила и једна од најмногољуднијих земаља света, али је и једна од најсиромашнијих, са БДП-ом по глави становника од тек 1.600 долара.

Другим речима, америчка „подршка за пакистанску демократију“ не може да замени повољну руску нафту и пшеницу, као ни кинеске инвестиције у привреду и инфраструктуру. У тренутку када се земља налази у дубокој економској и политичкој кризи, пакистанска влада је свесна да интересе државе мора ставити изнад интереса војног врха како би се избегао потпуни државни колапс.

Ипак, будућност Пакистана и даље не делује светло, а политичке стабилност је и даље далеко.

Виши суд у Исламабаду је донео пресуду у којој утврђује да је Каново хапшење противзаконито, након чега је он на слободу пуштен условно, на две недеље, али се протести његових присталица нису значајно стишали.

Министар унутрашњих послова Пакистана је већ најавио да ће он поново бити ухапшен када то буде могуће, доливајући још уља на и овако огроман пожар који букти у тој држави.

Демонстрације неће утихнути у скоријој будућности, а парламентарни избори морају да се одрже најкасније до краја октобра ове године.

Пред Пакистаном се због тога налази још једно врело политичко лето, а историја показује да се у тој земљи ни један сценарио решења кризе не може отписати.