Прочитај ми чланак
Председник Башар eл Асад покушава да максимално капиталише на подршци руског ваздухопловства, па је својим и снагама савезника који га подржавају дао у задатак да под пуну контролу ставе други највећи сиријски град.
Офанзива на Алепо је четврти фронт који је Асад отворио од како је Русија пре готово три недеље кренула у кампању против Исламске државе и „терориста”, како Москва назива све противнике легитимног режима у Дамаску.
Потврђује се да Русија, упоредо са уништавањем циљева исламиста, знатан део своје војне мисије посвећује јачању Асадове армије која је ове године изгубила знатне делове централних, јужних и источних делова земље, и не контролише више од 25 одсто сиријске територије.
Успесима на фронту, режим би ојачао своју политичку позицију када се буду отворили преговори о политичком решењу кризе и прекиду грађанског рата који је однео више од 250.000 живота а милионе послао у избеглиштво.
Већ после три недеље руских војних операција јасно је да Запад по сваку цену жели да задржи монопол решавања сиријске кризе, Русији оспори позицију велике силе која сопствене интересе хоће да брани и ван територија сопствене земље, као и да обезбеди да власт у Дамаску сутра буде под његовом контролом.
Регуларне сиријске снаге као први циљ имају заузимање територије око двомилионског града и да спрече продоре исламиста који су последњих дана напредовали.
Алепо, који је пре избијања рата био главно економско средиште Сирије, је још од средине 2012. подељен између владиних снага и разних побуњеничких група – прозападних, исламиста и Фронта Нусра блиског ал Каиди – а његова контрола изузетно је важна због стратешке позиције града.
Вашингтон, који обучава и наоружава разне побуњеничке групе по Сирији, а од скора им шаље и ракете, сматра да Асад нема право да ангажује своје савезнике, па уз негодовање тврди да се офанзиви на Алепо придружило и око 2.000 Иранаца као и снага које уживају подршку Асадових пријатеља у Техерану, попут милиције либанских шиитских Хезболаха.
Да Иранци помажу може да се закључи и из њиховог сопственог признања да је у провинцији Алепо недавно убијен генерал иранске Револуционарне гарде Хосеин Хамедани, али Запад ово савезништво оспорава држећи се става да само његови савезници могу да утичу на развој ситуације у Сирији.
Хладни рат се вратио на Левант у огољеном облику, а у његовом средишту је управо председник Асад кога Запад сматра делом проблема и захтева његово рушење, док Руси бране легитимно изабрану власт и понављају да решавање судбине Асада треба оставити за каснија времена политичке транзиције.
Није необично да се Запад од почетка придржава клишеа да Асад мора да иде. Сиријска варијанта Арапског пролећа од старта је много подсећала на организовани план промене режима, а побуни је недостајала спонтаност каква је пре тога виђена у Тунису, па и Египту.
Иако се данас пробијају гласови разума који упозоравају да је Исламска држава највећа опасност и да се може сломити само заједничком акцијом локалних актера, регионалних и светских сила, Вашингтон као главни брокер блискоисточних збивања не мења мантру: „Не правите грешку, Асад мора да иде”, понавља Барак Обама.
У околностима директно сучељених ставова са Москвом, америчка администрација, чије ваздухопловство гађа циљеве исламиста по Ираку и Сирији од јесени прошле године, упозорава Русе да не могу да „избомбардују свој пут” ка мирном решењу сиријске кризе. „Њихова основна теорија како решити Сирију не функционише и неће функционисати”, каже Обама.
Пропагандном рату се одмах придружила и сиријска „Опсерваторија за људска права” из Лондона. Ову организацију која свакодневно фабрикује вести из Сирије основао је на почетку Арапског пролећа бивши сиријски обавештајац кога је у међувремену врбовала британска тајна служба, када је и променио име у Рами Абдул Рахман. „Опсерваторија” сада у први план ставља ангажовање иранских војника, тек успут помиње напредовање исламиста северно од Алепа, и тенденциозно извештава о „страдању цивила” током руских ваздушних удара.
Асадове снаге су сем офанзиве на југоистоку Алепа ангажоване и у операцијама јачања контроле на путу између Алепа и централног града Хомса који обезбеђује везу са западним деловима земље, у провинцији Латакија уз Средоземље, где се налази руска поморска база у месту Тартус која служи као копнени штаб садашњих руских операција.
Покренута је и офанзива према граду Идлибу, северно од Хаме у истоименој провинцији, што све указује да су Дамаск и Москва пажљиво планирали ток операција и пре него што је отворена руска кампања из ваздуха.
Операције на северу, близу турске границе, изазивају оштре критике Анкаре која је од почетка сиријског грађанског рата отворено помагала побуњенике а од почетка се противила руском војном ангажману у Сирији – што свет додатно удаљава од ефикасне борбе против Исламске државе.
Сиријска армија је објективно једина снага која може да порази припаднике Исламске државе, али то не успева јер је растрзана борбама на многим фронтовима који су настали као резултат сукоба различитих политичких интереса регионалних и светских сила.
Ризикујући да сопственим неефикасним супротстављањем Исламској држави продужи крвави статус кво Сирије, Запад је решен да не допусти Асаду и Русима да измене ситуацију на фронту. Ако треба, до последњег Сиријца.
Извор: Политика
