Александар Павић: Немачка паклена Европа

06:00 15.05.2023.

Председник Немачке неуспешно сваљује немачку кривицу за урушавање европског безбедносног поретка на Русију

У недавном интервјуу за немачки RBB радио, председник те земље Франк-Валтер Штајнмајер изнео је дистопијску визију будуће Европе, констатујући да „европски безбедносни поредак више не постоји“, и да, за дуга времена заједничка безбедност неће бити ствар око које ће бити слагања између „Европе“ и Русије. Након завршетка рата у Украјини успоставиће се нова ситуација у којој ће се „Европа“ и Русија бранити једна од друге бар на средњи рок. Другим речима, успоставиће се перманентно непријатељско стање на европском континенту, уз нову линију поделе налик на Берлински зид и, у најбољем случају, нови хладни рат.

Наравно, по немачком председнику, главни кривац за све то је Русија, а никако Немачка или ЕУ.
Не зна се шта је у овом интервјуу горе: интелектуално и морално непоштење немачког председника или депресивна перспектива нашег континента коју он нуди. Да кренемо од непоштења.

Немачко непоштење

Што се тиче кривљења Русије за сва зла овог света, укључујући и ратно стање на европском континенту, тога смо се од западних политичара и њихових медијских помагача већ наслушали. Окосница тог дезинформативног наратива гласи отприлике овако:

Зли Руси су ничим изазвани напали јадну и беспомоћну Украјину и тиме нарушили свето начело неповредивости граница. Стога не може бити ни говора о нормалним односима са „агресором“, кога се грозе све поштене западне државе и политичари. Јер, ако би се нормализовали односи са „агресором“, то би дало легитимитет његовој агресији и охрабрило га да настави са њом. И, једног дана – ето „агресора“ на обалама Атлантика. А затим и на плажама холивудских звезда у Малибуу. Русија је једноставно агресор из беса, из хобија, од заната. Цела сврха и смисао њеног постојања је агресија и воља за покоравањем Европе и света. И, најважније, ако се зли агресор не заустави, сутра ће поштеним грађанима поштеног западног потрошачког света он закуцати на врата. И тад ће бити касно. Зато је потребно агресора обуздати већ сад и не склапати с њим никакав мир – осим као техничко средство за куповину времена.

Међутим, да би наратив могао да се одржи, макар у фронцлама, потребно је додати још нешто – односно одузети. Наиме, потребно је одузети контекст, односно издвојити само један део новије историје а прећутати остатак.

Потребно је, прецизније, избрисати целу историју од уједињења Немачке па до Евромајдана у фебруару 2014. године и потоњих пропалих Минских споразума који су довели до садашњег рата девет година касније.

Потребно је дакле потпуно избрисати и бацити у орвеловску „меморијску рупу“, да употребим тренутно омиљену евроатлантску квалификацију, малигни утицај Немачке на урушавање међуевропског поверења и безбедносног поретка.

Прво је било немачко изигравање америчког обећања Горбачову да се НАТО неће померити „ни педаљ ка истоку“ у замену за совјетски пристанак на немачко уједињење. Дакле, у знак захвалности за ту Горбачовљеву великодушност, разне немачке владајуће коалиције гласале су за свих шест потоњих таласа проширења НАТО-а, односно за шест нових померања те ратоборне алијансе ка истоку.

Иначе, најсмешније западно оправдање за ово вероломство је аргумент да није постојао никакав писани документ који би потврдио то обећање. Дакле, сам Запад нам тиме саопштава да се његовој речи једноставно никад не може веровати.

Разбијање Југославије

Следећи немачки злочин против европске безбедности је водећа улога те земље у разбијању Југославије. Тадашњи Њујорк тајмс је сажео суштину немачког деструктивног приступа кризи:

„Мада је већина европских влада подржавала евентуално признање Словеније и Хрватске, неке су покушале да одложе данашњу објаву како би признање било део свеобухватног мировног споразума на Балкану. Међутим, немачки званичници су инсистирали на томе да је признање једини начин да се Срби натерају да прихвате споразум.“

Суштина није била у тражењу мира, већ у тражењу реванша против Срба и српског величанственог отпора крвавом немачком Рајху. Када је, тражећи било какво оправдање за оно што је већ увелико било планирано, лагао о српској улози у масакру под лажном заставом у улици Васе Мискина у Сарајеву, који је био окидач за увођење бруталних санкција против остатка Југославије, немачки министар спољних послова Клаус Кинкел није могао да се уздржи у свом изливу дуго сузбијане мржње и агресије, вриснувши да се „Србија мора бацити на колена“.

Низ немачких злочина против пост-хладноратовског европског безбедносног поретка наставио се са одвратном немачком улогом у хушкању НАТО агресије на СРЈ 1999. године, одлично документованом у храбром немачком документарном филму.

„Почело је једном лажи”“ у којем су систематски побијене антисрпске пропагандне лажи канцелара Герхарда Шредера, министра спољних послова Јошке Фишера и министра одбране Рудолфа Шарпинга. Низу пропагандних злочина треба додати и то да су немачки политичари искористили НАТО агресију на нашу земљу како би легитимисали прву борбену употребу немачких војних снага после пораза Трећег рајха. Циљ је био да се тај скоро полувековни табу разбије, да би се поставили темељи за обнову немачког империјализма и, сада је очигледно, новог продора на исток, ка Москви, макар и у својству америчког вазала.

Шлаг на торти овог злочина је немачко признање лажне државе Косово – што, наравно, нимало не спречава Штајнмајера и остатак немачког политичког естаблишмента да спочитава Русима кривицу за нарушавање „светог начела“ неповредивости граница.

Немачки благослов за Украјину

Коначно, када је реч о украјинској кризи, немачка одговорност и кривица су огромни. Немачка је подржала евромајдански пуч у Кијеву 2014. године а затим играла кључну улогу у тзв. Минским процесима који је, на папиру, требало да допринесу смиривању ситуације и тражењу неког новог modus vivendi у Украјини. Нажалост, као што је практично свима сада познато, испоставило се да Немци уопште нису пришли Минском процесу и преговорима у доброј вери већ с циљем да, по признању Ангеле Меркел, „купе време“ за Украјину, како би се њена војска адекватно наоружала и обучила за рат са рускојезичним и проруским становништвом Украјине.

Наравно да Штајнмајер све ово врло добро зна. А он ипак криви Русе за урушавање европске безбедности. То је много више од цинизма. То је део свесног и циљаног „геслајтинга“ – психолошког рата западних глобалистичких елита против нормалних људи с циљем да им пољуљају перцепцију реалности како би лакше с њима манипулисали. Стога уопште не треба никог да чуди руска кованица „недоговороспособност“, коју они примењују за све садашње западне политичаре, као људе с којима је немогуће направити било какав поуздан договор или споразум.

Можда је једина гора ствар од Штајнеровог капацитета за дрску обману његова спремност да осуди европски континент на дуготрајни сукоб и подељеност. Једноставно, Штајнер urbi et orbi најављује да сви има да се помиримо с тим стањем у недоглед – све да би се задовољиле сулуде империјалне амбиције клике која је преузела контролу над политичким Западом, укључујући и Немачку. Односно, да би се заташкала њихова кривица за гурање европског континента у нови светски сукоб, овог пута са високом вероватноћом коришћења стварног оружја за масовно уништавање.

С таквим људима и таквом политичком „елитом“ немамо шта да тражимо и немамо чему да се надамо. И, коначно, треба им оспорити право да говоре у име „Европе“, као и право да дефинишу шта је то тачно „Европа“ и да ли нужно мора да постоји само једна – њихова.