Прочитај ми чланак

Александар Дугин: Прва година Специјалне војне операције или Промена парадигме

0

Путин је започео СВО као реалиста. Али годину дана потом постало је јасно да је Русија у рату са западном либералном цивилизацијом у целини. Овај заокрет у руском схватању можда је најважнији резултат читаве СВО

Од СВО до правог рата
Прошло је годину дана од почетка СВО. Ако је све почело као Специјална војна операција, данас је очигледно да се Русија нашла у стању правог и тешког рата. Не само с Украјином – као режимом, а не као народом (отуда првобитни захтев за политичком денацификацијом) – већ и са „колективним Западом“, односно, у ствари, с НАТО блоком (с изузетком Турске и Мађарске, тежећи очувању неутралности у сукобу, остале земље НАТО на овај или онај начин учествују у рату на страни Украјине).

Ова година рата распршила је многе илузије које су имале стране у сукобу.

Где је погрешио Запад

Запад, надајући се делотворности лавине санкција Русији и њеном скоро потпуном одсецању од оног дела светске економије, политике, дипломатије, који контролишу САД и њихови савезници – није постигао циљ. Руска економија је опстала, није било унутрашњих немира, Путинова позиција не само да се није пољуљала, већ је и ојачала. Присиљавање Русије да обустави операцију, нападе на војнотехничку инфраструктуру Украјине или да повуче одлуке о приступању нових ентитета није било ни приближно успешно. Побуна олигарха, чија је имовина заплењена на Западу, такође се није догодила. Русија је издржала, иако је Запад озбиљно веровао да ће пасти.

Од самог почетка сукоба Русија је, схватајући да се односи са Западом урушавају, направила одрешит заокрет ка незападним земљама – пре свега Кини, Ирану, исламским земљама, као и Индији, Латинској Америци и Африци. изјављујући своју одлучност да изгради вишеполарни свет. Делимично, Русија је, јачајући свој суверенитет, то чинила и раније, али с оклевањем, недоследно, непрестано се враћајући покушајима интеграције у глобални Запад. Сада се ова илузија потпуно распршила, и Москва једноставно нема другог избора него да се да у изградњу вишеполарног светског поретка. Ово је већ дало неке резултате, али смо на почетку пута.

Суштинска промена планова Русије

Међутим, за саму Русију ствари нису ишле како је планирано. Очигледно, план је био да се зада брз и смртоносан ударац Украјини, изврши опсада Кијева и режим Зеленског присили на капитулацију, не чекајући украјински напад на Донбас, а затим и на Крим, који је Запад припремао под кринком формалне подршке споразумима из Минска и уз активну подршку глобалистичких елита – Сороса, Нуландове, самог Бајдена и његовог кабинета. Тада је требало да се на власт доведе умерени политичар (попут Медведчука) и почне обнављање односа са Западом (као после поновног уједињења са Кримом). Истовремено, нису планиране значајније економске, политичке и друштвене реформе. Све је требало да остане по старом.

Међутим, све је кренуло наопако. После првих правих успеха показале су се извесне погрешне процене у стратешком планирању целе операције – потпуно невојничко расположење војске, елите и друштва, неспремних на озбиљну конфронтацију ни са украјинским режимом, ни са колективним Западом. Офанзива је стала, суочавајући се с очајничким и јаросним отпором непријатеља, који је добио невиђену подршку војне машинерије НАТО. Вероватно да Кремљ није узео у обзир ни психолошку спремност украјинских нациста да се боре до последњег Украјинца, ни размере западне војне помоћи.

Осим тога, нисмо узели у обзир последице интензивне осмогодишње пропаганде, која је из дана у дан насилно усађивала русофобију и хистерични национализам у целокупно украјинско друштво. Ако су 2014. године огромна већина источне Украјине (Новорусије) и половина становништва Средње Украјине били позитивно наклоњени Русији, иако не тако радикално „за“ као становници Крима и Донбаса, онда се 2022. тај однос променио – разина мржње према Русима је значајно повећана, а наклоност према Русији брутално потиснута – често директном репресијом, насиљем, мучењем и премлаћивањем. У сваком случају, активне присталице Москве у Украјини постале су пасивне и застрашене, док су они који су оклевали прешли на страну украјинског неонацизма, на све могуће начине подстицаног од Запада (из чисто прагматичних и геополитичких разлога).

Само годину дана касније, Москва је коначно схватила да ово није СВО, већ прави правцати рат.

Украјина је била спремна

Украјина је више од других била спремна на руска дејства, о чему је почела да говори од 2014. године, кад Москва ни у назнакама није имала намере да шири сукоб, и кад је поновно уједињење са Кримом изгледало сасвим довољно. Ако је ишта изненадило кијевски режим, били су то војни неуспеси Русије после почетних успеха. Ово је значајно подигло морал украјинског друштва, ионако прожетог русофобијом и националистичким заносом. Украјина је у неком тренутку одлучила да се озбиљно бори против Русије до самог краја. Кијев је, узимајући у обзир грандиозну војну помоћ Запада, веровао у могућност победе, а за украјинску психологију то је постало веома значајан фактор.

Једино што је изненадило кијевски режим био је превентивни удар Москве, који су многи сматрали блефом. Кијев је планирао да почне војна дејства у Донбасу чим буде спреман, будући уверен да Москва неће прва напасти. Али кијевски режим се темељно припремио и да одбије вероватни удар, који би уследио у сваком случају. Читавих осам година непрекидно се радило на јачању линија одбране у Донбасу, где су се очекивали главни сукоби. Инструктори НАТО су припремили добро уигране и борбено спремне јединице, опремајући их најновијим техничким достигнућима. Ничег се не стидећи, Запад је поздравио формирање казнених неонацистичких формација за спровођење масовног терора против цивилног становништва у Донбасу. Украјина је била спремна за рат јер је из дана у дан и сама хтела да га започне.

Москва је, пак, до краја све држала у тајности, услед чега је друштво било неспремно за оно што је уследило 24. фебруара 2022. године.

Либерална елита Русије као талац СВО

Као највеће изненађење почетак СВО испоставио се за руску либералну прозападну елиту. Она је на индивидуалној и скоро и институционалној разини била дубоко интегрисана у западни свет. Већина је своју уштеђевину (понекад огромну) чувала на Западу и активно учествовала у трансакцијама с хартијама од вредности и игри на берзама. СВО је ову елиту довео у опасност од потпуног уништења. И у самој Русији то се почело доживљавати као издаја националних интереса. Стога руски либерали до последњег тренутка нису веровали да ће НВО почети, а када се то догодило, почели су да броје дане када ће се завршити. Претворивши се у дуготрајан рат с неизвесним исходом, СВО је постао катастрофа за цео либерални сегмент владајуће класе.

До дана данашњег део елите очајнички покушава да заустави рат (и под било којим условима), али то неће ни Путин, ни народ, ни Кијев, па чак ни Запад, који је приметио слабост Русије, донекле заглибљене у сукобу, и ићи ће до краја у њеној дестабилизацији.

Колебљиви савезници и руска усамљеност

Мислим да су и пријатељи Русије били делимично разочарани првом годином СВО. Вероватно су многи сматрали њен војни потенцијал толико јаким да је сукоб са Украјином требало да буде релативно лак. Прелазак на вишеполарни свет за многе је већ изгледао неповратан и природан, а проблеми са којима се Русија суочавала на том путу вратили су у помисли проблематичнији и крвавији сценарио.

Испоставило се да су либералне елите Запада спремне да се очајнички боре за очување своје једнополарне хегемоније – укључујући рат пуних размера уз директно учешће НАТО, па чак и нуклеарни сукоб широких размера. Кина, Индија, Турска, друге исламске земље, као и државе Африке и Латинске Америке тешко да су биле спремне на такав заокрет. Једно је зближити се с мирном Русијом, имплицитно јачајући њен суверенитет и изграђујући незападне (али не и антизападне!) регионалне и међурегионалне структуре. Друга је ствар ући у чеони сукоб са Западом. Дакле, уз прећутну подршку присталица вишеполарности (и пре свега пријатељске политике Кине, солидарности Ирана и неутралности Индије и Турске), Русија је у рату са Западом остала сама.

Све је то постало очигледно годину дана по почетку СВО.

Прва фаза: Брза победа

Прва година овог рата имала је неколико фаза. У свакој од њих се много тога променило у Русији, Украјини, и светској заједници.

Прва одрешита фаза руског успеха, током које су руске трупе са севера прошле Суми, Чернигов и стигле до Кијева, дочекана је изливом беса на Западу. Русија је доказала озбиљност својих намера у ослобађању Донбаса и брзим продором с Крима успоставила контролу над још две области – Херсоном и Запорожјем, као и над делом Харковске области. Тешком муком је заузет стратешки важан град ДНР Мариупољ. Уопште, Русија је, када је деловала муњевито и неочекивано, постигла озбиљне успехе на почетку операције. Не знамо, међутим, у потпуности које су грешке направљене у овој фази, што је довело до каснијих неуспеха. Ово питање тек треба проучити. Али сигурно су направљене.

Генерално, ова фаза је трајала прва два месеца СВО. Русија је проширила своје присуство, изборила се са санкцијама и притисцима без преседана, учврстила своју позицију у регионима, успоставила војно-грађанске органе управе.

У присуству видљивих и значајних успеха, Москва је била спремна за преговоре који би политички потврдили војна достигнућа. И Кијев је невољно пристао на преговоре.

Друга фаза: Закономеран неуспех преговора

Али онда је почела друга фаза. Овде су се догодиле војно-стратешке погрешне процене у планирању операције, нетачност прогноза и неиспуњеност очекивања како од реакције локалног становништва, тако и у погледу спремности једног броја украјинских олигарха да подрже Русију.

Офанзива је посустала, а у неким областима Русија је била принуђена да се повуче са својих положаја. Војни врх је покушао да постигне неке резултате преговорима у Истанбулу, али то није уродило плодом.

Преговори су изгубили смисао, пошто је Кијев сматрао да војним путем може решити сукоб у своју корист.

Од тог тренутка Запад је, русофобијом припремивши јавно мњење у првој фази, почео снабдевати Украјину свим видовима смртоносног оружја у невиђеним размерама. Ситуација се почела погоршавати.

Трећа фаза: Пат ситуација

У лето 2022. ситуација је почела да прелази у ћорсокак, иако је Русија у неким областима имала успеха. До краја маја заузет је Мариупољ.

Трећа фаза трајала је до августа. У том раздобљу у пуној мери се испољила противречност између схватања СВО као брзе операције која је требало да пређе у политичку фазу и неопходности вођења војних операција против добро наоружаног непријатеља, који је добио логистичку, обавештајну, технолошку, комуникациону и политичку подршку целокупног Запада. И то на фронту огромних размера. Москва је и даље покушавала да настави са првобитним сценаријем СВО, не желећи да узнемирава друштво у целини и не обраћајући се директно народу. То је изазвало противречност у расположењу фронта и позадине и довело до неслагања у војној команди. Руско руководство није хтело да допусти да рат уђе у Русију, на сваки могући начин одлажући до тада сазрели императив делимичне мобилизације.

Током овог периода, Кијев и Запад у целини прешли су на терористичку тактику – убијање цивила у самој Русији, дизање у ваздух Кримског моста, а затим и гасовода Северни ток.

Четврта фаза: Противнапад режима у Кијеву

Тако смо ушли у четврту фазу, коју је обележила контраофанзива Оружаних снага Украјине у области Харкова, која је већ на самом почетку СВО делимично доспела под контролу Русије. Украјински напади су се појачали и на другим деловима фронта, а снабдевање украјинских јединица ХИМАРС системима и стављање на располагање сателитског комуникационог система Старлинк, у комбинацији са низом других војнотехничких средстава, стварало је озбиљне проблеме руској војсци, за које она у првој фази није била спремна. Повлачење из Харковске области, губитак Купјанска, па чак и Красног Лимана, града на територији ДНР, био је резултат „полурата“ (према тачној дефиницији Владлена Татарског). Учестали су и напади на „старе“ територије – гранатирање Белгорода и Курске области постало је редовно. Непријатељ је такође гађао појединачне циљеве дроновима у дубинама руске територије.

Више није било могуће истовремено се борити и не борити, односно држати друштво на дистанци од онога што се дешавало на новим територијама.

У том тренутку СВО се претворила у прави рат. Тачније, тога су постали потпуно свесни у руском руководству.

Пета фаза: Одлучујући преокрет

Након ових неуспеха уследила је пета фаза, која је, иако са великим закашњењем, променила ток ствари. Путин предузима следеће кораке: објаву делимичне мобилизације, промене у војном врху, стварање Координационог савета за специјалну операцију, прелазак војне индустрије на појачани режим итд.

Врхунац ове фазе било је одржавање референдума о приступању Русији четири субјекта – ДНР, ЛНР, Херсонске и Запорошке области, Путинова одлука да се они приме у састав Русије и његов говор од 30. септембра овим поводом, где је за први пут изричито говорио о супротстављању Русије западном либералном хегемону, потпуној и неповратној решености да се изгради вишеполарни свет и о почетку критичне фазе рата цивилизација, при чему је модерну цивилизацију Запада означио „сатанском“. У свом каснијем говору на Валдају председник је још једном потврдио и развио главне тезе.

И мада је потом Русија била принуђена да преда Херсон, повлачећи се, напади Оружаних снага Украјине су заустављени, одбрана ојачана и рат је ушао у нову фазу.

Као следећи корак у ескалацији почело је уништење украјинске војно-техничке и енергетске инфраструктуре ракетним ударима Русије.

Почело је чишћење друштва изнутра: издајице и саучесници непријатеља су напустили Русију, патриоте су престале да буду маргинална група, њихове позиције несебичне оданости отаџбини постале су – барем споља – етички мејнстрим. Ако су раније либерали системски прозивали свакога ко је на неки начин показао своје левичарске или конзервативне ставове, критичан према либералима, Западу итд, сада је, напротив, сваки носилац либералних осећања аутоматски био осумњичен да је макар страни агент, а чак и издајник, саботер и саучесник терориста. Забрањени су јавни концерти и наступи отворених противника СВО. Русија је започела пут ка свом идеолошком преображају.

Шеста фаза: Поново равнотежа

Фронт се постепено стабилизовао и поново је настала пат ситуација. Нико од противника није у стању да преломи ток догађаја. Русија је ојачана мобилисаном резервом. Москва је подржала добровољце, а посебно Вагнер, који је постигао значајне успехе на локалним поприштима. Предузете су многе неопходне мере за снабдевање војске потребном опремом.

Рат је ушао у руско друштво.

Ова шеста фаза траје до данас. Карактерише је релативна равнотежа снага. Ниједна страна не може постићи одлучујуће и преломне успехе. Но, и Москва, и Кијев, и Вашингтон спремни су да наставе сукобљавање колико год буде потребно.

Другим речима, питање кад ће се окончати сукоб у Украјини изгубило је смисао и актуелност. Тек смо сада истински ушли у рат, и схватили ту чињеницу. То је својеврсно битисање у рату. Тешко, трагично и болно битисање, од ког се руско друштво одавно одвикло, а већина рат није ни упознала.

Употреба нуклеарног оружја као последњи аргумент

Озбиљност сукоба Русије са Западом поново је покренула питање вероватноће да он ескалира у нуклеарни. О употреби тактичког и стратешког нуклеарног оружја почело се разговарати на свим нивоима – од власти до медија. Пошто се већ ради о правом рату између Русије и Запада, таква перспектива престала је бити чисто теоријска и постала аргумент који све чешће помињу стране у сукобу.

С тим у вези ваља дати неколико напомена.

Упркос чињеници да је питање стварног стања у нуклеарној технологији строго поверљиво, и нико не може бити потпуно сигуран како ствари заиста стоје у овој области, верује се (а свакако не без разлога) да је руски нуклеарни потенцијал, као и средства његове примене уз помоћ пројектила, подморница и других метода, довољан за уништење Сједињених Држава и земаља НАТО. У овом тренутку НАТО нема довољно средстава да се одбрани од потенцијалног руског нуклеарног удара. Стога, у случају нужде, Русија има могућност да у критичној ситуацији прибегне овом – последњем – аргументу.

Путин је то сасвим јасно ставио до знања: ако Русији прети директан војни пораз од НАТО земаља и њихових савезника, окупација и губитак суверенитета, Русија може да употреби нуклеарно оружје.

Нуклеарни суверенитет

Истовремено, Русија нема системе ПВО који би је поуздано заштитили од америчког нуклеарног удара. Сходно томе, почетак нуклеарног сукоба пуних размера, ко год да први удари, готово сигурно ће постати нуклеарна апокалипса и уништење човечанства, а можда и планете у целини. Нуклеарно оружје – поготово стратешко – не може ефикасно користити само једна страна. Друга ће одговорити, што ће бити довољно да човечанство изгори у нуклеарном пожару. Очигледно, сама чињеница поседовања нуклеарног оружја значи да га у критичној ситуацији могу употребити суверени владари – односно највише власти у САД и Русији. Тешко да је неко други способан за такву глобалну одлуку о самоубиству. У том и јест смисао нуклеарног суверенитета. Путин је сасвим искрено говорио о условима за употребу нуклеарног оружја. Наравно, Вашингтон има своје ставове о овом проблему, али је очигледно да ће на хипотетички удар Русије и он бити принуђен да одговори симетрично.

Може ли доћи до тога? Мислим да може.

Нуклеарне црвене линије

Ако употреба стратешког нуклеарног оружја готово сигурно значи крај човечанства, то ће се оно користити само ако се пређу црвене линије. Овог пута озбиљне. Прве црвене линије које је Русија повукла пре почетка СВО Запад је игнорисао, јер је био сигуран да Путин блефира. Запад је у ово убеђивала руска либерална елита, која је одбијала да верује да Путин мисли озбиљно.

Дакле, за Москву су црвене линије, чије би прекорачење значило избијање нуклеарног рата, сасвим јасне: катастрофалан пораз у рату у Украјини са директним и интензивним укључењем Сједињених Држава и земаља НАТО у сукоб. Стајали смо на прагу тога у четвртој фази СВО, кад су сви почели да причају о тактичком и стратешком нуклеарном оружју. Само су успеси руске војске, ослањајући се на конвенционална средства наоружања и ратовања, донекле смирили ситуацију. Али, наравно, нуклеарна претња није у потпуности отклоњена. За Русију ће питање нуклеарне конфронтације бити скинуто с дневног реда тек пошто оствари Победу. У чему се састоји „Победа“, причаћемо мало касније.

САД и Запад немају основа за употребу нуклеарног оружја

За САД и НАТО, у ситуацији у којој се налазе, уопште нема мотивације да користе нуклеарно оружје, чак ни у догледно време. Она би била коришћена само као одговор на нуклеарни напад Русије, који се, без фундаменталних разлога (односно, без озбиљне – чак и фаталне – претње војним поразом) неће догодити. Чак и да Русија успоставити контролу над целом Украјином, ни то неће приближити Сједињене Државе својим црвеним линијама.

У извесном смислу, САД су већ постигле велике резултате у конфронтацији с Русијом – пореметиле су миран и несметан прелазак на вишеполарност, одсекле Русију од западног света, осудиле је на делимичну изолацију, показале извесну слабост Русије у војнотехничкој сфери, увеле озбиљне санкције, допринеле погоршању имиџа Русије међу онима који су били њен стварни или потенцијални савезник, ажурирале свој војнотехнички арсенал, тестирале нове технологије у реалним условима. Ако се Русија може докрајчити другим средствима, колективни Запад ће то учинити са великим задовољством. На било који други начин осим нуклеарног. Другим речима, позиција Запада је таква да нема мотива да први употреби нуклеарно оружје против Русије, чак ни на дужи рок. Али Русија има. Али све зависи од Запада. Ако Русија не буде заведена у ћорсокак, то се лако може избећи. Русија ће ићи на уништење човечанства само ако сама Русија буде доведена на ивицу уништења.

Кијев осуђен на пропаст

И коначно, Кијев. Кијев је у веома тешкој ситуацији. Зеленски се већ једном, после пада украјинске ракете на пољску територију, обратио својим западним партнерима и покровитељима са захтевом да изврше нуклеарни удар на Русију. Шта му је била идеја?

Суштина је да је Украјина у овом рату осуђена на пропаст са свих тачака гледишта. Русија не може да изгуби, јер је њена црвена линија њен пораз. Тада ће сви изгубити.

Колективни Запад, чак и ако нешто изгуби, већ је много добио, а Русија не представља критичну претњу европским земљама НАТО, да не говоримо о Сједињеним Државама. Све што се о овоме прича чиста је пропаганда.

Али Украјина је у ситуацији у којој се нашла неколико пута у својој историји, између чекића и наковња, између Империје (беле или црвене) и Запада, осуђена на пропаст. Руси неће чинити никакве уступке после свега што се десило, и неће стати до Победе. Победа Москве значиће потпуни пораз прозападног нацистичког режима у Кијеву. Украјина као суверена национална држава неће постојати.

Управо у овој ситуацији Зеленски, делимично имитирајући Путина, изјављује да је спреман да притисне нуклеарно дугме. Пошто Украјине неће бити, онда се човечанство мора уништити. У принципу, то се може разумети, сасвим је у логици терористичког размишљања. Једино што Зеленски нема нуклеарно дугме. Јер он нема суверенитет. А тражити од САД и НАТО да изврше глобално самоубиство у име одржања независности (што није друго до фикција) је у најмању руку наивно. Оружје – да, новац – да, медијска подршка – да, наравно; политичка подршка – да, колико хоћете. А нуклеарна?

Одговор је одвећ очигледан. Колико је озбиљно веровати да ће Вашингтон, ма колико фанатичне били присталице глобализма, униполарности и очувања хегемоније по сваку цену, које данас владају, ићи на уништење човечанства зарад „Слава херојима“! Чак и да изгуби целу Украјину, Запад не губи много. А нацистички режим у Кијеву и његови снови о светској величини ће се, наравно, урушити.

Другим речима, црвене линије Кијева не треба схватати озбиљно. Иако се Зеленски понаша као прави терориста. Узео је целу земљу за таоца и прети да уништи читаво човечанство.

Крај рата: Циљеви Русије

После годину дана рата у Украјини, сасвим је очигледно да Русија не може да изгуби. То је егзистенцијални изазов: бити или не бити за земљу, државу, народ. Не ради се о стицању спорних територија или безбедносној равнотежи. Тако је било пре годину дана. Сада је све много заоштреније. Русија не може да изгуби, а прелазак ове црвене линије враћа нас на тему нуклеарне апокалипсе. И свима би требало да буде јасно по овом питању: ово није само Путинова одлука, већ логика читавог историјског пута Русије, која се у свим фазама борила против падања у зависност од Запада – било да се ради о Тевтонском реду, католичкој Пољској, буржоаском Наполеону, расистичком Хитлеру или модерним глобалистима. Русија ће бити слободна или ничега уопште неће бити.

Мала победа: Ослобођење нових територија

Сада остаје да размотримо шта је Победа? Постоје три могућности.

Минимална размера Победе за Русију би, под одређеним околностима, могла да буде стављање под контролу свих територија 4 нова субјекта Руске Федерације – ДНР, ЛНР, Херсонске и Запорошке области. Упоредо с тим разоружање Украјине и пуне гаранције њеног неутралног статуса у догледној будућности. Истовремено, Кијев мора да призна стварно стање ствари и да се с њим сагласи. Ту може да почне мировни процес.

Међутим, такав сценарио је мало вероватан. Релативни успеси кијевског режима у области Харкова дали су украјинским националистима наду у могућност победе над Русијом. Жестоки отпор у Донбасу показује њихову намеру да издрже до краја, преокрену ток кампање и поново крену у контраофанзиву – на све нове субјекте, укључујући и Крим. И апсолутно није вероватно да би садашње власти у Кијеву пристале на учвршћење status quo.

За Запад би то, међутим, било најбоље решење, јер би прекид непријатељстава могао да се искористи, попут споразума из Минска, за даљу милитаризацију Украјине. Сама Украјина – чак и без ових области – остаје огромна територија, а питање неутралног статуса могло би се изврдати двосмисленим језиком.

Москва све ово схвата. Вашингтон нешто мање. А садашње руководство Кијева то ни не жели да разуме,

Средња победа: ослобођење Новорусије

Средња варијанта Победе за Русију би се састојала у ослобађању целе територије историјске Новорусије, која обухвата Крим, четири нова субјекта Русије и још три области – Харковску, Одеску и Николајевску (с деловима Кривог Рога, Дњепра и Полтаве). Тиме би била завршена логична подела Украјине на Источну и Западну, који имају различиту историју, различит идентитет и различиту геополитичку оријентацију. Таква одлука била би прихватљива за Русију и, наравно, доживљавала би се као права победа, довршавањем започетог, па прекинутог 2014. године. Генерално, то би одговарало Западу, за чије би стратешке планове губитак луке Одеса био најосетљивији. Али ни то није од пресудне важности, због других црноморских лука – Румуније, Бугарске и Турске, три земље чланице НАТО (не потенцијалне, већ стварне чланице Алијансе).

Јасно је да је такав сценарио категорички неприхватљив за Кијев, иако уз задршку. То је категорички неприхватљиво за садашњи режим и у садашњем војно-стратешком односу снага. Уколико дође до потпуног ослобађања четири нова субјекта Руске Федерације и накнадног повлачења руских трупа на границе три нова региона, и украјинска војска, и психичко стање становништва, и економски потенцијал, и сам политички режим Зеленског биће у потпуно другачијем – пораженом стању. Инфраструктуру привреде и даље ће уништавати руски удари, а порази на фронтовима довешће друштво, већ исцрпљено и измрцварено ратом, у стање малодушности. Могуће је да ће у Кијеву бити другачија влада, а не може се искључити ни да ће се власт променити и у Вашингтону, где ће сваки реалистички настројен владар свакако смањити размере подршке Украјини, трезвеним прорачунавањем националних интереса САД без фанатичне вере у глобализацију. Трамп је живи пример да је то могуће и да није далеко од вероватног.

У ситуацији средње Победе, односно потпуног ослобођења Новорусије, било би изузетно корисно да Кијев и Запад пређу на мировне споразуме како би сачували барем остатак Украјине. Било би могуће успоставити нову државу, која не би имала садашња ограничења и обавезе, а могла би постати – постепено – упориште за опкољавање Русије. Да би Запад спасио барем остатак Украјине, пројекат Новорусије био би му сасвим прихватљив и дугорочно кориснији, укључујући и конфронтацију са сувереном Русијом.

Велика победа: Ослобођење Украјине

И коначно, потпуна Победа Русије била би ослобађање целе територије Украјине од контроле прозападног нацистичког режима и обнављање историјског јединства како државе источних Словена тако и велике евроазијске силе. Вишеполарност би била неповратно утврђена, а ми бисмо преокренули историју човечанства. Осим тога, само таква Победа би омогућила да се у потпуности реализују на самом почетку постављени циљеви – денацификација и демилитаризација, јер се то не може постићи без потпуне контроле над милитаризованом и нацификованом територијом.

Атлантистички геополитичар Збигњев Бжежински сасвим је исправно написао: „Без Украјине Русија не може постати Империја.“ У праву је. Али ову формулу можемо прочитати и на евроазијском: „А с Украјином, Русија је Империја, односно суверени пол мултиполарног света, што ће и постати“.

Али ни с овом варијантом Запад не би претрпео критичну штету у војностратешком и, још више, економском смислу. Русија би остала одсечена од Запада, демонизована у очима многих. Њен утицај на Европу свео би се на нулу или чак на минус. Атлантска заједница би била консолидованија него икада пред тако опасним непријатељем. А Русија, искључена из колективног Запада, отуђена од технологија и нових мрежа, добила би значајно не сасвим лојално, ако не и непријатељско становништво, чија би интеграција захтевала невероватне напоре од земље већ исцрпљене ратом.

А и сама Украјина не би била под окупацијом, већ део јединственог народа без икаквих задирања на националној основи и са отвореном перспективом за запошљавање и слободно кретање широм Русије. Могло би се говорити и о припајању Русије Украјини, а древна престоница руске државе Кијев би опет била у центру руског света, а не на његовој периферији.

Наравно, у овом случају, мир би дошао сам од себе и не би имало смисла преговарати о његовим условима.

Промена руске формуле

И последње што треба узети у обзир приликом анализе прве године СВО: теоријска процена трансформација које је изазвао рат у Украјини на пољу међународних односа.

Имамо следећу слику. Администрација Клинтона, неоконзервативаца Буша млађег и Обаме, као и Бајденова администрација, чврсто су на позицијама либерализма у спољним односима. Они свет виде као глобалан и којим влада светска влада надређена свим националним државама. Чак и саме САД у њиховим очима нису ништа друго до привремено оруђе у рукама космополитске светске елите. Отуда несклоност, па чак и мржња демократа и глобалиста према било ком облику америчког патриотизма и према најтрадиционалнијем америчком идентитету.

За поклонике либерализма у међународним односима свака национална држава је препрека светској влади, а јака суверена национална држава која отворено изазива либералну елиту је прави непријатељ који мора бити уништен.

По паду СССР-а, свет је престао бити биполаран и постао једнополаран, а глобалистичка елита, присталице либерализма, преузела је полуге управљања светом.

Поражена и раскомадана Русија деведесетих, као остатак другог пола, под Јељцином је прихватила правила игре и сагласила се са логиком либерала. Москви је преостало само да се интегрише у западни свет, одрекне се суверенитета и почне играти по његовим правилима. Циљ је био да се добије бар неки статус у будућој Светској влади, а нова олигархијска елита је чинила све да се по сваку цену – па и на индивидуалној основи – уклопи у западни свет.

Све високошколске установе и универзитети Русије од тог времена по питању међународних односа стали су на страну либерализма. Заборавили су на реализам (ако су за њега и знали), поистовећујући га са „национализмом“, а реч „суверенитет“ се није ни помињала.

Доласком Путина све се променило у реалној политици (али не и у образовању). Путин је од почетка био упорни реалиста у међународним односима и непоколебљив присталица суверености. Истовремено, у потпуности је делио универзалност западних вредности, недостатак алтернативе тржишту и демократији, а друштвени и научно-технолошки напредак Запада сматрао јединим путем за развој цивилизације. Једино на чему је инсистирао био је суверенитет. Отуда и мит о његовом утицају на Трампа. Оно што је Путина и Трампа зближило је реализам. У свим осталим аспектима они су прилично различити. Путинов реализам није против Запада, већ против либерализма у међународним односима, против Светске владе. Такав је и амерички реализам, и кинески, и европски, и сваки други.

Али униполарност која се развила од раних деведесетих променила је ставове либерала у међународним односима. Сматрали су да је наступио историјски тренутак, и крај историје као конфронтације идеолошких парадигми (Фукујамина теза), и да дошло је време да се започне процес уједињења човечанства под вођством Светске владе. Али за то је било неопходно укинути остатке суверености.

Таква линија била је у оштрој супротности са Путиновим реализмом. Ипак, Путин је покушао балансирати на ивици и по сваку цену одржати односе са Западом. То је било лако са реалистом Трампом, који је разумео Путинову вољу за сувереношћу, али је постало потпуно немогуће доласком Бајдена у Белу кућу. Дакле, Путин је, као реалиста, дошао до границе могућег компромиса. Колективни Запад, под вођством либерала у међународним односима, вршио је све оштрији притисак на Русију да почне разарати свој суверенитет, а не јачати га.

Кулминација овог сукоба био је почетак СВО. Глобалисти су активно подржавали милитаризацију и нацификацију Украјине. Путин се побунио против тога, јер је схватио да се колективни Запад спрема за симетричну кампању – да „демилитаризује” и „денацификује” саму Русију. Либерали су затварали очи пред брзим процватом русофобичног неонацизма у самој Украјини и, штавише, активно му доприносили, саучествујући у њеној милитаризацији, истовремено управо за то оптужујући Русију – за „милитаризам “ и „нацизам”, покушавајући на све могуће начине да изједначе Путина с Хитлером.

Путин је започео СВО као реалиста. Не више од тога. Али годину дана потом ситуација се променила. Постало је јасно да је Русија у рату са савременом западном либералном цивилизацијом у целини, с глобализмом и вредностима које Запад намеће свима осталима. Овај заокрет у руском схватању светске ситуације можда је и најважнији резултат читаве СВО.

Из одбране суверенитета рат је прерастао у сукоб цивилизација. И одсад Русија више не инсистира на простој независности, делећи западне ставове, критеријуме, норме, правила и вредности, већ делује као независна цивилизација – са својим ставовима, критеријумима, нормама, правилима и вредностима. Русија више уопште није Запад. И није европска држава, већ евроазијска православна цивилизација. Управо то је Путин прогласио у свом говору 30. септембра поводом пријема четири нова субјекта у састав Руске Федерације, затим у говору на Валдају и много пута поновио у својим другим говорима. И коначно, Путин је Указом 809 утврдио основе државне политике заштите руских традиционалних вредности, које се не само значајно разликују од либерализма, већ су му у неким тачкама и директно супротне.

Русија је променила своју парадигму од реализма на Теорију мултиполарног света, директно одбацивши либерализам у свим његовим облицима и директно оспорила савремену западну цивилизацију – отворено јој ускраћујући право на универзалност. Путин више не верује Западу. И назива савремену западну цивилизацију „сатанском“. Ово се лако може препознати као директно позивање на православну есхатологију и теологију, као и наговештај супротстављања капиталистичком и социјалистичком систему Стаљинове ере. Данас, додуше, Русија није социјалистичка држава. Али то је резултат пораза који је СССР доживео почетком деведесетих, а Русија и друге постсовјетске земље се нашле у позицији идеолошких и економских колонија глобалног Запада.

Целокупна Путинова владавина до 24. фебруара 2022. била је припрема за овај одлучујући тренутак. Али раније је то остајало у границама реализма. Односно, западни пут развоја + суверенитет. Сада, после годину дана најтежих искушења и страшних жртава које је Русија поднела, формула се променила: суверенитет + цивилизацијски идентитет. Руски пут.