Прочитај ми чланак
Уго Чавез није просто индивидуа, он је мисија, он је идеја, идеја Латинске Америке која су опоравља и настоји да успостави свој историјски идентитет. Идентитет који се отргнуо контроли Северне Америке.
„Увек уз хероје иду гласине да је преживео, да није умро и да се сакрио“
У суштини, Уго Чавез је оличење духовне обнове читаве Латинске Америке. Зато једни на њега гледају са надом и виде у њему Месију, новог Боливара који слободно говори представницима америчке хегемоније – директно у лице – оно што мисли многомилионско латиноамеричко човечанство.
Он, Уго Чавез спикер је и тумач латоноамеричког континента. Зато је судбина таквих фигура, које преузимају на себе цивилизацијску мисију и због тога пате – судбина хероја.
Зато о херојима увек круже гласине да је преживео, да није умро, да се сакрио, да су информације о његовој погибији подметнутли или лансирали непријатељи, или да је то он сам специјално удесио и прешао на други ниво, да би замео трагове и са другог места наставио своју велику борбу.
Уго Чавез је више од Уго Чавеза
Уго Чавез је симбол потпуно новог, фундаменталног, херојског почетка у светској политици. Запад га мрзи, а воле га представници латиноамеричке цивилизације. Он је херој Латинске Америке. И, већ је постао мит. Он је митски јунак, у неком смислу трикстер. На пример, многе његове досетке подсећају на несташлуке којота Винебаго Индијанаца или Саси Перера у бразилском фолклору.
Ту логику треба схватити јер генерално спаја индијанску митологију са латиноамеричком цивилизацијом. Иако тамо има много белаца, много африканаца, довезених робова, либерали и напредни демократи из Северне Америке ипак нису – посебно у Латинској Америци – потаманили све Индијанце. Без обзира на суровост Португалаца и Шпанаца, њихов однос према Индијанцима био је потпуно другачији од јенкијевског – пустили су их да живе.
У свету не постоји ништа слично планском геноциду Индијанаца у Северној Америци. Организатори најстрашнијег и планског, осмишљеног геноцида – геноцида са механичком и хируршком суровошћу – управо су оснивачи Сједињених Америчких Држава у којима је ропство достигло најстрашније форме. Али, не само ропство већ и геноцид над домородачким становништвом.
Црнцима се посрећило: њих су држали за људе, а Индијанце нису, што су добро показали Антонио Негри и Мајкл Харт у својој књизи „Империја“.
Латинска Америка и њени Индијанци имали су среће што их нису освојили Англосаксонаци, већ жестоки шпански конквистадори и Португалци. Сви ти немилосрдни и страшни људи, који код мене не изазивају много симпатија, били су сто пута хуманији од Англосаксонских предузимача на Северу континента који су једноставно поклали локално становништво.
Верујем да индијанска митологија управо зато игра огромну улогу у латиноамеричкој свести иако сви на континенту говоре или шпански или португалски.
Идеја трикстера, идеја шале, идеја еластичности, идеја културног хероја који је амбивалентан – то је права латиноамеричка идеја. А Чавез је баш такав трикстер, такав херој, такав представник културе и зато је изазов свевероамеричкој хегемонији.
И жив и мртав.
У ствари, он је жив без обзира на то каква ће надаље бити политичка ситуација у његовој Венецуели.
Жив зато што открива другачију могућност латоноамеричког идентитета, зато што проглашава пројекат непокорности североамеричком господару, изласка на потпуно нови геополитички и мултиполарни поглед на свет и што нуди латиноамеричком човеку да осмисли своје место у свету самостално и мирно – са ослонцем на сопствене снаге и националне интересе.
У овом смислу, Чавез је жив, Чавез је живео, Чавез ће живети. Он је прави херој свог континента, херој који је ушао у људску историју као трикстер и истовремено оснивач потпуно нове социјалне прексе која данас постаје све више и више универзална у великом делу човечанства.
Дакле: он је уистину жив.
