Pročitaj mi članak

AKTUELNI I POTENCIJALNI SUKOBI U 2014: Da li je moguć novi Svetski rat? (Analiza)

0

sukobi-koji-ce-potresati-2014-godinu-i-daleki-istok-kao-bure-baruta_9383_5177

Прошло је само недељу дана у новој 2014. години и након што су се свели рачуни од године која је иза нас бројни аналитичари су се посветили предвиђањима од којих нека не остављају простора за оптимизам.

Данас, сто године после Првог светског рата, споменут ћемо кризна жаришта у свету на која треба обратити посебну пажњу:

1. Рат у Сирији улази у своју трећу зиму и све указује да ће се, без обзира на исход преговора у Женеви, сукоби и даље наставити све док се не искорене терористичке групе чији борци махом нису сиријски држављани. Дипломатска победа владе у Дамаску у септембру и договор око уништења хемијског арсенала су се одразили и на бојном пољу. Насиље не јењава, али је дошло до прегруписавања у побуњеничким редовима у којем су екстремисти преузели потпуни надзор над побуном. На северу је најјачи ИСИЛ, који намерава се удружити са својим саборцима из западног Ирака, те Исламски Фронт који је са својих 40.000-50.000 исламиста најјача побуњеничка група у земљи. Сиријски сукоб се полако шири и на Либан у којем се број становника због избегличког таласа за ове три године увећао за 25%. Према свим прогнозама Исламски Фронт ће избацити из игре тзв.“Слободну сиријску војску“ која више неће имати никакву улогу у сукобу, а на изборима који се требају одржати ове године све анкете Башару Ал Асаду предвиђају победу од најмање 65% гласова, а многе и много више.

Basar Asad 4169_9453_e

Дакле, Сирија би, на жалост, могла постати земља с грађанским ратом с војно-стратешке тачке гледишта ниског интензитета, али крајње окрутним и бескомпромисним узмемо ли у обзир такфиристичку идеологију појединих побуњеничких група, огранака Ал Каиде. Остале побуњеничке групе су тзв. „Умерени исламисти“ и то само на западу који је успео да направи немогуће, те поделити терористе на „добре“ и „лоше“, од којих би ови први требали учествовати у политичком животу земље.

2. Иран је у новембру са „шесторком“ успео потписати споразум о свом нуклеарном програму, али се Израел, Саудијска Арабија и Катар њему противе и чине све како би спречиле његово спровођење. Експерти тврде да ће се, уколико споразум пропадне, ући у фазу у којој ће рат бити неизбежан. „Претње Израела и Сједињених Држава Ирану су врло озбиљне. Тел Авив има довољно потенцијала да узрокује озбиљну штету Исламској Републици, а амерички пројектили могу да зауставе ирански нуклеарни програм на дуги низ година“, сматра политички аналитичар Владимир Дворкин. С друге стране, руски политиколог Евгениј Сатановски тврди „како Иранци могу да произведу нуклеарну бомбу већ идуће године и по његовом мишљењу би то могао бити повод за регионални рат“. „За производњу бомбе је Ирану потребно само 36 недеља, што значи да би је августу или септембру могли произвести. То опет, обзиром на околности, не искључује регионални рат.

Други могући сценарио за сукоб је између сунита и шиита који би онда узроковао ланчану реакцију пуно малих ратова. Иранска влада отворено и врло интензивно штити интересе шиита који су од стране Саудијске Арабије нападнути у Сирији, Либану и Ираку, али исто тако треба рећи да саудијска геронтокрација већ виси о концу и све ће да зависи од тога ко ће да преуземе власт „, тврди Евгениј Сатановски .

 3. У Авганистану се требају да одрже избори и то у јеку талибанске побуне, стога би 2014. у којој се повлаче америчке трупе могла бити кључна година у којој је ескалација сукоба неизбежна. „Чини се како ће се одлазак америчких трупа да пратии реинкарнација талибана који се желе да врате на власт. Нема сумње да они могу релативно лако да овладају јужним подручјима која су насељена углавном Паштунима. Влада председника Карзаија је смањила интензитет борби против талибана и радије са њима преговара, док талибани са своје стране тајно преговарају с Американцима како би припремили свој повратак на власт“, пише GlobalConflict.

Највише 15.000 страних војника би могло остати у Авганистану након 2014. и то као безбедносни пакт са Вашингтоном који још мора да дефинише природу односа између две земаља након повлачења својих војника. Авганистански председник Хамид Карзаи је у више наврата изјавио да ће споразум бити потписан након председничких и општих избора који ће се одржати 5. травња 2014., док САД инсистира на томе да се споразум потпише пре избора. У сваком случају, власт без талибана води равно у ескалацију насиља, а ако се дозволи њихово учешће у политичком животу земље, онда ће се тешко оправдати агресија на ту земљу која је ионако још један од великих америчких пораза у 21. веку. 

4. У пролеће 2013. тензије између двију Кореја нагло су порасле када је Северна Кореја изјавила да су односи на полуострву ушли у фазу рата. Пјонгјанг је саопштио да прекида споразум о примирју из 1953., те да је у стању да покрене „муњевити рат против Јужне Кореје“. Северна и Јужна Кореја 1. јануара 2014. севернокорејски вођа Ким Јонг-ун упозорава да би нови рат на Корејском полуострву могао изазвати нуклеарну катастрофу и судећи према реторици севернокорејског лидера рат у региону је могућа опција. Многи стручњаци тврде да према стандардима данашњих оружаних снага Северна Кореја има врло велику војску, али и да има оружје на нивоу с касних ’60-их ис почетка ’70-их.

Главни уредник руског часописа „National Defense“, Игор Коротченко, за РИА Новости је рекао „да је реч о пропаганди којом се с времена на време користи Ким-Јонг ун, али да у бити Северна Кореја не жели рат“. „Северна Кореја не жели рат, али овим изјавама јасно упозорава америчке и јужнокорејске војнике да је његова војска спремна да пружи јаку одбрану уколико се усуде повредити њихов териториј“, тврди Игор Коротченко. 

Irak sukob_e

5. У 2013. број погинулих у Ираку је досегао 7.818 цивила и 1050 припадника снага безбедности. Насиље је у Ираку ескалирало у априлу 2013., када је влада наредила војсци да уклони протестне сунитске кампове и тада је смртно страдало неколико људи.

„У одређеном смислу, Ирак је кључ врата за улазак у Иран, а ирачка влада која би била непријатељски настројена према Ирану била би веома моћан инструмент у рукама САД-а и Саудијске Арабије за вршење притиска на Техеран. Будући да нису успели у Сирији и да је ова влада у добрим односима са Техеранон, вахабитска-америчка коалиција је применила тактику подстицања секташког насиља у Ираку „, у октобру је изјавио стручњак за Блиски Исток, Виктор Титов, што појашњава и ескалацију насиља у покрајини Ал Анбар, те сукобе који су управо у току између владиних снага и Ал Каиде.

Према мишљењу аналитичара, уколико жели да заустави насиље у земљи, влада у Багдаду мора радикално променити свој приступ и треба да ради на томе да заједно са сунитима, који неизоставно морају да учествују у политичком животу земље, поведу борбу против Ал Каиде. Сукоби у овој регији се 2014. године више не могу посматрати одвојено и нужна је сарадња Ирака и Сирије, будући да сада обе земље воде један те исти рат, онај против вала исламског екстремизма и фундаментализма који је у војном смислу толико ојачао да су групе Ал Каиде озбиљне оружане формације у сваком смислу и као таквима им треба приступити. Наравно, то је посао којег им је САД оставио у наслеђе и то након игроказа с ликвидацијом Осаме Бин Ладена када се у Белој кући славила победа над Ал Каидом.

7. Сукобе у Либији, која данас постоји више као збир територија којима се границе подударају са границама нафтних поља и племена која на њима живе, а која директно преговарају са страним компанијама, заобилазећи готово у потпуности беспомоћну владу у Триполију представљају могућа жаришта једног великог грађанског рата који би био сличног интезитета какав је тенутно се води у Сирији.

8. Сукоби у Јужном Судану и Централноафричкој Републици су два жаришта и потенцијални извор једног већег сукоба. У Јужном Судану, док су се племена Динка и Нуер морали да боре против заједничког непријатеља, Северног Судана, били су уједињени, али чим је Јужни Судан стекао независност започеле су сукоби између бивших савезника због нафте, односно, ко ће да добије више новца и ко ће да влада земљом. Крајемдецембра је Савет безбедности Уједињених нација одлучило да пошаље још 5500 војника у ту земљу и сада их је укупно 12.500, са задатком да покушају раздвојити сукобљене стране, но већ се назире покушај да, једнако као што су то Французи учинили у Централноафричкој Републици, Јужни Судан и његовим ресурсима овладају САД и Велика Британија.

Од септембра 2013. председник Мишел Ђотодија и владајућа Коалиција Селека су у Централноафричкој Републици одговорни за ескалацију насиља ширих размера. Побуњеници из Коалиције Селека су у марту дошли на власт свргнувши председника Франциса Бозизеја који је побегао за ДР Конго, али је тада дошло до фракцијских борби, од којих многе имају и верску позадину, будући да се Селека састоји углавном од хришћана. Због опасности од ширења сукоба на суседне земље је УН је одобрио војну интервенцију у тој земљи, а разлог је био „враћање безбедности и заштита цивила“. Француска је одмах одобрила слање војника како би се зауставио верски сукоб у њеној бившој колонији. Међутим, све упућује да је западна интервенција одобрена првенствено због интереса, а не због безбедности људи.

Политички аналитичар Максимилиано Осуна истиче „како је у интересу Запада овладати ресурсима, ојачати геополитички утицај у региону и користећи ову ситуацију тражено је одобрење за војну интервенцију“. Важно је рећи да руднике злата, дијаманта, урана и кобалта у Централноафричкој Републици поседују француске и америчке компаније и та је земља део француског неоколонијалног пројекта „Францафрикуе“.

9. На крају, иако можда најважније обзиром да имамо две суперсиле (Кину и САД) и неколико регионалних сила, ескалација напетости Далеком Истоку. У анализи од пре месец дана је направљена поређење са 1914. године и споменуло се гомилање оружја, пораст национализма и испреплетање интереса око архипелага које наводно има велику вредност због нафте и гаса на чијим лежиштима почива, а до дан данас још није утврђено коме припада тај архипелаг, а својатају га готово све земље, па и сам Тајвану који није чланица Уједињених народа, које гледају на Источно кинеско море.

Сличног је мишљења и професор са Кембриџа и унука Лојда Џеорџа (британског премијера између 1916. и 1922.), Маргарет Мекмилан. У својој колумни од пре два дана коју је написала за  Индепендент она то „Сарајево 2“ смешта на Блиски Исток.

„Атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву на 28 јуни 1914.  је био окидач за Први светски рат“, подсећа Маргарет Мекмилан, „а Блиски Исток данас има све карактеристике проблематичне балканске регије пре једног века“.

„Уколико Иран развије нуклеарно оружје, регија би могла постати буре барута као оно које је на Балкану експлодирало пре 100 година, само овај пут с облацима који наликују на печурке. Подударност између тренутне стварности с оним што се догодило пре више од једног века, где имате сличну мешавину отровног национализма, такође прети да увуче у сукоб међународне силе попут САД-а, Турске, Русије и Ирана, како би заштитили своје интересе и интересе својих савезника „, тврди професорка Мекмилан.

kina_policija

Но, највећи проблем за ову регију јесте свакако сукоб ниског интезитета између Кине и САД. Кина сваким даном све више војно јача, те иако доста заостаје са САД и Русијом,  та разлика се сваке године смањује. САД не желе да на Пацифику види ниједну државу која би оспорила њен доминантан војни положај у овој регије, те ће све урадити, пре свега изазивањем низа локалних жаришта око Кине, и унутрашњих побуна у самој Кини, да успори, ако не може да заустави, војно уздизање „Црвеног змаја”. Тако да су напетости на релацији Пјонгјанг-Сеул, Сеул-Токио, у функцији, не толико да се изазову сукоби између, Северне Кореје са Јужном Корејом и Јапаном, већ да се тим сукобима ниског интезитета  да повода за што веће војно присуство САД у овој регији, те да на тај начин посредно припрети Кини,  и стави Русији до знања да је Пацифик „двориште” САД-а, у којем Вашингтон неће допуштати никакву конкуренцију својој војној моћи.

Такође, треба имати на уму, да Русија, која себе види као Евроазијску државу, итекако заинтересована за Далеки исток. Кина је засада њен економски и спољнополитички стратешки партнер и то ће бити све док својим уздизањем Кина представља противтежу америчкој моћи у овом региону. Наиме, слично Великој Британији у Европи, Русији на Далеком истоку једино одговара систем равнотеже, где ниједна страна не би била доминатна, јер једино тако може успешно сачувати своје стратешке интересе на Далеком истоку („благо” Сибира)а те ће због тога благонаклоно гледати на јачање Кине само дотле док је противтежа Америци, а никако преко те границе.

И на крају да резимирамо. У свету, слично као пи пре 100 година, постоје низ жаришта. Они су засада само локалног карактера (ако донекле изузмемо Блиски исток). Да ли ће прерасти у већи међуцивилизацијски сукоб то не можемо знати, но, овај преглед указује да смо ближи таквом могућем сценарију, пре него што смо били 2013.год, јер нова ратишта се отварају (Центроафричка република), стара се не затварају (Ирак, Сирија, Афганистан), угашена прете да опет букну, (Либија), а могући нови сукоби се све јаче наговештавају (Далеки исток).

(Адванце – Н. Бабић, Србин.инфо – Дејан Петар Златановић)