Intervju sa Andrejom Sušencovim, dekanom Fakulteta međunarodnih odnosa MGIMO, direktorom Valdajskog kluba i jednim od vodećih ruskih stručnjaka za međunarodne odnose

Пре годину дана многима се чинило да ће сукоб Русије и Запада у Украјини бити изузетно жесток, изузетно интензиван, али истовремено и релативно кратак. Дванаест месеци касније постало је јасно да су све те рачунице биле само стратегијске илузије. Сукоб у суседној нам земљи прешао је у стадијум дуготрајног сукоба. А главно питање данашњег дана – а такође, по свему судећи, и сутрашњег, прекосутрашњег – изгледа овако: ко ће успети да преживи у овом маратонском сукобу? Ко ће, на крају садашњег украјинског сукоба имати морално право да се „последњи смеје“?

Андреј Сушенцов, декан факултета међународних односа МГИМО, програмски директор Валдајског клуба – једна је од најсјајнијих звезда руске спољнополитичке аналитике. А овако изгледа његова верзија одговора на ово главно питање за Русију (и не само за Русију).

Андреј, Русија само што је повукла потез који је донедавно изгледао апсолутно незамислив: објавила је информацију о размештању свог нуклеарног оружја на територији друге државе – Белорусије. Какве то конкретне стратешке резултате, по Вашем мишљењу, може донети Москви?

— Американци, Британци и Пољаци, схватајући да украјинска криза добија дугорочан карактер, почињу да стварају за Русију кризне тачке по читавом периметру њених граница. Шта представљају, на пример, пољске војне вежбе на граници са Калињинградском облашћу? Представљају наговештај да то може бити следећа тачка удара. Шта представљају пољски маневри у близини граница Белорусије? Исто то.

Летови америчких беспилотних летелица до обала Крима, игре око Придњестровља – све је то покушај одвлачења и скретања пажње Русије, мешања у њене војне планове, приморавање да се издвоје допунски ресурси на све те правце.

Из свих ових потенцијално проблематичних тачака, многе су тесно повезане са Пољском. Међу свим земљама НАТО пакта у Варшави се осећа највећа страст за директним учешћем у војној кризи. По бројности, армија Пољске отприлике шест пута превазилази оружане снаге Белорусије.

Један од задатака Запада представља онемогућавање заједничких дејстава Русији и Белорусији током те кризе. Размештање тактичког нуклеарног оружја – заједнички је корак Москве и Минска који очигледно показује расположење наших земаља, полазећи од трезвене процене пољских могућности и намера по питању Белорусије и носи спутавајући карактер који Варшаву лишава илузија.

Овде је најважније то што у неком тренутку садашња украјинска криза може престати да буде чисто украјинска. У томе би главну улогу могла да добије Пољска. Непосредни задатак Варшаве и разлог њене трансформације у главног европског милитаристу јесте стварање крупне војне противтеже Русији на територији Пољске, у случају пораза Украјине. Није искључено да ће у будућности криза са Западом почети да подсећа на зреле године Хладног рата, са системом узајамног војног обуздавања. Москва и Минск управо раде на стварању таквог система на основу нових геополитичких реалности.

А како су Пољаци успели постати тако јаки? Ми смо навикли да Берлин посматрамо неформалном престоницом уједињене Европе, а Варшаву – европском периферијом. Зашто је периферија одједном постала центар збивања?

— Код радикалних елемната у пољској постоје аргументи, визије, амбиције, много тестостерона и осећај да су њихови циљеви уједно и циљеви целе Европе. А Немачка није способна да формулише сопствену визију, аутономну од Пољске.

Берлин је парализован осећањем да, ако желите да заступате заједнички европски интерес, морате узети у обзир пољску визију. Услед тога Европа је суштински доспела у ћорсокак. Јер у очима Пољака непријатељи су Руси и Немци, а савезници – Американци, Британци и прибалтички народи.

Европско схватање својих интереса данас је замењено трансатланским. Европска унија у њеном садашњем лабавом виду, у суштини је изгубила своју аутономију у светској политици од стране САД. Јер је почетком 90-их година прошлог века постојала реална могућност стварања пуноправне европске државе, европске конфедерације. Земље западне Европе су тада хтеле да креирају сопствену одбрамбену политику, одвојену од Сједињених Држава, и да иду путем стварања Сједињених Европских Држава. То би у великој мери ојачало европску аутономију – не само од САД, већ и од Русије или Кине.

Међутим, ова јединствена шанса није искоришћена. Уместо тога Западна Европа је подлегла искушењу да се прошири практично до граница Русије. А кад се такво ширење заиста одиграло, одједном је постало јасно да је старо европско језгро постало магловито. У унутрашњим европским дискусијама сада су доминантни гласови источних Европљана. Испало је да је Европа саму себе лишила стратешког избора.

Наравно, током 90-их година Москва је такође била заробљена илузијама: Русија је мислила да може ући у састав Запада, бити заједно са САД, њихов други ослонац. Међутим успели смо да на време схватимо илузорност таквих надања и да повратимо сопствену слободу стратешког избора. А Европска унија је, ушавши у потпуну зависност од САД, такву слободу изгубила, можда и заувек.

Али да ли је могуће тврдити да се, „иако је изгубила слободу стратешког избора“, ЕУ не осећа тако лоше? У јесен су се у Русији могле чути прогнозе да ће се „Европа смрзнути без руског гаса”. Међутим, као што видимо, нико у Европи се није смрзнуо.

— Погледајте податке о порасту смртних случајева у Великој Британији због хладноће у домовима прошле зиме. Овој слици треба додати још неколико детаља: одлагање производње, затварање великих предузећа. Сличне вести сада непрекидно стижу из Европе.

Наравно, сличне крупне одлуке доносе савети директора компанија на основу дубоке анализе нове реалности. А за крупни немачки бизнис нова реалност није до краја јасна. За сада тај бизнис предузима само најнеопходнија, протипожарна дејства. Међутим, уколико су руско-европске економске везе заиста неповратно прекинуте, онда је све ово што ми сада видимо тек почетак проблема. Погледајте како су Немци морали да прогутају терористичке нападе на Северни ток и како су њихови амерички савезници, изгубивши веру у њихову лојалност, обрисали ноге о њих.

Немачку индустрију и немачке грађане осудили су на троструко веће трошкове енергената него раније. Поред тога, Немци су веома дуго задржавали раст реалних плата у својој привреди, а управо је јефтина руска енергија учинила да Немачка буде земља која ће имати највише користи од европских интеграција.

Сада су оба ова темеља поткопана. Више нема јефтиних руских извора енергије. Могућности за одлагање раста плата такође ускоро неће бити, мораће их повећати ради избегавања експлозије социјалног незадовољства. То ће довести у питање функционалност немачког економског модела. Због тога губитак слободе „стратешког избора“ није само пуста фраза. Иза овог појма крију се сасвим реални и веома тешки проблеми.

У чему се заправо огледа та слобода стратешког избора, којом, по вашим речима, располаже Русија?
— Почевши од времена Петра И, кључни задатак Русије је да буде стратешки аутономна силе у међународној хијерархији, способна да својом вољом утиче на сопствену судбину. Током последњих 300 година, Запад је био главни извор наших проблема и наших могућности.

Данас је вектор нашег интереса, као и раније, окренут Западу. Међутим, први пут од како постојимо као велика држава центар светске гравитације у смислу главних догађаја у области политике и економије премешта се са Запада на Исток.

Источни правац руске политике први пут у њеној историји има реалну тежину. Русија сада има једну западну „ногу“ која се ослања на везе са Кином, Индијом, Турском, Арапима, Југоисточном Азијом, Африком, Латинском Америком.

У свим тим тачкама на Русију гледају као на делатног, независног и успешног актера. У очима многих, сама чињеница да Русија целу годину успешно издржава западни притисак, са астрономским бројем санкција, представља доказ да је супротстављање западној хегемонији сценарио који је не само теоретски могућ, него и апсолутно одржив у пракси.

Да ли ће Русија још дуго морати да реализује „врућу фазу” тог сценарија. Први светски рат је трајао 4 године и 106 дана, Други светски рат – 6 година и један дан. Шта вам говоре Ваши инстикти стручњака: да ли ће овај глобални сукоб због Украјине поставити нови рекорд у трајању?

— У списак сукоба који сте набројали укључио бих и амерички рат у Авганистану, који се одужио на 20 година и поставио рекорд по дужини. Његова сличност са украјинском кризом састоји се у томе што у суштини САД могу једнострано да одреде тачку окончања ове кризе.

У буџету Пентагона у последњих 20 година увек се издваја отприлике 50-60 милијарди долара за војне сукобе. У тренутку завршетка рата у Авганистану ти новци су се нашли у новој финансијској години без било какве предметне намене. Као што се види из америчке статистике, сада се та средства у целини усмеравају у Украјину.

САД могу недефинисано дуго истрајавати у овом режиму – све до појаве следеће крупне кризе на коју ће морати реаговати, или док не дођу до спознаје да одуговлачење украјинског сукоба више не одговаара њиховим стратешким интересима.

Ако се нешто слично догоди – на пример, ако они спознау да се доминација Европом и блокирање Русије „купује” исувише скупом ценом – сукоб у Украјини би могао да се оконча прилично брзо. Подсетимо се, на пример, како је 2021. године само неколико месеци пре пада владе у Кабулу Бајден одлучио да прекине директно америчко мешање у авганистански сукоб. Међутим уколико Американци наставе да у украјински сукоб методично доливају новац, онда та криза може трајати дуго – са огромним последицама за Украјину и неким значајним последицама за Русију и Европу.

За сада се овај други сценарио јасно спроводи. Сједињене Државе отворено стављају до знања да продужавање украјинске кризе у потпуности одговара њиховом интересу. Да ли Русија има противотров за ову америчку стратегију?

— Противотрова нема. Али има спремности да се прихвати и порази ова америчка опклада. Комплетна историја Русије говори да наше акције дају најбоље резултате када ми наметнемо противнику дугачак сукоб. Ово се односи на скоро свако веће војно-стратешко суочавање Русије са својим противницима у историји. И у овој врсти узајамног дејства Русија никада није изгубила.

Први светски рат није изузетак, јер пораз Русије тада је био изазван унутрашњим разлозима – власт је изгубила иницијативу у дефинисању вектора развоја земље. То се није догодило за време трајања Првог светског рата, него много раније.

Сетимо се, на пример, да се током неколико деценија уочи почетка Првог светског рата Русијом ширио талас тероризма, са укупним бројем жртава који се мерио десетинама хиљада људи. У неком тренутку као подршка револуционарном покрету придружили су се не само руски интелектуалци, него и аристократија, која није схватала да ће за њу тај корак бити самоубилачки. Први светски рат је постао кулминацијска тачка дугог процеса унутрашњег слабљења Руске империје.

Не видимо ништа слично у савременој Русији. Руска држава данас је веома активан и способан организам, који много јасније од својих противника разуме себе, своје место у свету, своје праве интересе и ресурсе, разуме своје противнике, међународно окружење и доследно испуњава конкретан стратешки задатак, који као такав није схватила елита Руске империје у годинама Првог светског рата.

Да, Русија се држи. Но, држи се и Америка – и притом ништа не губи, осим тих 50-60 милијарди долара, који би у супротном били неопредељени у буџету Пентагона. Није ли то закључак који произилази директно из ваших речи?

— Са тачке гледишта тога ко шта губи, а ко шта добија, прошла година је протицала синусоидно. У првој фази сукоба, која је трајала до средине 2022. године. САД су успеле да нагло повећају обим свог геополитичког капитала. Непрекидно су повећавали притисак на Русију и доминирали у производњи образаца и метафора за формирање међународног схватања онога што се догађало.

У многим земљама у свету завладала је конфузија и осећај да се свет враћа униполарном систему: Американци су свуда доминирали, а Русија се нашла у најтежој ситуацији у читавом постсовјетском периоду своје историје. Многе земље су тада посумњале: можда је куцнуо час да се Американцима ода признање? Но, почевши од јесени 2022. године, крива је кренула у супротном смеру. Американци су погрешили у својој главној рачуници – да је победа над Русијом не само могућа, него да ће бити и брза.

Западни политичари и генерали сада много говоре о пражњењу својих складишта оружја. Москва се такође није спремала за дуготрајан сукоб оваквог типа, али сада видимо да је Русија способна да се и сама супротстави целој војној индустрији Запада.

Други важан показатељ јесте – економска и социјална стабилност. На чуђење многих, Русија се са својим обимом БНП-а (бруто национални производ) од 2-3 одсто удела у светској економији успешно супротставља земљама које чине половину светског БНП-а. Поред тога, у Русији нема масовних немира, чак се ни изборни циклус у земљи не мења. Како је постало очигледно да се Русија добро држи против масовног западног удара, поверење у америчку стратегију почело је да опада. Општи тренд се променио – од покушаја Америке да сломи Русију дошло се до тога да она сада покушава да обузда тренд мултиполарности који у свету расте попут теста.

Можете ли навести конкретан пример таквих трендова у свету?

— Могу. И ви такође можете. Највиша тачка америчке моћи и једнополарног светског поретка одиграла се 20. марта 2003. године. Тога дана САД су упале у Ирак. И тачно две деценије после тог догађаја, 20 марта 2023. године, у Москви је започео самит лидера Русије и Кине. То је један од показатеља полицентричности који се сада појављују у свету – а појављују се увелико захваљујући деловању САД.

Раније је Америка себе приказивала пред светом као гаранта глобализације, светске заједнице, земљу која ствара погодне услове за развој других држава. Они су говорили: наш финансијски систем није само наш. То је заједнички финансијски систем за све земље света!

Ви отварате коресподентне рачуне у америчким банкама не зато што вас ми терамо, него зато што је то удобна и логична шема за све нас! Долар је главна светска резервна валута не зато што је наш, него зато што је наугоднији, предвидив и јефтин начин узајамних плаћања!

САД су биле арбитар који је пресуђивао економске и политичке „боксерске мечеве“ у разним тачкама света. Али 24. фебруара прошле године они су се из арбитра претворили у актера, и ступили у ринг. Сви ресурси који су раније предлагни свима као метод достизања свеопштег добра, почели су да се користе као оружје. Порука је гласила: то више није заједнички финансијски систем; то је наш финасијски ситем, уз помоћ којег ћемо ми кажњавати кривце. То није просто долар: то је наш долар!

На тај начин Америка је оштро променила карактер свог учешћа у међународном систему. Њихова порука сада звучи овако: ви сте обавезни да будете са нама. У супротном сте против нас! То говоре свима: њиховим савезницима, неутралним земљама, савезницима Русије.

Полазећи од дугорочних стратешких интереса САД, за њих би било исплативије и најлогичније да заузму став: украјинска криза је локална ситуација у Источној Европи коју ћемо ми пре или касније решити у односима са Русијом. Да су тако поступили, Американци би можда могли задржати улогу достављача „свеопштег добра”. Али они су украјинску кризу назвали прекретницом која ће дефинисати карактер XXИ века: или ће се западна хегемонија наставити или ће свет, како они говоре, отићи у хаотичан сценарио. Као резултат тога, украјинска криза је почела да се претвара у такву прекретницу.

Да ли наговештавате да су се Американци прерачунали и да је недавна државна посета председника Сија Москви покренула процес нове поделе света по блоковском принципу: с једне стране осовина Москва-Пекинг, а на други, колективни Запад?

— У неком тренутку главна америчка теза „ или сте с нама или против нас” била је веома добро промишљена и правилно схваћена од стране наших другова у Кини. Паралелно са притиском на нас, Американци су почели притискати и њих – преко Тајвана, преко санкција на осетљиве производе и привредне гране, преко прогона њихових водећих привредних актера. САД су током прошле године покушале да свима одрже лекцију по принципу: свет ће бити једнополаран, и тачка. И Кина је то прихватила, рекавши: у праву сте, украјинска криза је заиста тачка на којој ће се одредити будућност света. Сада кривите себе због тога.

Не могу се сложити са поставком вашег питања. Само Американци покушавају да поделе земље света на блокове. Кина и Русија делују обрнуто: ми не желимо да се делимо на блокове, једноставно ћемо окончати једнострану доминацију САД. Свет ће наставити да буде глобализован и тесно узајамно повезан. Он ће и даље имати заједничку основу за развој. Али та основа више неће бити везана за долар или подржана од стране ударних група носача авиона америчке морнарице.

Против тог старог система постоји добар противлек у виду политике обуздавања од стране Русије и Кине. А пошто је Кина главни трговачки партнер већине светских земаља, укључујући и америчке савезнике, прелазак на трговину у јуанима, која се сада убрзала – представљаће апсолутно природан процес. Он се можда и не би тако убрзао да није било америчког притиска на Русију и непромишљених потеза Запада по питању блокаде руских девизних резерви.

Најзначајнија последица украјинске кризе биће значајно смањење улоге САД и њиховог финансијског система у међународним пословима. Ни сами нису схватили да преласком са позиције арбитра на позицију активног играча стављају толико много на коцку у свом глобалном утицају. У таквој ситуацији постоји опасност – они себи не могу приуштити пораз и тежиће да задрже иницијативу, подижући тензије у различитим деловима света. Могуће је да ће у будућности географија источне Европе престати да буде главни предмет светске политике, остајући у сенци крупнијих потреса.

Вратимо се ипак на садашњи тренутак, где је главна тема „географија источне Европе“. Шта је, по Вашем мишљењу, право значење кинеских „12 тачака” за Украјину? Да ли је то потез срачунат на креирање одређеног међународног имиџа Кине или сасвим озбиљан мировни план на чијем ће спровођењу Пекинг систематски радити?

— Далеко од тога да је то питање имиџа. Пекинг је ставио велики улог на учешће у овом важном међународном процесу. Више се не ради просто о процесу у Украјини – ради се о процесу дефинисања контура новог глобалног поретка.

Кина је једна од оних земаља које имају директан улог у овом процесу. Пекинг изражава своју позицију јер ће будуће решење утицати и на кинеске интересе. Ако анализирамо садржај тих 12 тачака, можемо видети зашто су изазвале такво незадовољство на Западу. Ради се о системском приказу принципа полицентричног светског поретка, који не одговара америчким плановима. САД у томе виде претњу јер схватају да је кинеска тежина на међународном плану толика да јој треба само пола корака да ту тежину претвори у стварни политички утицај.

А колико су важни потези које Запад повлаћи у оквирима хибридног рата, као што је „налог за хапшење Путина” издан од стране суда у Хагу? Да ли ће тај „налог” довести до, на пример, ограничавања слободе путовања председника РФ у иностранство или до погоршања угледа Руске Федерације у земљама трећег света?

— Ми не видимо никакве последице тог корака у земљама које су значајне за Русију. Покушај задржавања лидера Русије на територији било које земље – то је цасус белли, повод за рат са Русијом, нуклеарном државом.

Људи који су донели такву одлуку живе унутар свог информативног балона, у оквирима кога они неизбежно побеђују – њима се чини да је Русија на граници пропасти и да ће ускоро почети да издаје сопствену елиту. Као стручњаку за међународне односе дуго ми је требало да схватим да се принципи здравог разума различито схватају у различитим земљама. Група људи у Хагу изненада је одлучила да може себи приуштити да пресуђује на основу података које им је пружила група пристрасних истраживача са Универзитета Јејл, који финансира Стејт департмент САД. Сама ова чињеница јасно показује какав је био њихов рационани основ за доношење такве одлуке.

Ништа мање забавна је и друга чињеница: САД се на све начине труде да избегну прогон сопствених грађана од стране суда у Хагу. САД су у време Трампа изјавиле да ће кривично гонити међународне судије уколико буду судили неком од америчких држављана за злочине које су починили у Авганистану или Ираку.

Да ли је било случајева када вас ток догађаја у свету гурне у депресију? Да ли Вас је Ваша професија учинила оптимистом или песимистом?

— Пошто се ради о професији, важно је знати владати емоцијама. Хирург не може себи приуштити да се уплаши када угледа крв. Ватрогасац нема право да изгуби живце при погледу на пожар. Слично томе, аналитичар нема право да се руководи емоцијама.

Међународни односи су наука у пуном смислу те речи само ако их посматрамо из угла дугих историјских циклуса. Тенденција преусмеравања центра међународне гравитације са Запада на Исток постоји већ три деценије. Појава одређене кризе које ће додатно убрзати овај процес била је само питање места и тренутка.

Трагично је што је то место постала Украјина. Али ни то не би требало да нас чуди када украјинску кризу сагледамо из угла дугих историјских циклуса. Најрелевантније књиге за читање данас су Гогољев „Тарас Буљба“, затим „Полтава“ од Пушкина и „Бела гарда“ од Булгакова, које су написане на основу блиских историјских догађаја из прошлости.

Свака држава представља експеримент који пролази кроз проверу одрживости у низу криза. И Русија ће сигурно положити овај тест. Нама су наши интереси у Украјини много важнији него Американцима њихови. Такве ситуације увек смањују ниво неизвесности. Ми не смемо себи дозволити да изгубимо. Американци увиђају да њихова украјинска стратегија наилази на тачке отпора у међународном окружењу, које се све јасније показују. Русија то такође види, и покушава да то искористи.

„Блумберг“: Русија уништила пакт којим је Америка владала светомhttps://t.co/6y2D17iRKc

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 18, 2023

Izvor: mk.ru, novi standard

Oznake: Andrej Sušencov, kremlj, Mihail Rostovski, specijalna vojna operacija, Ukrajina