Прочитај ми чланак
Tема групе Пуси-Рајот по узбурканим духовима и трајању далеко je превазишла тему сваког терористичког напада.
На московском аеродрому Домодедово 24. јануара 2011. терориста је активирао бомбу. Погинуло је 37 невиних људи. Тада сам у ТВ програму руског Петог канала рекао да су наш информативни простор и наше памћење нажалост такви да ћемо већ после недељу дана престати да се сећамо те трагедије и заборавити погинуле. Тако је и било.
Нажалост, ја тада нисам рекао ништа ново, јер се тако увек дешава.
Али сада видимо да је тема групе Пуси-Рајот (Pussy Riot*) по узбурканим духовима и трајању далеко превазишла тему овог и сваког другог терористичког напада. Мене је срамота што друштво тако лако заборавља трагедије док са таквом слашћу већ месецима прича о „сиротим девојкама“. Нема сумње, оне су добиле две године затвора не само зато што је власт овога пута хтела заслужено да казни хулиганско понашање, него и захваљујући свима онима који су их са толиким заносом подржавали. Они су доказали властима да догађај у храму Христа Спаситеља, у централном храму Русије, може да буде опасан по друштво. А то значи да тенденцију треба сузбити. Према томе, сва та пусиманија и њени носиоци уствари су коаутори пресуде, сви ти страни музичари и глумци које су ангажовали пуси-активисти.
Питају ме људи шта мислим, да ли је две године затвора много или мало ? Не мислим ништа. Искрено, потпуно ми је свеједно шта ће бити са Пуси-Рајотом. Није ми свеједно шта ће бити са Русијом. Пуси-Рајот није део Русије, није део њене културе, њене историје, њеног живота.
Када су се „девојке“ у својим маскама попеле на Лобно место у центру Црвеног трга и почеле да певају песме пуне вулгарности, брзо су одатле скинуте, кажњене са хиљаду рубаља (25 евра) и пуштене. А и тада су у песми протестовале против Путина. Када су у фебруару ушле у маскама у Богојављенски храм у Москви и „запевале“, биле су изведене из храма и пуштене. Када је много раније једна чланица Пуси-Рајота (Надежда Толоконикова) са истомишљеницима из групе „Војна“ у сали Тимирјазевског музеја Московског државног универзитета уприличила јавни групни секс (оргија је била замишљена као политички перформанс поводом избора Медведева за председника Русије) иако је била у деветом месецу трудноће, и тада су сви пуштени. Ужасна „тоталитарна“ држава која је на путу ка „средњовековној тиранији“ (изрази западних медија) сваки пут се задивљујуће благо опходила према људима који нарушавају јавни ред. Када су чланице Пуси-Рајота скочиле на амвон храма Христа Спаситеља и почеле да се ритају и вичу „С….* Господње!“, и тада су изведене из храма и… пуштене! И тек када се јавност побунила, схвативши да власт не жели да брани руске културне и религијске традиције, тек тада је власт покренула поступак против Пуси-Рајота. Кажу да су код нас државна власт и Црква срасли једно уз друго, али то уопште није тако. По руским законима није нимало лако строго казнити групу људи која направи изгред у храму.
Срамота ме је што друштво тако лако заборавља трагедије док са таквом слашћу већ месецима прича о „сиротим девојкама“.
Питају ме људи шта мислим, да ли је две године затвора много или мало? Не мислим ништа. Искрено, потпуно ми је свеједно шта ће бити са Пуси-Рајотом. Није ми свеједно шта ће бити са Русијом. Пуси-Рајот није део Русије, није део њене културе, њене историје, њеног живота. Пуси-Рајот нису ни Руси, ни Татари, ни Кавкасци, ни Јакути… То је нешто изван Русије. То су приватна лица која су тражила ђавола и добила што су тражила.
А како подржавају Пуси-Рајот на Западу? Министарка културе Француске их јавно подржава. Можда ће се потписати и испод песме ове групе, у којој се деци предлаже да не уче, него да мастурбирају? Фински професор одлази у православни храм у Хелсинкију са канистером мокраће да је проспе на олтар у знак подршке руским панкеркама. Да ли треба да наставим?
( Андреј Добров, Руска реч )
