Прочитај ми чланак“Некад имамо осећај да људи кажу ‘океј, биће протест, доћи ћу на протест као на вашар’. Нешто ћу да урадим, ја подржавам студенте, ја се дивим њиховој борби и то је то. Онда ћу ја да се вратим у своју зону комфора, а студенти ће да се боре за мене. Мислим да је сад дошло време да то стане”. Овим речима је студент Електротехничког факултета Виктор Ђорђиоски у емисији “Утисак недеље” поручио да после више од пет месеци студентских борби, жртве и одрицања, одбројавамо последње минуте да се грађани више ангажују у борби за бољу државу. По ко зна који пут, они од нас траже генерални штрајк, а саговорници Нове објашњавају зашто до тога и даље не долази и шта грађане спречава да устану и кажу “данас стаје све”.
Ходали су стотинама километара, организовали протестте какве Србија не памти, возили бицикле до Стразбура, закуцали су на свака врата и свако срце, тражећи правду, солидарност, бољу будућност з асве нас.
Сада поново апелују на грађане да не бууду више само они који их тапшу по рамену.
Студенткиња Архитектонског факултета Софија Јанковић је у емисији “Утисак недеље“ на ТВ Нова, рекла да од грађана траже апсолутну подршку.
“Желимо генерални штрајк. То не може да буде само с наше стране, да би се звало генерални штрајк. Тражимо подршку свих, и институција и приватника, и државних радника. То је једино што нам треба”, поручила је она.
Њен колега са Електротехничког факултета Виктор Ђорђиоски се надовезао и рекао да студенти не желе само подршку, већ желе и ангажман осталих грађана.
“Не желимо ми студенти да предложимо грађанима акцију. Време је да се грађани стварно већ ангажују и не само да тапшу студенте по леђима и да нам се диве и да нам кажу “браво”, него да и они нама кажу ”људи, ајде да урадимо ово, ајде да урадимо оно”, па да и ми њих мало подржимо”, рекао је Ђорђиоски и наставио:
“Некад, ходам градом и имам осећај да је само мени и мојим колегама ванредно стаје у животу. Ми смо жртвовали академску годину, жртвујемо односе са породицом, пријатељима, своје приватно време, све жртвујемо за ово… А некад имамо осећај да људи кажу ‘океј, биће протест, доћи ћу на протест као на вашар. Нешто ћу да урадим, ја подржавам студенте, ја се дивим њиховој борби и то је то. Онда ћу ја да се вратим у своју зону комфора, а студенти ће да се боре за мене’. Мислим да је сад дошло време да то стане. Мислим да са оваквим подвизима, жртвама, показујемо да не може више. Максимално се трудимо, мучимо се, дајемо све од себе, хајде да на националном нивоу устанем и урадимо праву ствар после деценија и деценија грешки”.
Није ово први пут да студенти позивају на генерални штрајк, али се то и даље не дешава.
Зашто је тако и шта то треба да се деси да би се грађани Србије ујединили у једном оваквом подухвату, питали смо психолога, социолога и опозицију.
Да ли ће бити делотворно
Социјални психолог и професор Филозофског факултета у Београду Драган Попадић каже да он види два разлога зашто до генералног штрајка у Србији не долази, упркос томе што студенти на то позивају већ мсецима.
“Први разлог је дилема људи да ли би генерални штрајк у којем би учествовали заиста нешто променио. Ми сви знамо да су институције заробљене. Судство, тужилаштво, Скупштина, Влада… Њих треба натерати да прораде, а грађани не виде како ће то што они не иду на посао и у продавницу, што њихова деца не иду у школу, што неће примити плату и што ће остати без новца, натерати тужилаштво да се покрене или Загорку Доловац да отвори неки случај. Они углавном сматрају да ће тако исцрпети само себе, а да ће они који треба да се покрену остати недодирљиви. Дакле, генерални штрајк би био спољашњи показатељ тога колики је број људи против ове власти и оваких институција, али сумњају да би био делотворан. Више би био штетан по оне који га организују, него за оне против којих је уперен”, наводи Попадић за Нову.
Други разлог је, додаје он, што је за такву акцију потребна масовност.
“Ако ја станем сам на ауто-пут, удариће ме ауто. Ако стане нас 20, све ће нас похапсити, али ако стане неколико хиљада на једном месту у исто време, онда је то друга прича. Кад би људи знали да ће сви из њихове фирме изаћи, онда би се лакше одлучили на тај потез”.
Раднике у државним установама поставио СНС
Психолошкиња Ана Мирковић пак сматра да смо ми одавно у генералном штрајку, иако то можда тако не изгледа.
“То је једна врло компликована ситуација. Кад се каже генерални штрајк, првенствено се мисли на државне институције. Ми смо видели да је стала просвета, а очекује се да се исто деси и у области здравства или рецимо енергетике. Међутим, ова власт већ 13 година у тим установама запошљава своје кадрове. Они су градили систем у којем није могуће да дође до генералног штрајка, јер у тим установама већином раде људи који су свесни да никад не би могли до тог посла да није странке или је реч о уцењеним људима. Ни једни ни други неће устати. Међутим, ми видимо да се ти исти људи више не појављују у оноликом броју ни на страначким скуповима. Отварају боловања, измишљају разне разлоге да се на скуповима које организује власт не појаве”, каже Мирковић за Нову.
Што се приватног сектора тиче, мисли да они итекако дају подршку студентској борби.
“Кад смо имали најаву генералног штрајка у јануару, видели смо колико се кафића, ресторана, приватних агенција придружило и тог дана није радило. Межутим, уколико би они стали с радом на седам, 15 или 20 дана, завршили би ‘под лледом’. А то овој власти нимало не би сметало. Моје мишљење је да смо ми одавно у генералном штрајку, ова држава је у потпуности блокирана. Дакле, није неопходно да будемо на улицама да бисмо видели да смо ми одавно у генералном штрајку”, закључује Мирковић.
А шта кажу представници опозиције?
Морамо политички артикулисати захтеве
Лидер Народног покрета Србије Мирослав Алексић сматра да је неопходноо да сви стану у један фронт и да сви заједно артикулишу захтеве.
“Ми смо до сада следили и подржавали све студентске захтеве и акције и све опозиционе организације су у својству грађана у њима учествовале. Оно што би у овом тренутку било драгоцено, јесте да постоји комуникација између свиих који се боре за исти циљ. А за исти циљ се боре и студенти и опозиција, пољопривредници, просвета, здравство и грађани. Да би дошло до остваривања идеје генералног шрајка, грађанима је потребан неки остварив циљ. Шта ће генерални штрајк да донесе на крају? За какав резултат се боримо”, каже Алексиић за Нову и даље наводи.
“Моје мишљење је да је изостао резултат највећег протеста у историји наше државе, који је одржан 15. марта у Београду. У смислу политичке артикулације. Грађани морају да знају шта тачно тражимо. Да ли је то експертска, универзитетска влада? Дефинитивно се стање не решава, нити се атмосфера смирује. Све у земљи гори људи су незадовољни и неопходно је да политички артикулишемо шта заправо радимо. Вучићева снага лежи у томе што константно ради на раздвајању опозиције и побуњених грађана. Неопходно је да се сви који се боримо за исти циљ ујединимо. Морамо се солидарисати. И они који се боре последњих 10 година, и они који се боре последњих шест месеци”.
Ванредно стање захтева ванредан одговор
Председник Демократске странке Срђан Миливојевић за Нову каже да су Софија и Виктор рекли оно што цела Србија треба да чује.
“Више нема простора за алибије, за тапшања и дивљење са дистанце. Ово је тренутак када свако од нас мора да одлучи да ли жели да остане посматрач или да постане слободан грађанин. Позив студената је јасан и не можемо га игнорисати. Ово више није питање подршке. Време је да свако од нас преузме део одговорности. Не можемо седети са стране и очекивати да студенти сами изборе слободу, достојанство и правду за цело друштво”, каже Миливојевић и додаје да се Демократска странка залаже за стварање широког друштвеног фронта, савеза радника, професора, уметника, приватника, лекара, новинара, грађана у коме свако даје свој допринос.
“Ванредно стање у коме млади преузимају борбу за све нас захтева ванредан одговор целог друштва. Није довољно рећи ‘браво’ – морамо рећи: ‘Ту смо. Идемо заједно.’ Чим се у јавности зачуо позив на генерални штрајк, Демократска странка је донела одлуку да не учествује у раду Народне скупштине, јер генерални штрајк јесте и остаје снажно и легитимно средство борбе за циљ иза којег стоји огромна већина грађана Србије – за праведну и слободну државу. Подржали смо и предлог четири универзитета о експертској влади као једини озбиљан и одговоран излаз из заробљене државе. Своје политичке, организационе и људске капацитете стављамо на располагање онима који у овом тренутку имају највећи легитимитет – студентима и њиховим професорима”, закључује Миливојевић.
