Прича да су студенти окупљени у Пионирском парку најавили штрајк глађу подигла је много прашине на друштвеним мрежама. Велики број корисника упитао се да ли ће, ако Милош Павловић и његова екипа из Ћациленда заиста ступи у најекстремнији вид протеста, штрајк глађу бити аутентичан или је то још једна њихова фора. Можда је било и већих нонсенса СНС-а, али је ова последња значајна. Цркавајући од зависти, урадили су све да се обрукају и сами себе обесмисле и укаљају. Тако су наступиле нежељене последице по њих. Смеју им се.

Други исказ из области политичке патологије СНС-а нимало није смешан, мада је подједнако блесав. Укратко и опет, све који не мисле као они, оптужили су да намерно хоће да компромитују њихов скоро па молебански карактер величанственог скупа у Пионирском парку. Ово је, међутим, питање психоаналитичко, јер људско биће суочено са погрешним и катастрофалним исходом властитих поступака прибегава разним одбрамбеним механизмима.

– Замолио бих студенте који су готово три месеца у Пионирском парку да још једном размисле о својој одлуци, ништа није вредније од њиховог здравља, и да не повлаче те радикалне потезе који могу погоршати њихово здравствено стање – рекао је оно као забринуто председник СНС-а Милош Вучевић.

Овај штрајк, у намери да буде драматично обзнањен, безобзирно је представљен маниром провинцијске циркуске атракције, као да је својеврсни, до тад невиђени, салто мортале – с нагласком да је, први у пут у историји, цењеној публици приређен, штрајк глађу деце која хоће да уче. Није први. А евентуални начин извештавања режимских медија о овом могућем штрајку пратиће његова бизарност. Јавност ће се неукусно обавештавати чак и о редовности физиолошких потреба штрајкача. Тајминг најављеног штрајка дошао је убрзо након што је из штрајка глађу и жеђу изашла ухапшена активисткиња и професорка из Новог Сада Марија Васић. У том смислу, ово није први пут да присталице власти на аутентичне штрајкове глађу одговарају контра-штрајковима.

Још један разлог зашто многи сумњају у истинску намеру становника Пионирског парка да ступе у најрадикалнији вид борбе јесте и онај наводни напад на Милоша Павловића који се десио у марту, а који је, испоставиће се, био представа за камере и бираче Српске напредне странке. Лажна блокада, лажни захтеви, па ће вероватно бити и лажни штрајк глађу. Није познато да су та „мучена деца“, која прете штрајком глађу позвала независне медије да том пркосном чину присуствују 24 сата.

Штрајк глађу је већ дуго ненасилно средство изражавања (углавном) политичког протеста и борбе за изнуђивање одређених одлука власти. Данас Србија треба да присуствује једном штрајку глађу који се може означити као високо бизаран. Какву то одлуку хоће студенти којима се учи да изнуде од власти, коју свим срцем подржавају?

Ознаке: ћациленд, Александар Вучић, Милош Вучевић, студенти 2.0