Прочитај ми чланак
Драматична исповест Јове Грубора, о злочинима после ”Олује”: Немам баш ништа против Готовине и Маркача, али ко је крив за убиство овдашњих Срба.
Ево и сада чувам списак убијених Плављана и сељана околних заселака.
Најтежи злочини су се догодили у Груборима дан пре доласка оног чувеног „воза слободе“ којим су Хрвати прослављали „Олују“.
Тада су убијени Јово, Марија, Мићо и Милка Грубор – све моји рођаци, а затим и Ђуро Карановић и Саво Ђурић. Преживели су „Олују“, али не задуго.
Овако за „Новости“ говори осамдесетогодишњи Јово Грубор, једини преживели становник засеока, који никако и никада не може да заборави оно што се догодило после хрватске операције „Олуја“. Непрекидно зури у пожутели списак својих рођака које су хрватски војници побили, и прича:
– Са припадницима међународних снага Унпрофор сам својим очима гледао ту страхоту, те мртве људе и даље рођаке. Све те страхоте унпрофоровци су снимили и документовали, а мени је за успомену остао овај списак. Поред имена убијених, прикупио сам и имена преживелих.
Из сећања никако да избрише догађај који је и њега могао да кошта живота:
Јово је овде рођен и ту намерава да умре. Деца – син и две сада удате ћерке – одавно живе у Србији. Избегли су за време рата. Негде у то ратно време умрла им је и мајка Јека, Јовина супруга.
Он је цео рат остао да брине о својој непокретној мајци Ђуји. Ни после рата није размишљао да оде са свог огњишта. Каже: – Не зависим од хрватске државе. Пензију сам стекао радећи у иностранству. Овде сам на својој земљи.
– Хрватски војници су, чистећи терен уочи наиласка њиховог „воза слободе“, дошли до моје куће. Није ме био страх, јер сам до тада свашта доживео.
Ево, овде крај зида, један ми је наредио да стрељам властиту матер, коју сам чувао. Тада је имала скоро 80 година и била непокретна. Она ми је једина остала, јер ми је супруга умрла у рату, а деца – син и две ћерке – отишла у избеглиштво, у Србију.
И онда се догодило чудо. Храбро и у складу са презименом, Јово му је одбрусио:
– Казао сам бојовнику – ако ти можеш стрељати своју, онда ћу и ја убити своју матер. Он је одустао од своје злочиначке идеје. Све сам то, уосталом, рекао и приликом сваког саслушања. А испитивали су ме и хрватски и хашки истражитељи.
Када смо Јови споменули да за те злочине у Груборима још нико није кажњен, а да је Хашки трибунал ослободио Готовину и Маркача, само је одмахнуо руком.
– Немам ја ништа против тих људи. И нека су их пустили њиховим породицама. Само им једно поручујем – ако су за наше жртве криви и један грам, онда нека ту кривицу носе на својој савести до гроба. И то је божија казна. Они су слободни, а људи са мог списка више нема. Ко је онда за те злочине крив? Нису се сигурно међусобно побили.
Док смо разговарали са Грубором, пред његову кућу стигла је покретна продавница на точковима – комби са робом, од намирница до хигијенских артикала. Обилази Плавно и засеоке Опачиће, Груборе и друге. Снадбева ретке житеље. Јово Грубор је купио намирница за неколико дана.
Јово Грубор без других Грубора живи самотњачким животом. Сву суровост стварности дели са јединим бићем, магарцем којег је назавао Јосо. Нераздвојни су више од 15 година.
Док смо седели испред куће пуцао је поглед на Плавно.Плодна равница је данас више забрађена него обрађена. Само су ретки ратари у пољу, а Плављани расути којекуд.
Многи од њих су на сеоским хумкама, а највише преживелих је у Србији. У новосаграђене куће на околним висовима су дошли неки нови становници. Јово каже:
– То су, углавном, избеглице које су се овде после „Олује“ населиле из Босне.
