Прочитај ми чланак

Просветари земље Србије, уједините се!

0

Просечна плата запослених учитеља и професора наше деце, дакле оних људи који би нашу децу требало да просвећују, пала је на границу просечне плате у Србији, са озбиљном тенденцијом да буду и испод просека.

Такво очајно материјално стање просветних радника у Србији није било ни за време Слободана Милошевића. Претходна власт је, очигледно, потпуно занемарила образовање као један од кључних темеља за опстанак народа. Да ли ће то учинити и нова, ускоро ћемо видети.

Динкић, најодговорнији човек за катастрофалну економску ситуацију у Србији (који, нажалост, обитава и у новопостављеној Влади Србије), просветарима „галантно“ нуди повећање плата од 2%. Каже, нема више… Коме се не свиђа, нека иде! Ма немој! Докле више да се потцењује рад просветних и здравствених радника у Србији. Ове две друштвене гране су најбитније за негу и развој једног народа. Сведоци смо да су претходних 12 година новци из државог буџета бацани, отимани и расипани на којекакве глупости, почев од политичко-тајкунског криминалног ганга, преко стотину државних агенција, избацивањем па враћањем на посао судија, давања страним фирмама по 10.000 евра за једног запосленог радника итд. Дакле, за ове глупости пара има, а за просветаре и лекаре пара нема.

Испада да су ти људи вишак у Србији. Тачно је да се број деце у Србији смањује из године у годину (најстарији смо народ у Европи, а бела куга тек поприма озбиљне и несагледиве димензије), али то не значи да заједно са смањивањем броја ђака-првака смањујемо и плате просветних радника и да смањујемо бригу о њима.

Новом прерасподелом државног буџета мора да се пронађу средства да просветни и здравствени радници у Србији ПРИСТОЈНО живе. Не говорим овде ни о каквом бахатом животу (а много је примера међу државним службеницима који имају више од 500.000 динара месечну плату, дакле они за месец дана зараде колико професор у средњој школи за годину дана), ја говорим о томе да просветни радници морају да имају плате с којима ће моћи пристојно и поштено да живе. Ово је обавеза државе, јер ни ђаци неће поштовати професоре исцепаних одела и који су гладни… Хвала Богу, ентузијазам просветних, а и здравствених радника постоји, али он мора да има сатисфакцију и потврду од стране државних министарстава који се о њима брину и за њихова права се залажу. Лицемоерно је говорити како одлив младих људи и мозгова из Србије треба зауставити, а оставити просветне и здравствене раднике на просјачком штапу.

Долазимо до парадоксалне ситуације: као народ из године у годину постајемо све старији, све болеснији и све необразованији, а државни чиновници који треба да брину о томе не предузимају ништа да се стање поправи. Штавише, својом уцењивачком политиком према просветним и здравственим радницима само подстичу да се ова негативна тенденција настави.

Просветари најављују штрајк за 3. септембар. Сви којима је стало до Србије, наше деце и наших породица – треба да им помогну. Знајте, они се не боре само за себе и своја права, они се боре за све нас и наш опстанак.