Црвена звезда није померила границу и неће имати прилику да трећи пут узастопно достигне групну фазу Лиге шампиона. Пораз на Кипру после пенал драме од скромне Омоније (1:1 - 2:4 пеналима) донеће тамне облаке над Мараканом, али ни они неће бити као некад јер је једноставно из неких чудних разлога одједном, у последњих шест месеци нестала страст међу звездашима за тим европским кремом.

Да ли је, како то воли генерални директор Звездан Терзић да каже, „звездашка јавност“ очекивала глатки пролаз на тимски квалитет или с друге стране стекла неповерење у рад управе, играче, стручност тренера Дејана Станковића па их је ухватила меланхолија? Да ли је можда овој атмосфери као кад Звезда игра куп са Трепчом допринела пандемија коронавируса, тек интересовање и страст присталица црвено-белих боја за меч на Кипру није постојала у оној мери каква је била претходних година, да не кажемо деценија?

Да ли је можда поистовећивање Црвене звезде са владавином Александра Вучића, председником који никад није крио повезаност са северном трибином и навијачким страстима, одвратио неке страствене звездаше од стадиона и интересовања за клуб као револт тираније председника Србије према народу која је у последњих годину дана постала неиздржива? А Вучић, поистовећиван као „газда клуба из сенке“ и „државни банкомат“ још од оне новембарске ноћи 2012. кад је на поноћној конференцији довео нову управу, користи повезаност са Звездом и све што чини за њу како му одговара. Дозвољава себи да каже „како је он звао Алексу Вукановића и рекао му да постигне гол против Јанг Бојса“, преко „да у Звезди само кукају и траже новац“, до онога „није држава банкомат“ и да „он нема везе са Звездом“.

Звездашка јавност све зна, навијачима је јасно ко вуче конце и назире се да им је доста сенке Александра Вучића над клубом и конаца које он вуче у Љутице Богдана 1а. Зна се да север не подржава Вучића, бар не већина „делија“, а то су показали одбијањем да учествују у разбијању последњих грађанских протеста. Није им се свидела ни прича да је Дејана Станковића препоручио Вучић, што тренер њиховог клуба, вољени и слављени играч, јавно подржава председника, што је учествовао недавно у промо изборној кампањи.

Црвена звезда чак 26 година није презимила у Европи као пре три године када је под командом Владана „Кларк Кент“ Милојевића играна групна фаза Лиге Европе, па шеснаестина финала против ЦСКА, али је у том периоду увек имала навијачку армаду са великом вером да и много скромнији ростери од овог могу нешто да ураде. И понављао је Супермен то још два пута уводећи тим у групну фазу Лиге шампиона, пунећи Маракану против ПСЖ, Ливерпула, Бајерна… Тада се живело недељу дана пре, недељу дана после меча за Звезду и са Звездом. А, кад су јуче шутирани пенали у Никозији у многим деловима Београда није било ни уздаха, ни псовки, ни аплауза – ничега. Као да је на програму РТС „Село гори а баба се чешља“, а не кључни меч Црвене звезде који је доносио групну фазу, 8.4 милиона евра у касу…

Није морао Дејан Станковић да нам објашњава да је Звезда била боља, да је имала више шутева, јер српски првак је за класу бољи тим и са три пута већим буџетом од Омоније! С обзиром на то да се увек прича како су наши клубови инфериорни са буџетом према осталим такмацима за Лигу шампиона и Лигу Европе, треба рећи да играчи Омоније по „Трансфермаркту“ вреде 9,6 милиона, а Звезде – 49,65 милиона евра! Али, буџети не играју, знају то у Звезди а знају и навијачи. Звездашка јавност је стала уз звездаше, уз Митра Мркелу и Владана Милојевића, уз децу клуба Вујадина Савића, Филипа Стојковића, Славољуба Срнића, Луку Аџића, Луку Илића, Дејана Јовељића, уз срчане странце Мичела Доналда, Дамјана Ле Талека, Гелора Кангу, Ричмонда Боаћија, уз крвав рад. И држана је, гајена та атмосфера три сезоне, померане су границе, славиле су се титуле, па су тако пролазиле неке чудне куповине, још чудније продаје, пуштања без обештећења последњих годину дана.

Звездин брод је губио зацртани курс који је мирно пловио ка луци, осетио је то Милојевић и отишао, није то видео Дејан Станковић који је покушао да окупи звездаше и успео у томе, али је брзо показао да још много мора да учи да би био Милоје, чије име више не воли ни да помиње јер му као сенка стоји над главом. Оба важна меча на клупи Звезде, полуфинале Купа против Партизана и овај са Омонијом напустио је погнуте главе највише због својих лоших одлука. Мораће да објасни како је то Спиридоновић бољи играч од Матеа Гарсије, како је то Милан Павков заборавио да игра фудбал, зашто је мењао Мирка Иванића а држао Кангу у Никозији, због чега више нема повреења у Вељка Николића и Жељка Гаврића, иако они и даље показују да морају да играју пре неких других, зашто је Фалчинели са три тренинга уопште играо, а посебно зашто је пуцао пенал пре Канге, Гобељића, Гајића, Јованчића…

Станковић је тренер, има пуно права да одлучује али ће морати и да одговара за све одлуке. Не буде ли се пласирао у Лигу Ервопе, не буде ли имао среће у жребу као што ју је имао до сада, и њега чекају тешки дани на клупи, па и звиждуци на које га је припремио кум Синиша Михајловић.

Звездин брод се опасно насукао на гребен кад му време није, ризик се овог пута генералном директору Звездану Терзићу није исплатио као у претходне три године. Инвестиције у Александра Катаија, Гелора Кангу, повећању плате Ел Фарду Бена, довођења Срђана Спиридоновића и Дијега Фалћинелија а притом приход само од Томанеа (700.000) и Милоша Вулића (800.000) представљали су озбиљан ризик за овакав сценарио. Звезда је само јуче изгубила пет милиона евра, а прети да ако не уђе у Лигу Европе уместо планираних 10 милиона освоји једва милион! Уз дуг од 32 милиона евра, затим потрошених скоро 20 само на плате у досадашњем делу календарске 2020, без прихода од публике, са само 5,2 милиона евра од „Газпрома“ и „Телекома“, Звезда може доћи до ситуације од пре шест година – минуса од 50 милиона и распродаје тима да би се покрили горећи дугови, а и УЕФА лиценца би била доведена у питање.

У том случају ће Терзић морати да постане с његове стране често цитирани Дејвид Коперфилд или ће се поново тражити помоћ од државе и Александра Вучића кроз задуживање у банкама, одлагање плаћања струје, воде, пореза, неисплаћивање плата, а што повлачи незадовољства и одласке играча. Опет рестарт система, нови играчи, повратак у прошлост… Зашто? Како се дошло до тога после силних успеха? Како то инкасираних 190 милиона евра у последњих пет година није било довољно да се постави здравији систем, како је то скренуто са домаћинског пословања и кодекса „нико не може да зарађује више од 240.000 евра по сезони) до плате Марину од два милиона евра бруто, куповине истрошених имена зарад „изједања сопствене супстанце“ односно продаје највећих талената?

Како се дошло до минуса од 32 уместо 15 милиона евра? О томе ће мозгати Звездан Терзић, а мораће да објасни на следећој Скупштини.

Један пораз није смак света, Црвена звезда живи 75 година и живиће још дуго, дуго. Само овај пораз на Кипру је од оних који руши одређене стубове темеља, изазива падање зидова система и захтева озбиљан приступ и велике муке при чишћењу и санирању да се кућа врати на своје место. Црвена звезда мора да се врати домаћинском пословању од пре четири године, мора да се ослони на своју школу, да верује више својим људима и да се мане странаца сумњивог порекла или пропалих каријера. Да послуша шта им говоре и Станислав Караси и Владимир Петровић Пижон и Бошко Ђуровски и Стеван Дика Стојановић…

Звезда зато са великом зебњом чека сутрашњи дан, чека жреб плеј-офа Лиге Европе и нада се неком зицеру у Београду како би успех и јесен у Европи под персијски тепих гурнуо многе проблеме.

https://t.co/r2MHUcKTIG

— СРБИН инфо (@srbininfo) September 17, 2020

Извор: direktno.rs

Ознаке: "Маракана", Александар Вучић, Дејан Станковић, нестала страст звездаша, Црвена Звезда