Прочитај ми чланак
(mondo.rs, фото: Guliver/Getty Images/Jamie McDonald )
Али бин Насер, Чарлс Корвер, Мартин Хансон, Хауард Веб, Готфрид Динст… Можда нисте запамтили сва та имена, али њихове грешке верујемо да јесте!
Судије… Незаобилазни актери сваког спортског догађаја, увек згодни за пребацивање одговорности у случају пораза, увек лака мета за навијаче и функционере, док су од играча и тренера временом постали доста добро заштићени.
Судије, наравно, греше, као и свако ко се бави било којим послом – неретко их на „танак лед“ навлаче играчи својим неспортским потезима. Међутим, мало је професија у којима се грешке тако дуго памте и тако скупо плаћају, пре свега у моралном смислу.
Поједини арбитри због најчешће нехотичних грешака долазе на „црне листе“ читавих народа, а неки остају упамћени не толико по једном конкретном киксу, већ по тенденциозности, испољеној на нивоу целе утакмице.
Тако су у бившој Југославији генерације и генерације фудбалских навијача одгајане на причи о швајцарском судији Динсту, који нас је „покрао“ у финалу Европског првенства 1968. године, против Италије у Риму.
У овом тексту нећемо се бавити таквим причама, у којима је тешко раздвојити чињенице од митологије, већ ћемо се концентрисати на неке од очигледних грешака и(ли) превида, којима су судије, свесно или несвесно, кројиле исходе важних мечева.
ЈЕСТЕ ИЛИ НИЈЕ?
Ипак, прво морамо да подсетимо на финале Светског првенства 1966, у којем је Енглеска као домаћин победила Савезну Републику Немачку – 4:2, након продужетака.
Џеф Харст је у 101. минуту довео Енглезе у вођство од 3:2, голом за који ни безмало пола века касније не може поуздано да се тврди да ли је био или није. Лопта се од пречке одбила на земљу, безмало под углом од 90 степени, а главни судија Готфрид Динст показао на центар после консултација са помоћником из Совјетског Савеза, Тофиком Бахрамовим.
Правило фудбалске игре каже да је гол постигнут када лопта читавим обимом пређе гол-линију.
Неки сматрају да се то у конкретној ситуацији на Вемблију догодило, неки да није. Посебно је занимљиво да је студијом енглеског универзитета Оксфорд утврђено да је лопта после Харстовог ударца закачила линију и да је недостајало шест центиметара да то буде регуларан погодак.
Још један куриозитет – по судији Бахрамову касније је добио име национални стадион Азербејџана у Бакуу…
БОЖЈА РУКА I
Фудбалско мајсторство Дијега Арманда Марадоне заувек ће остати укаљано голом за вођство од 1:0 против Енглеске, у четвртфиналу Мундијала одржаног 1986. године у Мексику.
Марадона је покушао да одигра дупли пас са Хорхеом Валданом, али је до лопте дошао Стив Хоџ и захватио је више него неспретно, тако да ју је проследио у сопствени казнени простор. На тај „балон“ кренули су Марадона и голман Питер Шилтон, а ваздушни дуел добио је 20 центиметара нижи Аргентинац!
Већ у директном ТВ преносу, целом свету је било јасно да је Марадона у недостатку центиметара истурио руку и лобовао Шилтона на недозвољен начин, али су судија из Туниса Али бин Насер и његови помоћници пропустили то да уоче.
Један од најбољих фудбалера у историји после меча је рекао да је гол дала „мало Марадонина глава, мало божија рука“, чиме је и кумовао свом инстинктивном, али у крајњој линији ипак нечасном поступку.
Аргентина је победила Енглеску 2:1, уз бриљантан соло продор Марадоне за вођство од 2:0 и почасни гол Герија Линекера, да би у полуфиналу савладала и Белгију (2:0), а у финалу СР Немачку (3:2) и тако по други пут постала шампион планете.
БОЖЈА РУКА II
Временом је фер-плеј у фудбалу постао ствар на коју се изузетно обраћа пажња, па су тако и сами играчи почели да исправљају судијске грешке, без обзира што су оне ишле у прилог њиховим тимовима.
Рецимо, нападач Ливерпула Роби Фаулер у мечу против Арсенала 1997. године тражио је од арбитра да не досуди пенал после његовог контакта са голманом Дејвидом Сименом.
Тијерију Анрију нешто слично није пало на памет, када су Француска и Република Ирска играле продужетке у реванш сусрету баража за одлазак на Светско првенство у Јужној Африци 2010.
Француски ветеран руком је умирио лопту која би, иначе, отишла у гол-аут, спустио је себи на ногу и асистирао Вилијаму Галасу, који је главом са два метра погодио мрежу Ираца. „Триколори“ су у 103. минуту изједначили на 1:1 и захваљујући победи од 1:0 у Даблину отишли на Мундијал…
До тада сматран изузетно коректним фудбалером, Анри се радовао голу као да је био најрегуларнији могући, а протести Ираца код шведског судије Мартина Хансона (стајао на ивици казненог простора) нису уродили плодом.
Република Ирска остала је без заслуженог пута у Јужну Африку, али и Французима је после „пресела“ Анријева рука, јер су на том СП освојили само један од могућих девет бодова, а уз то се догодио незапамћени скандал – побуна играча против селектора Рајмона Доменека.
ТРИ ЖУТА = ЦРВЕНИ
Енглез Грејем Пол делио је правду на два светска и једном првенству Европе. Судио је финале Купа УЕФА, финале националног ФА и Лига купа, а имао би сигурно још бољу каријеру, да на Мундијалу у Немачкој 2006. године није направио ретко виђен гаф.
Пол је судио утакмицу прве фазе Аустралија – Хрватска (2:2) и том приликом искључио штопера „ватрених“ Јосипа Шимунића тек пошто му је показао трећи жути картон!?
Када је после утакмице схватио шта је урадио, одлучио је да се одмах повуче са тог СП, као и свих наредних великих интернационалних такмичења. Наставио је да суди мечеве Премијер лиге и еврокупова…
ЗАВИО „ПЛАВЦЕ“ У ЦРНО
Шта је све те мајске вечери радио Норвежанин Том Хенинг Евребо (на слици)…
Играла се реванш утакмица полуфинала Лиге шампиона 2008/09 између Барселоне и Челсија. После 0:0 на Ноу Кампу, домаћин је повео голом Есијена и могао да дуплира предност да је Евребо бар једну од три ситуације у шеснаестерцу Барселоне окарактерисао преступом за пенал.
Ако фаулови над Малудом и Дрогбом нису били довољно уверљиви, онда су два играња руком морала да буду повод за „најстроже казне“.
Барса је у 90. минуту, са играчем мање, изједначила својим јединим ударцем у оквир (Инијеста), а Евребо је у надокнади времена „зажмурио“ на руку Етоа, као и на руку Пикеа при резултату 1:0.
Због тога је Евребо на терену био изложен шиканирању од стране Балака, Дрогбе и Босингве, а Енглеску је морао да напусти тајно, под пратњом полиције. Добио је и многобројне претње смрћу…
СВИРАЈ ТО ПОНОВО, ГРЕЈЕМ
Грејему Полу је поменута грешка из 2006. свакако највећа у каријери, али није за потцењивање ни случај поништеног гола у последњим секундама утакмице Евертон – Ливерпул, одигране у априлу 2000. године.
Текле су последње секунде судијске надокнаде времена. Голман Ливерпула Сандер Вестервелд извео је слободан ударац испред казненог простора, али уместо да лопта оде далеко у поље, она је погодила у леђа играча Евертона Дона Хачисона и одбила се у небрањену мрежу!
Требало је да то буде победа Евертона у градском дербију од 1:0, али је Пол поништио гол, уз објашњење да је време истекло! Проблем је био у томе што Пол није означио крај дувањем у пиштаљку, већ се он догодио само у његовој глави…
Судија је после меча „променио плочу“, изјавом да гол није признат због опструкције игре од стране Хачисона, што се на ТВ снимку такође види да није тачно. Тек после „пензионисања“ у мају 2007. признао је да је тада направио грешку због које изузетно жали.
ЗАР НИ ФАУЛ?!
Полуфинале Мундијала 1982, између СР Немачке и Француске, по општем мишљењу је једна од најузбудљивијих утакмица у историји СП.
Дуел у Севиљи завршен је нерешено у регуларном току (1:1), па и после 120 минута (3:3, Француска водила 3:1), да би Немци прошли у финале бољим извођењем једанаестераца – 5:4.
Свој успех „панцери“ у великој мери дугују Холанђанину Чарлсу Корверу, који је, једноставно, одлучио да игнорише бруталан старт немачког голмана Тонија Шумахера на Патрику Батистону.
Француз је ушао са клупе у 50. минуту, да би већ у 60. био изнет на носилима, у бесвесном стању, након Шумахеровог истрчавања и дивљачког ударца у главу.
Лоб Батистона завршио је поред стативе, а старт достојан суспензије на више утакмица за Корвера није био ни прекршај (пенал)!? Утакмица је, просто, настављена тако што је Шумахер извео гол-аут.
ИЗ АУТА ДО СРЕБРА
Мада је фудбал дефинитивно најбогатији примерима судијске деконцентрације и „слепила“, одлучили смо да за крај издвојимо пар клипова из блиске кошаркашке историје.
Огромна грешка начињена је у полуфиналу Светског првенства у Турској 2010, у коме је домаћа селекција савладала Србију резултатом 83:82.
Новица Величковић пет секунди пре краја је донео „орловима“ минималну предност, да би Керем Тунчери после соло продора донео велико славље навијачима у дворани Синан Ердем.
Турски плејмејкер је на почетку акције једном ногом изашао у аут, али нико из судијске тројке Карион (Порторико), Естевез (Аргентина), Мерцедес Санчез (Доминиканска Република) није имао храбрости да узме лопту организатору шампионата и тако, практично, уведе Србију у финале против САД.
БУДИМО РЕАЛНИ…
Наравно, судијске одлуке нису увек ишле на штету Србије (Југославије).
Светска кошаркашка титула из Индијанаполиса, којом се толико дичимо, могла је (требало је?) да заврши у рукама Аргентинаца.
Владе Дивац је шест секунди пре краја, при резултату 75:75, промашио оба слободна бацања, на другој страни се Хуго Сконокини стуштио ка кошу, где су га у „сендвичу“ дочекали Дивац и Марко Јарић.
Грк Никос Пицилкас и исти онај Мерцедес Санчез, који нас је „покопао“ у Истанбулу 2010, остали су неми у ситуацији када је било сасвим логично и оправдано свирати фаул.
Сконокини би тада имао шансу да једним погођеним бацањем реши утакмицу у корист свог тима, овако се отишло у продужетак, који су „плави“ добили резултатом 9:2 и узели злато.
У коментарима можете оставити ваше предлоге, тј. додатке нашој топ-листи!
