Прочитај ми чланакНажалост у свету спорта нема астерикса. И колико год то желели, историја неће памтити ништа друго сем коначног исхода и тесне победе репрезентације САД над селекцијом Србије у полуфиналу Олимпијаде у Паризу 2024. године.
Неће поменути чињеницу да су судије морале да помажу и ’чупају’једну такву кошаркашку велесилу дискутабилним и видно малициозним одлукама, а ни чињеницу да су наши момци до саме ивице елиминације довели можда и најбољег играча свих времена Леброна Џејмса. Као и најбољег плејмејкера у историји овог спорта – Стефа Карија, а онда и најбољег чистокрвног скорера свих времена Кевина Дурента.
Између осталих.
А ти остали су сви до задњег будући станари „Куће славних“.
Не, светска историја ће памтити само коначни резултат, а на нама – као љубитељима спорта, навијачима, гледаоцима и пре свега Србима – остаје да никада не заборавимо (а у овом тренутку се чини да нећемо моћи све и да хоћемо) ово вансеријско, срцепарајуће полуфинале, у којем смо одиграли једну од најбољих и најлепших кошаркашких утакмица у 21. веку и то против најбоље селекције САД икада.
Што се тиче саме утакмице, изабраници Светислава Пешића су одиграли готово савршену утакмицу по свим параметрима, али против титана као што је репрезентација САД ни једна једина грешка није дозвољена – а ми смо, чини се, направили (свеукупно) три грешке које, наравно, можемо да уочимо тек из ретроспективе.
Американци су „званично“ ухватили прикључак серијом 6:0 када је Дурент дао тројку, Јокић истовремено направио фаул над Ентонијем Дејвисом, а Девин Букер погодио шут за три поена непосредно после тога. Иако су нас судије оштетиле и отворено, сасвим отворено пристрасно доносиле одлуке у корист селекције САД током целе утакмице, у поменутом нападу то ипак није био случај.
Правила гласе да се кош (у овом случају тројка) важи ако је шутер ушао у природну кретњу шута када је начињен фаул – што се, нажалост, у овој ситуацију и догодило. Свакако, чини се као да је након фаула и Дуренотве тројке био идеалан тренутак за тајмаут како би се у корену зауставила потенцијална серија Американаца – а тајмаут јесте позван али тек након Букерове тројке.
Исто тако, велико је питање зашто Алекса Аврамовић није имао већу минутажу у другом полувремену, након готово савршене игре у првом где је постигао чак 15 поена и где се наметнуо као најбољи дефанзивац над Каријем.
Коначно, грешка која ће се испоставити као кобна, се одиграла два минута пред сам крај утакмице. На два разлике за Србију, наши момци хватају скок у нападу и лопта завршава у рукама Огњена Добрића који остаје сам (као дух) и узима сасвим резонски шут, али га нажалост промашује. Иако је остало чак 11 секунди до краја тог напада, веома је упитно да ли би могли да изградимо бољи шут на други начин.
Непосредно после тога, на другој страни терена Кари из блока погађа шут за три поена и Америка долази до водства. Чини се да тада наше репрезентативце хвата блага нервоза и Василије Мицић узима и промашује шут за три поена у тренутку када имамо још 15 секунди до краја напада.
У том смислу, инстинктивне одлуке су саставни део спорта и наши момци су готово 40 минута повлачили апсолутно исправне потезе, док ове три грешке само служе да додатно илуструју колико непогрешива партија мора да се одигра како би се остварио тријумф против Американаца.
Наравно, нашој репрезентацији преостаје и сутрашњи, јутарњи дуел против Немачке за треће место и Олимпијску медаљу. У том погледу, треба имати у виду да је изразито тешко опоравити се од овако физички, али пре свега емотивно исцрпљујућег пораза. Делује као да је цела земља синоћ испустила болни урлик, а можемо само претпоставити како се осећају момци који су неустрашиво крочили на паркет у Паризу и до самога краја се побили са једним од најбољих националних тимова свих времена. Из тог разлога, заиста је немогуће предвидети која верзија нашег тима ће сутра крочити на терен.
Како год да се окрене, цела Србија ће сутра – без дилеме – свим срцем пратити и навијати за ове момке који су упркос поразу, апсолутан понос наше нације, као и пример како треба да се представља и брани тај свети дрес, али и са којом борбеношћу и преданошћу треба ући у сваки дуел – како у спорту, тако и у животу.
И на томе им неизмерно хвала.
