Прочитај ми чланакХакан Шукур један је од највећих фудбалера Турске свих времена. Уместо да ужива у мирним пензионерским данима и крцка зарађене милионе, живи животом избеглице и једва саставља крај с крајем. Разлог: противник је диктатора Ердогана и његове политике.
Шукур је са Галатасарајем 2000. освојио је Куп УЕФА, а 2002. са својом земљом био је трећи на Мундијалу. За државни тим одиграо је 112 утакмица и постигао 51 гол.
У домовини га сматрају државним непријатељем и сва његова имовина одавно је замрзнута, врло вероватно и конфискована. Причало се и писало како живи у Америци и једва саставља крај с крајем. Да држи пекару и тако на једвите јаде прехрањује породицу. Сад више нема ни пекаре. Посао је пропао и Хакан Шукур живи још теже. По америчким стандардима на ивици сиромаштва. Вози за познату такси службу Убер, а у слободно време продаје књиге на улици. И све то зато што није желео да ћути. Зато што је критиковао једног од највећих диктатора 21. века – Реџепа Тајипа Ердогана. Себи и својој прородици упропастио је живот, али како каже, сачувао је част.
Новинари немачког Билда сетили су се Хакана Шукура.
Добар дан, господине Шукур.
– Здраво, како сте – Хакан Шукур почео је разговор на немачком.
Па, ви говорите немачки?
– Помало, али боље да пређемо на турски.
У реду. Где сте тренутно, где смо вас нашли?
– Управо почињем смену, на послу сам.
Чули смо да нема више ваше пекаре, чиме се сада бавите?
– Возим за Убер, таксирам. Да, и продајем књиге повремено.
Да ли вас људи препознају када уђу у такси?
– Једном је један путник ушао у аутомобил и казао: „Ја вас познајем. И волео сам вас као играча, али мораћу да изађем. Извините, не желим да имам ништа са вама“‘ А имам и још једну занимљиву причу… Пре покушаја пуча у Турској срео сам једног свог земљака, студента. Био је сам на улици. Тражио је да направимо селфи. Када се вратио у Турску власти су откриле ту фотографију у његовом телефону. Ухапшен је одмах, 14 месеци провео је иза решетака. Тамошња власт све то ради намерно. И врло брутално. Желе да ме избришу, желе да не постојим.
За вас данас у Турској држе да сте непријатељ државе?
– Ја сам непријатељ Владе, а не државе и турске нације. Волим нашу земљу, нашу заставу. Непријатељ сам погрешне политике и става чији су циљеви да нас одвоји од западне цивилизације. Ти политичари учинили су много злочина и плаше свих оних који их подсећају на те злочине.
Али ви сте били члан Ердоганове странке…?
– Партија ме је позвала јер је имала идеју да ме искористи. Пристао сам. Да нисам прихватио тај позив и ушао у политику никада не бих знао како ствари у Турској функционишу. Видео сам много корупције, много извештаја о неким врло лошим стварима које се раде… Онда сам поднео оставку 2013. Тада је почео мој пакао.
Ердоган вас је прогласио персоном нон грата. Оптужени сте да сте „гулениста“ (покрет Фетхулаха Гулена), терориста. Да ли сте?
– Не, нисам гулениста. Само сам јавно радио неке ствари које су легалне у мојој земљи. Говорио сам о страшним стварима које власт ради. Али пошто се зовем Хакан Шукур била је то идеална шанса за њих да почну да затрашују људе. Ако могу тако са Хаканом Шукуром, зашто не би могли са било ким другим? Ствар је била јасна. Сви који нису желели да мисле како Ердоган проглашавани су за издајнике, терористе. То цео свет зна и нико ништа не предузима.
Шта се догодило након што сте окренули леђа Ердогану?
– Све ми је узео, право на слободу, право да говорим, право на рад. У Турској имам десетине милиона долара. Све ми је заплењено. Мог оца су отерали у затвор… У Турској постоји само глас једног човека и заједнице људи која га прати. Глас Ердогана. Свако друго мишељење у Турској апсолутно је неприхватљиво. Ја вам овде говорим о земљи у којој можете бити ухапшени због једног или два твита, неколико коментара. Зато сам ја овде у Америци са својом породицом.
Осећате да вам је нанета неправда?
– Наравно! Зашто ми не кажу који сам то злочин починио?! Говоре само: издајник, терориста. Свако може да верује у оно што жели. Али у глобалном свету треба да делујемо заједно. Не само против Ердогана, него против лошег размишљања, против једноумља, тероризма, против оних који су против човечанства.
Ердоган вас оптужује да сте имали улогу у покушају државног удара 2016…?
– Ето, нека ми објасне која је то моја улога била.
Када сте схватили да у Турској више нисте безбедни?
– Чим сам се повукао из партије више нисам могао да живим тамо. На бутик моје жене бацали су камење, моја деца су малтретирана на улици. Добио сам претње после сваке изјаве коју сам дао… Морао сам да одем. За почетак, да бих могао без бриге да пошаљем децу у школу. Чим сам отишао ухапсили су ми оца. У затвору је оболео од рака. Пустили су га због тога, сада је у кућном притвору. Мајка такође има рак. Обоје су тешко болесни и имају финансијских потешкоћа. Свако ко има неке везе са мном има много проблема у животу.
Казали сте да вам је имовина заплењена…?
– Имам право на своју имовину, то је потврдио и Европски суд правде. Ничије власништво не може да се отуђи. Али у Турској нема владавине права тако да је све узалуд. Чак не могу ни своје станове да издајем, јер би потенцијални станари били угрожени. Тако сам завршио на дну, не могу да користим право на свој новац и некретнине. Зато овде радим оно што радим.
Нигде у свету немате никакав новац?
– Не. Све сам уложио у Турску. Нисам хтео ни у какве пореске рајеве. Зато сам остао без ичега. Ништа ми нигде није остало. Спреман сам онима који тврде да имам богатсво ван своје земље да сво то богатсво поклоним.
Као легенда Галатасараја искључени сте из клуба?
– То је била одлука председника државе.
И даље имате контакте с неким људима у домовини?
– Имам. Чак и с појединцима блиским властима. Неки од њих пребацују свој новац у САД, мада су на страни Владе. Просто је, сматрају да Турска више није сигурна земља. Многи познати људи који овде долазе на одмор сусрећу се са мном тајно. Кажу да се моле за мене и моју породицу и поручују да се не љутим ако кажу понешто лоше о мени тамо у Турској, јер морају. Разумем их, у невољи су.
Да ли Ердоган користи и спорт као инструмент своје политике?
– Да, фудбал у Турској није аутономан, као ни многе друге области. Нема слободе.
Зашто нико од познатих, великих спортиста не подигне глас против власти?
– Застрашени су. Уста су им запушена. Одмах би били жестоко нападнути кроз медије.
Много је Турака у Немачкој који подржавају Ердогана. Зашто је то тако?
– Гледају турску телевизију која утиче на њихово размишљање. Не могу да замерим тим људима, или да их мрзим. Они су ипак мој народ.
Шта треба да се догоди да бисте се вратили у домовину?
– Прво, да би се нешто променило мораш да се бориш да се то догоди. Потребна би нам била подршка великих, утицајних земаља. Сви треба да се боре за демократију и слободу, за владавину закона и правде. Европа и свет би морали то да подрже, на поштен начин. Ердоган мора да се врати демократији и људским правима. Да буде неко ко брине о људима и њиховим правима. Да буде председник какав је Турској потребан. Многи га прате и слушају. Треба да шири мир. То су вредности које треба да важе за цео свет.
