Pročitaj mi članakKrenula je Srbija u novi ciklus nakon Evropskog prvenstva na kojem je doživela rezultatski neuspeh, ali stvari posle toga ne izgledaju ništa bolje.
Реми са Шпанијом на старту Лиге нација само је дао лажан утисак да су почели да дувају нови ветрови.
Да је пре у питању лоше издање европског првака, него велика игра Србије показао је пораз од Данске од 2:0 где је против много мотивисанијег ривала селекција Драган Стојковића Пиксија изгледала немоћно, а Шпанија на гостовању Швајцарској у победи од 4:1 показала колико убојита може да буде.
И на крају дана, то је можда и реалност српског фудбала који у овом тренутку не припада европском врху са којим се сада такмичи. Проблем је што у читавој причи о реалности, селектор репрезентације не жели да прихвати исту него попут Худинија покушава да сваки пораз представи као победу, или да га у доброј мери релативизује.
Као да је фудбалској легенди тешко да се суочи са чињеницом да су моменти славе које је са овом селекцијом досегао у чувеној ноћи у Лисабону када је на крилима Алкександра Митровића и Душана Тадића Србија отишла у Катар давна прошлост и да је сада постао мета жестоких критика.
Можда нису све те критике оправдане, али је и сам Пикси својим понашањем и изјавама допринео да се оде у другу крајност.
А то се можда и најбоље огледа у његовим говорима после утакмица у којима је Србија остајала кратких рукава, а такве су све у последње време. Рачунајући и Европско првенство, „орлови“ не знају за победу, а остварили су три ремија и два пораза и постигли само један гол.
„Сматрам да смо прво полувреме одиграли у егалу. Било је 50-50. Нисам приметио ниједну озбиљну шансу њихову, ни наш распад система. Мало у невреме је дошао први гол. Био сам сигуран да ће бити егал у првом, а да у другом буде другачије са изменама и тако даље. ВАР соба је одлучила опет против нас“, закукао је Пикси после пораза од Данске објашњавајући да смо слепи код очију и да је лоша игра Србије заправо била добра и да практично нисмо имали среће.
Звучи познато?
Не тако давно, Србија је остала кратких рукава и на Европском првенству на којем смо по речима Пиксија надиграли Енглезе, нисмо имали среће против Словеније и Данске и да нам је фалио само тај фамозни гол да крунишемо „маестрално“ одигране мечеве. Фудбал је специфична игра и много пута се дешавало да бољи тим не победи и да једноставно „лопта неће у гол“. Али, када то постане мантра да нам је мало фалило, онда ствари постају много сумњивије.
Како то једино Србији успева да надигра ривале или да буде у егалу са њима, а да никога већ неко време не може да победи? Како то да селектор пре меча са Данском прича о томе како је кључ да одмори играче, освежи их и припреми за окршај, а онда прича о томе да је Данска била физички доминантнија у другом полувремену?
Ако се вратимо само неколико дана уназад уочиу почетка новог циклуса, централна тема је била прича о отказима најбољих играча Србије из разноразних разлога. Александар Митровић, Сергеј Милинковић Савиић, Душан Влаховић и многи други нису део нове приче Србије. Селектор је прво све уверавао да проблема нема, да је прича чиста, да он не зна да постоји бојкот, да би после меча са Шпанијом променио плочу.
„Да се вратим за Немачку, било је момената кад си хтео из коже да изађеш јер играчи, које нећу да помињем, једноставно не поштују то што се тражи“, рекао је Пикси после Шпаније.
Како је пре меча све било у реду, није било проблема ни бојкота, а после меча је прича пребачена на проблеме, недисциплину, непоштовање?
Уместо да изађе са именима које помиње, селектор се радије обрачунавао са телевизијским критичарима, интернет шалама да је алкхоличар, новинарима, навијачима. На крају сваке баладе, прича је увек иста. Пикси је одрадио све што је до њега, маестрално припремио екипу, али се ствари нису поклопиле и да за критику нема места јер Србија напредује, брже, јаче, боље.
Као по обрасцу Александра Вучића, председника Србије који муштра најмоћније председнике, води Србију путем просперитета, брани Косово, ради боље, брже и више од свих.
Али, на крају дана, резултата осим у говорима нема нигде.
Па уместо што продаје јефтину демагогију, Пикси би могао да покуша да буде селектор као што је био када је сео на клупу.
Јер, Србији у ствари треба селектор, а не демагог. Пикси се јесте провозао са Вучићем, али би говоранције могао да остави председнику јер нас од толико празне приче све редом боли глава.
