Оца БОРЕ СТАНКОВИЋА стрељали партизани, никада није сазнао где му је гроб

06:40 21.03.2020.

Кошаркашка легенда Борислав Станковић, преминуо је у петак у Београду у 95. години. Пуних 26 година је као генерални секретар био први оперативац Светске кошаркашке федерације и оставио је неизбрисив траг у овом спорту.

Foto: Youtube printscreen

О његовом животу је објављена књига „Игра мог живота“, аутора Александра Милетића, у којој је говорио о приватном животу, пре свега о чињеници да је припадао четничког покрету Драже Михаиловића током Другог светског рата.

„Мог оца Василија погубио је ватрени одред 5. јануара 1945. Отишао је како се тада говорило на терен у шуму, као присталица покрета Драже Михаиловића. Нисам га видео све до маја, 1944. када је после савезничког бомбардовања Београда, сматрајући да је тако безбедније тражио да му се придружим“.

Причајући о периоду у заробљеништву, Борислав је казао:

„Били смо недалеко од Београда у селу Грабовац код Обреновца, а касније у Банату у селу Дубовац. Становали смо код сељака. Октобра 1944. отац се сусрео са совјетским официрима с друге стране Дунава код Доњег Милановца. Одмах после тога је дошла наредба да се цео тај штаб пребаци из Дубовца у Србију па смо дошли до села Жабара. Ту смо били под паском совјетских војника, а онда су дошли партизани који су нас, тату мене и још пет шест особа пребацили у Петровац на Млави. Ту смо били у затвору десетак дана“.

Следи премештај у Београд, где је стрељан Борин отац Влаја.

„Кад су установили да је мој отац био учесник конгреса у селу Ба почетком 1944, пребачени смо возом за Београд у зграду Специјалне полиције на Обилићевом венцу, где се данас налази Танјуг. Виђали смо се сваког дана, а мајка је користила сваки тренутак да нас обиђе. После десетак дана мене су послали у затвор у Ђушиној улици (данас Рударско-геолошки факултет). Кад смо се растајали загрлили смо се јако. Тај загрљај је био снажан, дуг и тих. У тим моментима нисам знао шта значи. Тада сам последњи пут видео оца. Неколико дана касније је стрељан и бачен у обичну раку. Ни данас не знам где му је гроб“.

Василије Станковић је рехабилитован, а о томе је више писао историчар Немања Девић.