Прочитај ми чланакНовак Ђоковић угостио је познатог америчког водитеља Грема Бенсинџера у дому свог деде, где се присетио бомбардовања 1999. године и времена које је тада баш на том месту проводио са породицом.
– Жао ми је што овде немамо јабуку јер када год бих улазио у овај стан, а причао сам о томе са својом женом, присећали би се времена када смо долазили овде и једна од највећих успомена је слика мог деде који сече јабуку преда мном и то је била његова „ствар“, без обзира шта се дешавало у свету он би секао своју јабуку на себи својствен начин, а ја и данас користим његову технику иако је опасна за моје руке, ипак то чиним због сећања на њега – испричао је Новак Ђоковић, а преноси Блиц.
Затим је Грему Бенсинџеру детаљно показао место на коме се скривао док су падале бомбе.
– А ово је стан у којем сам провео доста времена са браћом, родитељима, са тетком и њеном породицом. Било је овде доста људи, а посебно 1999. године током бомбардовања. Ми јесмо живели у стану који је око километар и по удаљен одавде, али бисмо увек долазили у овај стан, у ову зграду, посебно у ноћима бомбардавања зато што ова зграда има склониште. То је било застрашујуће искуство за све, посебно за децу, ми нисмо били свесни тога шта се дешава, због чега лете бомбе изнад наших глава, ко то ради. Али, истовремено, после месец дана смо престали да реагујемо. Сећам се да сам прославио 12. рођендан у тениском клубу где сам одрастао и авион је пролазио баш током рођенданске песме. Не знате колико је то страшно искуство, колико сте беспомоћни. Ви сте на земљи, а неко лети небом и баца бомбе – рекао је Ноле у потресној исповести.
Новак Ђоковић је препричао и тренутак када се оклизнуо док је са породицом бежао из куће.
– Било је прво или друго вече бомбардовања. Таман смо други пут заспали те вечери, догодила се снажна експлозија, моја мама је устала брзо и ударила је главу у радијатор и пала је без свести. Ми смо плакали због бомби и због тога што она није реаговала. Тата је био ту и питао се шта се дешава. Успео је да помогне мами и да је поврати, брзо смо скупили ствари и изашли из куће на улицу где није било светла. Било је веома гласно, нисмо могли да чујемо једни друге иако смо били близу. Отац је носио браћу, мама ствари, а ја сам се у једном тренутку оклизнуо и својим очима сам видео авион који лети и баца бомбе док се земља, наравно, тресла. То су најтрауматичније слике из мог детињства до данас. Мислим да је моја породица имала среће јер нисмо изгубили неког блиског, а било је доста породица које јесу, а то је посебан ниво патње и трауме.
Он је екипу спровео и у склониште испод апартмана свог деде Владе.
– Овде смо провели скоро свако вече. Лудо је када помислите на број људи који су морали да дођу у склониште и да се сакрију од опасности која је долазила из ваздуха. И да, изгледа исто као и пре 20 година. Покушавам да се присетим колико је било људи, али била је цела зграда која је имала више од 50 станова, са породицама са децом, није било пуно места – рекао је Ђоковић и додао:
– Не сећам се свих ствари одавде, био сам баш мали. Осећали смо се несигурно, несвесни шта ће следећи тренутак донети мени, мојој породици…Сећам се да је овде првих дана било присутно много страха, суза и патње, а после пет, шест дана људи су почели да певају, играју карте и почели су да прихватају стварност, да ће морати да долазе овде свако вече и да се моле да ће све бити добро.
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 14, 2020
