Прочитај ми чланак

Није само Партизан: Ко је све потрчао да се поклони Вучићу

0

Подигла се велика прашина јер је мања група навијача погрдно скандирала председнику Србије Александру Вучићу. Нешто што је у тренутку дешавања прошло готово неопажено, и тек спорадично добило пажњу, покренуло је лавину реакција.

Вучићеви кербери, медији који се отворено стављају у службу пропаганде актуелног председника и комплетне власти, кренули су у кампању против групе навијача који су се „усудили“ да скандирају погрдне пароле.

То је моментално упалило аларме у управи Партизана, која је означена као део завере која стоји иза прозивки са трибина. Уследило је саопштење у којем се клуб ограђује од „погрдног скандирања и вређања Александра Вучића“, и истовремено се захваљује свима онима који су навијали спортски, јер се клуб противи „политичким паролама и злоупотребама навијача на стадионима у политичке сврхе“.

Иако смо са трибина годинама уназад могли да чујемо прозивке на рачун играча, тренера, функционера, противника, политичара, па и новинара, више је био изузетак него правило да се клубови ограђују од скандирања навијача.

То је посебно било изражено у ситуацијама када би скандирања долазила од организованих навијачких група за које смо сведоци да имају већу моћ него чланови управа клубова.

Очигледно је да је у случају Партизана иза мотива за саопштење стоји намера да се докажу пред председником или страх од евентуалне казне, а не искрена жеља да се боре против политике и примитивизма на трибинама како су назвали скандирање у Новом Саду.

Проблем је што је у Србији такав вид понашања постао пракса. Страх или идолопоклонство, потпуно је свеједно, јер је евидентно да је српски спорт постао талац једног човека.

Иако је немогуће очекивати да у земљи у којима су клубови и даље у власништву државе и који се финансирају из буџета, од помоћи локалних политичара и спонзорствима државних предузећа, судбина комплетног спорта је стављена у руке једног човека који по Уставу Србије не би требао да има значајнију моћ, јер би она требало да буде у рукама Скупштине и Владе Србије.

Реално стање ствари је другачије, па нас из дана у дан Вучић уверава колико је дао за српски спорт, као да даје новац из свог џепа.

Склон да се јавно љути на функционере клубова због ствари које чује на трибини или прочита на неком форуму, председник вербално удара пацке свима који нису исказали поштовање његовом лику и делу. Тако смо и раније били сведоци како су представници бројних клубова саопштењем или јавним иступом покушавали да буду на „правој страни“.

Генерални директор ФК Црвене звезде, Звездан Терзић у својој канцеларији има две слике Александра Вучића. На једној слици, која се налази на зиду, Вучић и Терзић гледају један ка другом, док је на другој, мањој фотографији, само председник.

Да нису у питању само слике, већ и јавни иступи, Терзић је показао када је приликом једног интервјуа готово поетски одао почаст председнику Србије причајући о томе како је Звезда санирала дугове.

„Многи повериоци који су могли да блокирају Црвену звезду то нису чинили јер су веровали у црвено-беле, без обзира што Вучић то никада није желео да каже. Осећало се некако да његов дух лебди над ‘Мараканом“, рекао је Терзић у једној телевизијској емисији.

Председник КК Партизан, Остоја Мијаиловић, често је говорио како његов долазак у клуб нема никакве везе са Вучићем, али није пропуштао прилику да му се захваљује и велича га.

„Са председником државе имам јако добре контакте. Он помаже Партизану из два разлога: зна колико Партизан значи Србији, а и зна како се води овај клуб. Сваки динар ће бити потрошен на будућност, и на део прошлости. Знам да није често популарно говорити о томе. Ако радите добро и председник вам пружи подршку, то је нормално, и то није срамота. Звао ме је после пораза од Цедевите, било му је жао што смо изгубили“, рекао је Мијаиловић крајем 2018. године.

Иако се из поруке може ишчитати блискост са Вучићем који брине и због једног пораза у АБА лиги, не треба заборавити како је председник пред очима јавности са Мијаиловићем разговарао као са „малим дететом“.

„Остоја, за који минут ти почиње утакмица. Хајде, иди на утакмицу, молим те, имаш посла, Остоја, хајде, иди на утакмицу“, рекао је Вучић председнику Партизана приликом једне седнице Главног одбора СНС, чији је Мијаиловић члан.

У нешто блажој варијанти, због великог искуства које има, захвалност је показивао и Небојша Човић, први човек КК Црвена звезда.

„Хвала свима који су помогли, спонзорима, граду Београду колико је могао кроз лествице награђивања. Хвала и влади и премијеру Вучићу, јер је помогао, не као звездаш, него као особа која обавља важну функцију, као што је помогао и Партизану. Не стидим се да кажем да је помогао свима, не само вечитим ривалима“.

Можда и најдрастичнији пример оваквог начина функционисања јесте ситуација о промени формата Суперлиге Србије када је Вучић коментаришући смањење лиге рекао да је забринут што ће играти само 12 клубова, критикујући Звезду и Партизан, Раднички из Ниша потрчао да подели његове бриге и јавно га подржи у спречавању промена у српском фудбалу.

„Фудбалски клуб Раднички је против смањења Суперлиге Србије на 12 клубова, јер је то води у ‘београдизацију’ српског фудбала. Желимо да се фудбал игра широм Србије. У Лозници, Шапцу, Сомбору, Ужицу, Пироту, Лесковцу, Врању, Зајечару. Слажемо се са председником Србије Александром Вучићем да је неопходно да се улаже у развој српког фудбала и зато смо против тога да све сведемо на Београд“, писало је у саопштењу Радничког.

Као по команди је уследила акција челника ФСС и преко ноћи је дошло до промене формата, и од најављиваног смањивања броја клубова није било ништа упркос кршењу бројних прописа.

У земљи у којој је довољна цедуљица са потписом председника да се добије посао, можда и није чудно што се сви утркују да му се поклоне. Само је питање колико је дубоко до дна и има ли га уопште.