Прочитај ми чланакСиниша Михајловић је имао тежак животни пут у којем је пребродио многе тешке ситуације. Последња од њих била је и најтежа, када се борио против леукемије, против које се храбро ухватио у коштац и победио!
Пре тога је Синиша преживео тешку ситуацију у младости, када је због рата у Хрватској остао без родне куће, коју му је после Олује спалио најбољи други из детињства, Стипе.
Foto: Tanjug/Ap
Пет година касније, Синиша се нашао очи у очи са човеком који му је спалио породични дом и пуцао у његову слику на зиду.
Михајловић је у својој аутобиографији описао како је изгледао сусрет са Стипеом 5 година касније у Загребу, када је репрезентација Југославије играла против Хрватске.
Синишин некадашњи пријатељ, кога је сматрао братом, молио је за опроштај. И добио га је, јер је Миха показао и тада каква је људска громада, спремна да опрости и најтеже злочине.
– Под мојим притиском, родитељи су спаковали најнужније ствари и доселили се у Београд. Прикључио нам се и брат Дражен. После је до нас стигла вест да је наша кућа у Борову минирана и да је неко испалио метак у моју слику на зиду. У том грозном чину било је одређене симболике, порука је била више него јасна. Ко је могао да баци бомбу на нашу кућу? Ко је и зашто пуцао у моју и Драженову слику?
– Та питања су ме прогањала док напокон нисам сазнао истину. То је учинио Стипе, један од мојих најбољих другова из детињства, којег сам доживљавао као брата. Видели смо се 2000. године у Загребу. Дошао је у хотел и питао ме да ли све знам. Признао ми је да је запалио кућу, али и спасао моје родитеље. Опростио сам му – пише у књизи „Божија левица“ коју је 2012. написао Мирослав Гавриловић.
