Прочитај ми чланак

Клубови у Србији напумпавали уговоре, извукли десетине милиона евра

0

Српски клубови су за куповину играча у претходних десет година потрошили 100 милиона долара. Звучи вам чудно? Не брините, нисте једини.

ФИФА је објавила извештаје који су открили да се овде, и поред опште немаштине, где играчи протестују испред градских управа, тражећи своје плате, ипак врте стотине милиона евра.

Ако се зна да се Партизан пре коју годину хвалио да је довео Сејдубу Суму за рекордан трансфер од 1,65 милиона евра, да се Звезда дичи домаћинским пословањем и покушајем да јој однос цена-квалитет буде добар, онда се поставља питање – где су отишле толике паре?

Како је могуће да су српски клубови потрошили 100 милиона долара (око 85 милиона евра), ако у ту суму рецимо може да стане чак 51 и по Сејдуба Сума.

Или тридесетак Немања Радоњића, пошто је, по подацима са Трансфермаркета, Немања плаћен Роми три милиона евра. Опет остаје нејасно, куд се дедоше толики новци за десет година.

„Кад се узме неки просек, испада да се годишње куповало играча за десет милиона долара, што је неких седам и по милиона евра. Оно што је мени познато је да су само куповали Звезда и Партизан. Знам да је Војводина куповала неке играче, али су то неки трансфери који нису прелазили 150.000 евра. И то можда у неколико случајева. Познато је да сви остали ангажују слободне играче. Зато се то што се ви сад питате, ја сам покушавао читав дан да дешифрујем“, каже за Нова.рс Мирко Поледица, председник Синдиката професионалних фудбалера „Независност“.

Ни сам нема објашњење за тако вртоглаву количину новца, баш зато што је свестан каква је платежна моћ српских клубова и лига у целини.

„Једини логичан одговор је да су се фиктивно правили уговори за играче који су били слободни, како би се извлачиле паре из система. То су све подаци који су званични. Сваки трансфер мора бити пријављен и то су подаци пријављених трансфера. Нико не може да оспорава валидност извештаја ФИФА. То је апсолутно тачна информација и не може се бранити неким аргументима“, тврди Поледица.

Ти фиктивни уговори, логично нису завршавали у џеповима играча, а клубови могу да, када хоће, прећуте кога су и за колико новца довели. Или продали.

„Моје мишљење је да су се правили фиктивни уговори и јавност о томе није била обавештена јер клубови у суштини немају обавезу да обавештавају јавност да ли су неког купили и колико су платили. Осим у одређеним случајевима када су медијима интересантни. Рецимо као кад је долазио онај Ван ла Пара, или Сума… Углавном кад Звезда и Партизан доводе играче онда ту постоји неко интересовање јавности и мање или више се лицитира са неким цифрама да ли је нешто плаћено и колико. Али, сто посто сам сигуран да осим Звезде и Партизана, Војводине у неким минималним износима, Чукаричког можда, сви остали клубови не дају ни динар, јер немају паре да плате играче“, прича Поледица.

Да не буде да су само куповине српских клубова скупе, шта тек рећи кад се види да су српски клубови продали фудбалере у укупној вредности од 300 милиона долара закључно са 31. децембром 2020. године.

„Ако погледамо реалну слику на тржишту и извештај ФИФА нормално је да се запитамо шта се ово дешава. Као што и кад је продаја играча у питању, ми смо забележили продају играча 300 милиона долара. Како 300 милиона?! Знамо за неке играче као Павловић за 12 милиона, Радоњић, знамо те неке трансфере, али 300 милиона, знате који је то новац. То је 30 милиона годишње трансфера, то ми није познато“, чуди се Поледица.

Додаје и да се одувек питао како је могуће да фудбалски функционери живе тако лагодно и добро, док фудбалери испаштају.

„Увек сам се питао одакле тим људима тако луксузни животи, одакле им аутомобили од 100 хиљада евра, луксузни одмори. Не мислим да они раде нешто озбиљнији посао од мене, напротив, али фудбал се своди на то да функционери живе луксузно, а мученици фудбалери и тренери раде за неке смешне паре. Онда се појави тај десетогодишњи извештај и да ја, који сам тај извештај објавио, и кад сам га погледао, питао сам себе – како бре људи“, у неверици је Поледица.

Синдикат фудбалера је написао на стотине уговора, добро знају какве су зараде играча и како тржиште функционише, али су им и даље цифре „ван памети“.

„Штавише, звао сам једног пријатеља да пробамо заједно да растумачимо, мислећи да ја не тумачим добро. На крају сам схватио да ја који сматрам да сам најинформисанији, само сам се нашао у тунелу, јер моја сазнања и оно што радим у пракси, апсолутно се не слажу са извештајем. Не да се не слажу, него је тај извештај пута 50 у односу на реалну слику коју ми имамо“, уверен је први човек синдиката фудбалера.

Објашњава и како функционишу фиктивни уговори.

„Они се склапају са агентима који никад нису били посредници у трансферу, само како би се извукле паре. Играч је слободан, нема агента, дође у клуб, потпише уговор, а клуб фиктивно направи уговор као посредником, кога тај играч ни не познаје. Тако да су се и на тај начин извлачиле паре из система, то се ради и даље“.

Тај новац и злоупотребе су мотив да се заседне у фотељу неког клуба, чак и када је он слабији, или послује у губицима.

„Ми причамо о лиги која је можда најсиромашнија у Европи, а онда видимо бројке од стотине милиона долара и останемо збуњени. Схватимо зашто се сви туку да дођу до неке функције, иако су сви клубови губиташи. Прва ствар коју је логично размишљам, зашто би се неко тукао да уђе у клуб који је у дуговима. Ваљда је логично да од таквих клубова треба бежати“.

Поледица одбацује ону мантру коју функционери често врте, а то је да свој новац улажу у клуб.

„Ма какви, то су глупости. Мени за 30 година колико сам у фудбалу, није познато да је један функционер уложио сто динара у клуб, од својих пара. Позајмица, приватних је било, али су се оне враћале са дебелим каматама, тако да не можемо да је позајмица улагање. То је ништа више од позајмице. А то да је неко давао свој новац су приче за јавност. Овде су се од фудбала највише обогатиле судије и функционери, а најмање играчи и тренери. Фудбал у Србији и служи за политичке паразите, да би имали где да их ухлебе и да би судије и функционери узимали паре. А све ово остало је само ‘про форма’, да би постојао фудбал. Још нисам видео сиромашног функционера, као што нисам видео сиромашног политичара. Сви функционери у Србији живе галантно и луксузно, то је нека привилегија, а сви клубови губиташи. Убеђен сам да су то фиктивни уговор и зато је јавност збуњена“, тврди Мирко.

Понекад се и два клуба договоре да направе уговор о трансферу до ког никад није дошло.

„Једино како може да се открије да ли је он посредовао је тако што се саслушава играч. Мада се плашим да би у тим ситуацијама играчи били приморани да кажу нешто што није истина како би заштитили себе. Јер, то су опасне ствари, знате да ту има и много криминала и људи који нису за потцењивање и сигуран сам да би се ишло линијом мањег отпора. Нисам сигуран да је неко спреман да се жртвује, узимајући у обзир да је овде свако ко је рекао истину страдао. Лично знам за гомилу фиктивних трансфера који су рађени, али није моје да о томе причам. Ево председник је рекао да ће да се бори са том мафијом, па видим како се бори. Чак се то више ради након његове изјаве, него пре“, прича Поледица.

Да су агенти у повлашћеном положају, говори и то да понекад добијају новац са више страна истовремено.

„Ако направе неке личне интересе, клубови могу да потпишу шта год хоће. Код нас функционише тако што су клубови рецимо једног агента ангажовали и за куповину и за продају играча, па је он фактички имао четвородуплу зараду. Плаћао га играч, плаћао га један, плаћао га други клуб за један посао га плаћали сви. Углавном се новац у фудбалу извлачи или преко агента, или играча. Тако што се пумпају цифре, од којих се касније извлачи новац и деле се паре у готовини. Не може се ништа званичним трагом јер би то могло да доведе до кривичне одговорности“.

Овакви договори праве се „испод жита“, па се играчу на папиру да једна плата – али он део ње враћа у кешу на руке.

„Рецимо клубови закључују уговоре с играчима који су нереално високи, на пример треба човек да прими десет хиљада евра, он прими четири, остатак врати у кешу онима који су га ту довели. Таквих примера има много. То је једна корупција коју је тешко одмотати. Нема интересовања надлежних да се то реши јер би свака истрага довела до људи повезаних са политиком. Просто немају интерес да секу грану на којој седе“.

Поледица подсећа да су увек власти биле у клубовима, а да је посебно проблематично то што се већина клубова финансира из наших џепова.

„Увек је власт тамо где су паре. Од њих зависи, готово сви клубови су са статусом удружења грађана и финансирају се из буџета. Поред свих тих пара, локалне самоуправе и држава дају клубовима новац за функционисање“.

Малигни систем који опстаје овако дуго донео је бројне примере, па је један од њих да чак и клубови у блокади више не виде као препреку да доводе фудбалере.

„Имао сам у пракси да клуб доводи играча, а рачун му је у блокади. И ми им кажемо: ‘Па добро, али вама је рачун у блокади, нисте у могућности да сервисирате тај уговор’. Знате ша они кажу? ‘Ма боли вас уво, потпишете на шест месеци, а ако не буде пара тужите нас, па ће општина дати паре за клуб. Онда ћете ви из тога да наплатите паре играчу’. И то заиста у пракси јесте тако. Тако смо ми пре коју годину имали 140 арбитража на Арбитражном суду, што је у пракси, кад се погледа број играча, показатељ да је сваки четврти играч завршио на суду. Нажалост, тако ствари функционишу“