Прочитај ми чланакКренуо је са тренинзима у магацину, сад већ хвата залет за највеће домете. Пут до успеха био је поплочан сузама и знојем, а посебан моменат као лепа прекретница каријере представља један позив Новака Ђоковића. А често један позив мења све...
„Они који лете сами имају најјача крила“, мотивациона је порука са Инстаграм налога Ласла Ђереа, момка који је почео да хара тениском сценом, и тек ће.
Ласло Ђере са сестром Јудит
Не без разлога, у питању је момак који је много тога претурио преко главе у каријери и животу, како би данас полако убирао плодове велике љубави према белом спорту.
Тренутно је 27. играч света, иза себе има велике победе над Домиником Тимом и Хуаном Мартином дел Потром, али и велику титулу у Рију, где је емотивном поруком и посветом преминулим родитељима расплакао тениски свет.
Ту и долазимо до поруке са његовог налога на друштвеној мрежи – она сублимира природу индивидуалности спорта којим се бави, животну причу и тешке тренутке које је превазишао када је везао неколико пораза и запитао се када ће то престати.
Када је било најтеже, и када год му се чинило да нема излаза, ту су сестра Јудит, девојка Тамара, пријатељи и тренери, који га нису штедели на тренингу уочи интервјуа који је пред вама. Десило се Ласлу и да баци рекет у изливу беса када погоди мрежу, не чуди – јаки су спортски гени из Сенте, места које има 20-ак хиљада становника и велике спортисте Мађарске и Србије.
Одавде су пливачи, рвачи, рукометаши, атлетичари – браћа Немеш, Кристијан Фрис, рвачи Јожеф Тертеи, Сабо Палоц Нандор, Ева Барта, Милорад и Марко Кривокапић, па и Немања Николић, фудбалер Чикага који брани боје Мађарске.
– Што се тиче спорта, Сента је изузетан град, имамо доста спортиста, кајакаше, рвача, па ето, на ред је дошао један тенисер. Тамо сам провео највећи део живота, тамо је све почело, до пре пар година сам тренирао тамо, али у последње две-три године сам у Новом Саду и уживам овде. Знам рваче, браћу Немеш, Немању Николића из Чикага, има нас доста и са свима сам у добрим односима.
Сви знамо Нолетову причу и тренинзима у базену, ударању лоптицом у оронули зид, да ли је било сличних елемената код тебе? Познато је да је у Сенти на терену постављен кров када си освојио Оранж боул?
– То је био стари магацин, кров је прокишњавао и био је нераван бетон, преко тога тепих, доста поцепан и истрошен. Када сам освојио Оранж боул, то је сређено, направљена је подлога као на УС Опену, па су услови били мало пријатнији, дуго је било тешко, нема грејања… Када је напољу било -5, било је чак хладније унутра, пут није био лак до успеха, али сам био одлучан и веровао сам да ме чека нешто добро, нешто боље. То ми је увек давало мотивацију да наставим. Нисам знао да ће освајање Оранж боула имати такав ефекат, тада је доста људи чуло за мене, ушао сам у Топ 10 јуниорске ранг листе, људи из општине су учинили то са УС Опен тереном. Много су ми помогли и много сам им захвалан, али не само због мене, јер не тренирам више тамо. Хвала им и због деце која сада тамо играју, имају добре услове за почетак.
Ђоковић је 2008. узео први гренд слем, када си ти имао 13 година. Колико је утицао на тебе?
– Новак се рано пробио, са 18 је био већ међу топ 10, тад су била мало другачија времена, ја сам сада на добром путу. То што је он тада урадио је стварно фантастично и тешко да ће ико поновити, толико гренд слемова, и он и Рафа и Роџер. То су друге димензије тениса, ја бих био јако срећан када бих узео макар један гренд слем. То ми је један од највећих мотива.
Како ти се чине нијансе између топ 10 и тенисера до 30. места, чини се да су мале?
– Јесу, осетио сам то играјући против њих, осећам да могу да им парирам, поготово на шљаци, у победама против Тима и Дел Потра. Рецимо, са Андерсоном сам се састао на бетону, који ми није омиљена подлога, али добро сам се држао, поготово у 2. сету. Јако ми је важно да у тим мечевима осетим да сам ту, да ситнице ме деле, а те ситнице су најбитније.
Занимљиво је да си најбољи на шљаци, а највише би волео да узмеш УС Опен?
– УС Опен ми је један од омиљених гренд слемова, као клинац сам увек имао жељу да одем у Њујорк, то ми је некако била омиљена дестинација, из снова. Кад сам 1. пут отишао пре 4 године, нисам се разочарао, био сам фасциниран градом, турниром, целом том атмосфером, зато имам жељу да освојим баш УС Опен.
Пре неколико месеци си се пожалио да ти недостаје физиотерапеут, а тај проблем си недавно решио. Каква је генерално ситуација са екипом која је уз тебе?
– Битно је да улажем у себе и свој тим, имао сам физиотерапеута који је путовао са мном, био је до Ролан Гароса ту, видећемо за даље, да ли ћемо и како ћемо наставити. Дефинитивно ми је пријало, помогло ми је што је био поред мене. Кондициони тренер ми је Владимир Зорић већ дуго година, од малих ногу сам са њим. Тренера Бориса Чонкића исто знам дуго, такмичио сам се са његовим млађим братом, битно је да човек ради са људима који су прво добри људи, затим и стручњаци. Мислим да се добро слажемо, имам добар тим.
Колико се сам фокусираш на игру, има ли потребе да улажеш време око организације и путовања?
– Углавном, моје је да се фокусирам на тренинге и турнире, али наравно, морам мало и око организације да се побринем, помажу ми колико могу девојка и сестра, како би мени олакшали, али ово је моја каријера и мој живот, у неке ствари морам и ја да будем укључен, шта се дешава и ван терена. Помажу да немам никакве друге обавезе осим рекета.
Рио је прекретница каријере, какви су даљи планови?
– Циљ је да уђем у топ 20 до краја године, мислим да је то могуће. Имам ренкинг каријере са 27. местом и јако сам срећан због тога, нисам ни сањао о таквом почетку, да ћу у јуну бити у првих 30. И мени је све ово ново, играм најјаче турнире, мислим да се добро носим са свим тим, и притиском, само да наставим овако и биће све боље.
Другачије је и око избора турнира?
– Увек са тимом бирам турнире и распоред, наравно, ја доносим коначну одлуку, али мислим да када је човек на овом нивоу и има висок ренкинг, лакше му је и може да зна које ће турнире играти унапред. Док сам био 90. играч света, морао сам имати две-три опције у глави, било је могуће да на неки АТП не упаднем, да имам квалификације, или да се одигра челенџер. Овде могу да играм турнир који желим и знам да ће ми пријати све. Зато је доста лакше.
Посебан моменат заузима давнашњи позив Новака Ђоковића да играте заједно – како је то изгледало?
– Тада сам био на 250. месту, пре четири године, играо сам челенџер у Пољској и стигла ми је порука, чини ми се од његовог брата Ђолета, он је моје годиште и јако смо добри другари. Ноле је питао да ли бих играо са њим дубл у Дубаију, био сам јако узбуђен и наравно да сам пристао. Играо сам квалификације и заправо на том турниру сам први пут добио играча из првих 100, Мелцера, у 1. колу квалификација. То је стварно било прелепо искуство, захваљујући њему. Тада сам видео да је један од највећих професионалаца, не само у свету тениса, већ и спорта. Обраћа пажњу на сваку ситницу, то се види кад изађе на терен или игра. Било је то корисно искуство из угла тениса, научио сам много ствари кроз заједничко време, то ми је помогло у даљој каријери.
После победе у Рију, посветио си титулу преминулим родитељима – да ли ти је и даље тешко, да са ове временске дистанце, говориш о томе?
– Није ми ни тада било толико тешко, само сам рекао оно што сам осећао и мислим да је то нешто што ћу памтити до краја живота. Драго ми је што сам имао прилику да им то посветим, они то заслужују. Највећа су ми инспирација!
Посебну симболику има што ти је пехар уручио Густаво Куертен, легендарни тенисер који такође има тешку причу у којој је рано остао без родитеља. Да ли си то знао у том тренутку говора, јер је савршено разумео кроз шта пролазиш?
– Био ми један од идола, имао сам његов постер у соби, диже пехар Ролан Гароса и љуби га. Он ми је био један од омиљених играча, то што је био присутан, чини искуство финала и титуле још бољим, лепшим, посебнијим. Знам да је и он прошао кроз нешто слично, али нисам то тада знао, очекивао. Рекао сам само оно што је било у срцу.
Психологија ти је страст, колико јој се посвећујеш?
– Идем код психолога неколико година, битно је за тенис и живот, глава и психа су јако битни у профи спорту, да човек буде фокусиран, стабилан, ментално спреман да превазиђе све препреке. То ми помажем, идем и дан-данас, генерално волим да читам о психологији и сазнам нове ствари, тако човек боље разуме шта се дешава око њега. Схватам тако шта се одиграва у мени, зашто сам фрустриран, нервозан, учим како да то спречим. Покушавам доста времена да одвојим за то, а сестра студира психологију и ускоро ће да дипломира. Можда ће и она моћи да ми помогне.
Шта је боље, искалити бес на рекету и мало се „издувати“, или сачувати све у себи, како се не би показала слабост ривалу?
– Боље је не показивати, али у озбиљном тренутку, то може бити оправдано и проблем је само да то не превагне на другу страну, да не буде константно, после сваког другог поена. Треба само човек да осети када би му то помогло, да пусти и да то из њега изађе. Битно је да ти се не одвраћа пажња у битном моменту, мораш бити усредсређен максимално на тренутак и следећи поен, а не да се размишља шта се десило. Некада се издереш, бациш рекет.
Због чега је „Они који лете сами имају најјача крила“ баш мото?
– То ми је из једног мотивационог видеа који ми је омиљен. Могу релативно добро да се поистоветим са тиме, сматрам да је углавном истинито. Наравно, човек, без обзира да ли има подршку или не, треба да да све од себе, да прегура тешке тренутке. Кад има подршку, лакше је и лепше све, али, сигуран сам да сви прођемо кроз неки период кад смо мало усамљени, имамо осећај да су нас сви напустили, да ништа није на нашој страни. Битно је то прегурати, то не може трајати довека. Тако изгледа у тренутку, али то ми је некако мотивација, у главу, кад се суочиш са таквим тренуцима. Тада знам да ћу изаћи само јачи и да ће се све променити.
На срећу, имаш праве људе око себе, између осталих, и девојку Тамару?
– Упознали смо се пре више од годину дана, ступили смо у везу неколико месеци касније. Преко друштвених мрежа смо се упознали, ја сам јој нешто потпуно опуштено искоментарисао за неки тренинг, она је одговорила и мало смо се дописивали, упознали, отишли на кафу, спријатељили се, а када смо се мало боље упознали, онда смо схватили колико нам је лепо када смо заједно. Од тада смо у вези и прелепо ми је са њом, много ми помаже, чини ме срећним и живот лепшим.
Њен тата је познати кошаркашки тренер Михаило Павићевић – има ли кошаркашких прича са њим?
– Нисмо много причали о кошарци, увек када се видимо, причамо о тенису, он инсистира да разговарамо о тенису, занима га јако како све функционише у свету тениса. Занимају га опуштене теме, а кошарка јесте један од мојих омиљених спортова, волим и НФЛ још. Сигуран сам да ћу у будућности чути још много тога од њега о кошарци, неке ствари ћу га питати и научити, једва чекам!
Познато је и да обожаваш Двејна Вејда, због чега ти је најдража НБА звезда?
– Кад сам био млађи, играо сам видео игрице и НБА, мало сам ту бирао тимове и изабрао сам Мајами, па сам после стално играо са њима, зготивио сам их. После сам страствено гледао мечеве и зготивио њега. Нажалост, повукао се, али сам пратио његове мечеве, па сам навијао за Чикаго и Кливленд када је тамо прелазио, нисам за Мајами. Радовало ме је што се вратио у Мајами да заврши каријеру, али било је и време већ да се повуче.
Од тенисера, Енди Родик је био узор?
– Свидело ми се како игра, има бомбу од сервиса, снажан форхенд, ужувао сам гледајући га, а касније су дошли Ноле и Јанко, Троицки, Зимоњић и остали наши играчи, пратио сам њихове мечеве, Дејвис куп, па сам у њима имао узоре и драго ми је што неколико година касније имам прилику да делим терен са њима и да учествујем на неким турнирима, тренирам са њима. То је испуњење сна.
Каква је сарадња са Јанком, у Паризу смо видели колико ватрено слави сваки поен?
– Сарађујемо већ неколико година, даје ми савете, у Паризу је био уз мене, навијао је, бодрио ме, толико се занео да је мало недостајало да добије коучинг у једном моменту. Значи ми што је уз мене један играч као што је он био и што је данас, могу да му се обратим и знам да ћу добити валидну информацију и савет. Био је на самом врху, осми, то ми пуно значи. Са осталима се дружим, бодримо се и пратимо, чујемо преко порука. Лепо је што у овако хаотичном животу мењања хотелских соба и временских зона можемо да имамо некога са ким се добро слажемо, можемо да одемо на вечеру, зезамо се и тренирамо. Све то иде у пакету са тенисом и чини живот пријатнијим.
С ким се још дружиш и ко ти је посебно инспиративан као играч?
– Највише се дружим са нашим играчима, Хрватима и Џумхуром, кад смо на турнирима, а дружимо се чак и овако у Србији, кад нема турнира и кад се тренира. Надалов став ми се свиђа, увек је спреман за борбу, до последњег поена, стално је мотивисан, покушавам да се у том погледу угледам на њега.
Имаш ли можда читалачке препоруке?
– Волим биографије, Стива Џобса и Илона Маска, волим и љубавне трилера кад ми се чита нешто лаганије, читам психологију. Као клинац сам читао Харија Потера.
Имао си велику срећу да имаш родитеље који знају како да каналишу спортски избор и каријеру. Колико је то заправо битно и шта би поручио родитељима данас, јер је време које често носи болесне амбиције које буду терет деци?
– Мислим да дете прво мора да жели да се бави спортом које је изабрало. Теже је у индивидуалном спорту и овде је таква ситуација да родитељи морају да гурају своје дете. Има некад и превише притиска, родитељи покушавају кроз своје дете да остваре снове или амбиције. Мислим да од детета зависи све, да ли воли и ужива, ако не ужива, нема смисла форсирати. Увек се треба бавити тиме барем рекреативно, то бих свима препоручио.
– Знао сам од почетка да желим ово, није ми било тешко да се жртвујем, тренирам, путујем. Хвала Богу, имао сам родитеље који су били спремни да ме испрате у томе, без њих не бих успео ни ја. Нема детета без добрих родитеља, нити родитеља без квалитетног детета, то иде у комбинацији. Треба и родитељи да буду искрени према себи, да ли желе да дете успе због себе или својих амбиција. Ако дете не жели, свакако ће се то завршити када оно каже, можда само касније него што је требало.
Када ти је било најтеже у каријери и које су победе најдраже?
– Било је неколико ситуација када сам имао неколико пораза у низу, 5-6-7 пораза, тако је било прошле године, претпрошле, у пар ситуација нисам добио меч неколико месеци, то је баш депримирајуће. Тренирате, дајете све од себе, и испадате у 1. колу. Битно је истрајати, прекинуће се то, али треба то превазићи, није нимало лако. Стрпљење је кључ.
– Финале Рија, због тежине меча, против Тима и Дел Потра, такође, издвојио бих победу против Мелцера у Дубаију, и 1. коло Ролан Гароса сада, добио сам Рамоса. Јесте да сам прошао на УС Опену 1. коло, али тада је противник предао, па је ова победа дража.
За крај, откриј нам и детаљне планове за ову годину и каријеру?
– Гренд слем је крајњи циљ, уз улазак у Топ 10, што се ове године тиче, циљ је Топ 20 и једна АТП титула. Играћу на трави сад, три турнира са Вимблдону, па имам два турнира на шљаци, крећу онда америчка и азијска турнеја. Планирам све најјаче турнире до краја године, али опет, имао сам доста мечева до сада, неке ћу евентуално прескочити ако осетим да ми треба мало одмора и освежења.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
