Прочитај ми чланак
(Владимир Шошкић, Спортал,рс)
Култ репрезентације… Како чудно звуче те две речи нама који живимо у Србији… Никада то нисмо имали.
Живели смо за „плаве“, годинама кукали када су нас избацили са Европског првенства 1992. године, а онда док су остали народи из бивше нам земље градили своје култове и љубав, ми смо остали заробљени између Љутице Богдана и Хумске.
И у тих неколико стотина метара је стала сва наша љубав, све оно што смо имали, ту смо оставили. Са чуђењем смо читали и гледали како „Торцида“ и „Бед Блу Бојси“ заједно праве атмосферу за меч са Сан Марином, како „Манијаци“ и „Хорде зла“ грме и носе „змајеве“, а ми… Ми смо постали као Словенци… Неутрални, док год нема нешто да се пљује.
Живим у овој земљи од рођења, а још нисам научио ни чуо навијачку песму посвећену репрезентацији. Годинама и годинама само слушамо „Ко не скаче…“, „Јави се (па нека од трибина)“ и евентуално име неког играча, којем наравно ако кличе „југ“, „север“ звижди и обрнуто. Можда нисмо нација рођена за фудбал, можда се пореметио тај генетски код који нас је у једном тренутку тако красио, али мутација простаклука је доживела врхунац на нашим стадионима.
Извешће Синиша Михајловић вечерас 11 момака на терен стадиона „Карађорђе“, а већ у тунелу ће Шкотска победити. Неће бити битно ни ако се „колибри“ или „орлови“ распуцају и напуне мрежу Алана Мек Грегора, јер Боже мој, пораз у Загребу је означио неке за цео живот.
Преко ноћи смо заборавили шта је Александар Коларов учинио све за репрезентацију. За разлику од других, иако игра у једном од најбогатијих клубова на свету, никада се није одрекао Србије, али да је Владимир Стојковић направио „грех“ преласком из Спортинга у Партизан, то нисмо заборавили. Таква смо нација, фудбал нам је огледало друштва, а у њему није труло само на терену, труло је и на Теразијама, али и на трибини.
Коме је мотив да обуче дрес државног тима, када зна да ће га за најмању грешку разапети, када ништа што уради није довољно добро да се навијачи сете и барем једном у животу заједно запевају неку песму.
Прављење култа репрезентације мора да започне на Теразијама, али и на трибинама… Можда није уносно навијати за Србију, али је туга гледати како сви остали из окружења могу, само ми не. Ево, избришимо имена свих оних за које сматрамо да нас намерно уништавају, од председника, селектора, играча, заменимо их новим, нека буду то и највеће легенде клубова из Србије…
Да ли ће их неко са трибине подржати? Хоће ли онда почети да се ори „Србија“ на стадиону… Одговор знамо, а причаћемо о њему када буде касно… Такви смо, уста пуна поноса, а дела – њих нема, нити ће их бити у скорије време.
(Фото: Бета)
