Прочитај ми чланакКрах. Фијаско. Дебакл. Катастрофа... Много је тешких речи којима се може описати неуспех кошаркашке репрезентације Србије у квалификацијама за Олимпијске игре и емоције које је тај резултат изазвао у читавој земљи.
Када се главе мало охладе и сагледа све из рационалније перспективе, јасно је да резултатски крах није дошао као производ несрећних околности или једног лошег дана.
У таквим ситуацијама се увек прво поставља питање одговорности селектора, његових одлука и начин на који је водио екипу.
Међутим, готово да нико не говори о одговорности оног који води српску кошарку, а то је Предраг Даниловић, председник Кошаркашког савеза Србије.
Одлуке Игора Кокошкова су под огромном лупом након великог шамара који смо добили од Италије.
Иако не треба ствари ломити преко колена, одговорност тренера се мора преиспитати.
Кокошков је након дебакла на Светском првенству када нам је Аргентина одржала час кошарке дочекан као спасилац и личност која је требала да реши све проблеме које су пратиле генерацију играча у које су полагане огромне наде.
Нација је тада упирала прст у легенду српске кошарке Александра Ђорђевића, који је сматран главним кривцем за неуспех на том првенству, иако је пре тога као селектор освојио три сребрне медаље.
Оптуживали су га да не зна да искористи Јокића, да због његове сујете не играју поједини играчи и да Србији треба неко ко разуме нове трендове.
Кокошков је дошао са педигреом врхунског НБА помоћника који је притом као селектор показао са Грузијом и нарочито са Словенијом са којом је постао првак Европе да је материјал за високе домете.
При том је био и сигурна опклада челних људи српске кошарке, јер се знало да је миљеник нације која је веровала да због чињенице да је као тренер стасао у Америци и да има приступ који је блискији играчима нове генерације, може да поведе Србију до великих висина…
Међутим, да нешто не штима и да постоје проблеми, видело се током накарадних ФИБА квалификација за Европско првенство, када смо доживели неке срамотне поразе као што је онај против Швајцарске, земље која је по квалитету из треће-четврте дивизије европске кошарке.
Колико год да је имао проблем због чињенице да већина најбољих играча није могла да игра у суманутим ФИБА прозорима, имао је на располагању неколико солидних играча и талената са којима не би смео да има проблем против екипа каква је Швајцарска.
Нико тада није придавао превелики значај и мучење у квалификацијама је приписивано апсурдном систему које је ФИБА смислила.
Веровало се тада да ће Кокошков успети да окупи крем српске кошарке и да ће се тај тим борити са Американцима за злато у Токију.
Од тренутка када је објављен шири списак на коме је све „прштало“ од звучних имена, до тоталног дебакла није прошло ни два месеца.
Нити је Кокошков успео да окупи најбоље што Србија има, нити су му бројне повреде у томе помогле.
Први велики ударац је задао Никола Јокић одлуком да прескочи обавезе у репрезентацији током овог лета због великог умора. Међутим, није пораз био у самом отказу колико у чињеници да је и Кокошков за њега сазнао када и остатак Србије из медија. Ни младе наде, Алексеј Покушевски и Ален Смаилагић нису полетели да се докажу у дресу националног тима, а онда је кренула и серија бизарних повреда.
Оно где су сви видели велику снагу Игора Кокошкова, испоставило се као празна прича. Селектор готово да није имао никакву комуникацију са играчима из НБА лиге и на њихове одлуке имао је утицај као и било ко ко чита овај текст.
Вероватно је на то утицала и чињеница да је паралелно радио и у Фенербахчеу, клубу са високим амбицијама, и да је комплетан посао препустио Савезу.
Иако је у кошарци правило да тренери паралелно раде и у клубовима и репрезентацији, Кокошков је успехе са Словенијом и Грузијом направио као НБА асистент и очигледно је ово за њега био велики залогај.
Оно што је поражавајуће јесте чињеница да је екипа на терену изгледала потпуно бескрвно, безидејно, као гомила рекреативаца која је дошла да одради тезгу ида чим се угасе светла оде кући.
Не рачунајући изузетке у виду Анђушића, Добрића и Петрушева, сви остали су изгледали прилично бескрвно, па је питање каква је улога селектора у таквом односу играча.
Његови тајм-аути током утакмица су изгледали као семинари организовани због опуштеног дружења. Кокошков не може да мења природу свог карактера, али све је изгледало мртво, превише равно чак и за њега.
Иако је Немања Бјелица после утакмице у емотивном говору кривицу свалио на себе и саиграче због односа и незалагања и том приликом амнестирао тренера, питање је како је Кокошков дозволио да пристане на такав однос играча и не покаже ауторитет када је било најпотребније.
Испало је на крају да је више енергије потрошено да се утврди ко је „вера, а ко је невера“, него на игре на терену.
Међутим, ниједног тренутка не смемо са ума сметнути чињеницу да „риба смрди од главе, а не од репа“ како то каже стара народна мудрост.
Пре питања одговорности самог селектора, мора се поставити питање одговорности челних људи српске кошарке. Председник КСС-а Предраг Даниловић се не оглашава, а за време његовог мандата који траје већ четири ипо године, српска кошарка је доживела озбиљан суноврат. Млађе категорије су у катастрофалном стању, нових талента скоро да нема на видику, а Србија је после европског сребра 2017. године доживела велики неуспех на Светском првенству и фијаско у квалификацијама за Олимпијске игре.
По трећи пут у последња четири наврата, нећемо гледати кошаркаше на Олимпијским играма. То полако постаје правило, а то је велики разлог за бригу.
Једина аномалија у годинама неуспеха, биле су кошаркашице, али је јасно да је то био успех њих самих, него системског рада савеза.
Зато прво питање одговорности мора да се постави Предрагу Даниловићу и њиховим сарадницима, па да се онда решава судбина и Игора Кокошкова.
У Литванији и Грчкој је то решено без помпе, селектори су се после фијаска сами повукли.
У Србији изгледа ништа не може да се реши без драме.
