Прочитај ми чланакЛука Модрић је у аутобиографији описао и тренутак из детињства који му је остао дубоко урезан
Аутобиографија Луке Модрића која је пре неколико дана објављена изазвала је бројне реакције, пре свега у Хрватској пошто је у њој открио свој однос који је имао са Здравком Мамићем и свађу са Мариом Манџукићем.
foto: fifa
Међутим, како се даље иде кроз њу дошло се и до дела који је изазвао исто тако реакције у региону. Тај део се посебно односи на део где је бивши најбољи фудбалер света причао о убиству свог деде по коме је добио име од стране српских војника током рата 1991. године.
Причу о деди са којим је проводио време у детињству почео је присећањем на разочарање које је доживео после пораза у финалу Светског првенства 2018. године, али и добијањем Златне лопте за најбољег играча тог такмичења.
– Док сам на терену чекао службеног спикера да ме позове на постоље, покушавао сам да не гледам према оном другом пехару. Нисам успео. Поглед ми је једноставно побегао према трофеју светских првака за који смо у Русији заиста мислили да га можемо однети кући, у Хрватску. Тог сам тренутка, у кишом натопљеној Москви, проживљавао велико разочарање, оно кад изгубиш трофеј који ти је био тако близу, а онда ти је, након свих борби и мука, измакао из руку. У делићу секунде прошло ми је кроз главу како би било да ме сада позову и предају ми тај пехар, да га са сиграчима подигнем у вис и да из петних жила вичемо према нашим навијачима: “Ајмоооооооо, Хрватска!” Каква би то срећа била…
У тим тренуцима, он се присетио свог настрадалог деде и питао се колико би он био поносан на њега?!
– Пре него што сам сишао са постоља, сада ипак свеснији да сам проглашен најбољим играчем Мундијала, као снажан бљесак прошло ми је кроз главу сећање на мога деду Луку. Колико би он тек био срећан и поносан да је могао да доживи остварење мојих снова. Имао сам шест година када су га четници безобзирно убили недалеко од куће. Тада нисам могао да замислим то убиство и губитак, а не могу ни данас. Кратко је био део мог живота, али довољно дуго да остави у мени дубок траг породичне љубави, привржености и оданости.
Он је потом изнео детаље тог дана када су донели беживотно тело у кућу.
– Чим сам довољно одрастао да могу самостално да се крећем, деда ме водио на све послове које је обављао или у неку од својих акција. Чишћење снега, слагање сена, разне поправке, одлазак у набавку материјала и низ других послова око куће, за све је то деда мене третирао као помоћника. Био сам узбуђен кад ме водио у лов на зечеве, кад је допустио да држим његову ловачку пушку док су нас заједнички фотографисали. Обожавао сам га – пише Модрић, а онда се присећа најтужнијега дана детињства, 18. децембра 1991. године.
– Сећам се када се то страшно зло догодило тек по узнемирености свог оца. Деда се није вратио кући и отишли су да га траже. Нисам био ни свестан шта се догађа када су деду довезли у нашу кућу у Затону Обровачком. Само сам осећао да је нешто јако тужно. Тата ме загрлио и одвео до сандука. Рекао ми је: “Сине, пољуби деду!” Нисам могао замислити да је то мој последњи сусрет с њим. Деда Лука је био веома цењен, мангуп у позитивном смислу те речи, шармер. Мој тата га је обожавао и могу мислити колико му је тешко било кад га је изгубио. Годинама после препричавао ми је осећај ужаса кад је пронашао беживотно дедино тело обливено крвљу – пише Модрић.
