Прочитај ми чланакКК Црвена звезда је имала две прилике да постане првак АБА лиге у Подгорици. Ниједну од њих није искористила, па Будућност стиже у понедељак у Београд, на "мајсторицу". А да ли је то било неизбежно?
Три су угла из којих се то може посматрати, а они су:
1) Предност домаћег терена
Цела сезона сада стаје у једну утакмицу, али је све досад и служило да неко од актера регионалног надметања добије ту привилегију да, ако до мајсторице дође, она буде одиграна на његовом терену. Звезда је то играма на АБА паркетима изборила, потом раставила Будућност на саставне комаде у прве две утакмице финала, али у Подгорици је виђена другачија прича. И метални предмети којима је публика гађала госте, и пљување челника, и утрчавање појединаца на паркет одакле су претили, пљували па говорили да ипак нису пљували црвено-беле. Тренер актуелног првака, Јасмин Репеша, говорио је претходно о „атмосфери линча“ у којој је водио екипу у некадашњем „Пиониру“. Да није његов играч Баровић приликом изласка на терен средњим прстом попут сулудог диригента покренуо лавину са трибина, можда би било мирније. Можда.
Али, Балкан је ово. Спорт често преплаве емоције, а оне се попут лавина сјуре са трибина на паркет. У Београду баш и није било гађања шрафовима, ласерског „навођења“ ка очију ривала кроз шта је пролазио Филип Човић, али није баш ни била позоришна атмосфера. Оправдано постоји бојазан да би због инцидената којима је обиловао трећи меч АБА финала у Подгорици – бес могао да покуља у понедељак, па би било мудро сетити се речи Патријарха Павла о мудрости и безазлености, нарочито оног дела о томе да се буде мудар као змија, а безазлен као голуб, „да не би ум прешао у злоћу, а доброта у глупост“.
2) Играчки квалитети
Човек који је двапут освојио НБА лигу је пресудио Звезди у четвртом мечу. Ни публика, ни ово или оно лоше издање неког у црвено-белом, већ двоструки НБА шампион. Нема српски првак неког са два прстена из најјаче лиге света, а Норис Кол их има са Мајамијем, после чега је војевао „преко баре“ и у Оклахоми и Њу Орлеансу. Коти Кларк је био у табору Бостон Селтикса. Његов презимењак Ерл је донео пет сезона НБА искуства у Подгорицу, јер је био члан Феникса, Орланда, Лејкерса, Кливленда, Њујорка и Бруклина. Зато му се ваљда и „може“ да да онако луди кош у четвртој утакмици АБА финала. На све то, Едвин Џексон је 2017. био најбољи кошгетер најјаче европске лиге, шпанске АЦБ.
Фото: АБА лига/КК Будућност / Промо
Када такви асови добију ветар у леђа са трибина, наравно да блистају. Друго је, међутим, када се ноге тресу у „Пиониру“. Јер, ниједан од њих није достигао двоцифрени кошгетерски учинак у другој утакмици финала. Дакле, и против њих се може. Не баш у „Морачи“.
Звезда је такође имала топло-хладно издање, па је тако било и „невидљивих хероја“ који су стварно постали невидљиви после одличних издања у Београду. На пример, Огњен Добрић је након 100% шута у прве две утакмице (3/3 у првој, 4/4 у другој), по доласку у Подгорицу спао на 1/7 у трећем мечу. Поправио се у четвртом (5/8), али… главно играчко питање овог викенда је шта и колико може Звезда ако се ни Џо Регланд ни Стратос Перпероглу не опораве до понедељка и мајсторице која се игра у седам увече? Па, показала је врло јасно да може. Повређеног Американца уопште и нема у овој плеј-оф серији, а иако је искусни Грк бриљирао до повреде у другој утакмици (у којој је дао 17 поена, промашивши само један од осам шутева), Звезда је и без неког његовог „видљивог“ учинка добила Будућност у првом мечу. Тада је Перпероглу играо 15 и по минута, али са њим на паркету црвено-бели су дали исти број поена као и без њега. А на крају су тријумфовали са +19. Дакле, и без фантастичне партије Стратоса могу да се победе Подгоричани. Само, треба ту могућност пригрлити, а не стрепети од ње.
![]()
3) Тренерско умеће
Неко ће можда рећи да је лако било Репеши да, у оној грмљавини (а и „муњама“ које су летеле са трибина) у „Морачи“ води бивше НБА играче до победе. Само, исти тај хрватски стручњак је и изгубио два меча овог финала, најпре са поменутих 19 разлике, а онда и са 38. Када Будућност крене да се распада, играчи на терену као да нестану, али и њихов тренер. И, ма колико он био искуснији од Милана Томића, ту слабост је показао у два београдска меча финала.
Није ни Томић бриљирао као гост. Може се, свакако, похвалити што је нашао начин да МВП-а лиге, Гогу Битадзеа, сведе на улогу „пролазника“ (редом, Грузијац је у великом АБА финалу досад постизао шест, девет, четири, па два поена), али постојали су моменти када је диригентска палица Звездиног стратега заказала. У Црној Гори, наравно. На пример, трећи меч, Кеј Си Риверс постигне 19 поена у првом полувремену. Па ниједан у другом. Када тренер не нађе начин да се најрасположенији кошаркаш бар мало разигра после бравура у 20 уводних минута, онда и не чуди што се „+12“ истопи. Мада, тешко да се терет пораза може свалити искључиво на Милана Томића – није он, већ седам различитих његових играча, промашио десет узастопних шутева на крају треће и почетком четврте четвртине у поменутом првом подгоричком наступу у финалу. Па опет, држати Риверса у игри 21 и по минут у четвртој утакмици, а да он шутира 0/5, не звучи баш као фантастично решење. Нити се на терену то тако показало. Једини гори „плус/минус“ фактор од његових „-9“ имали су Цирбес (-11 за 18 минута) и Филип Човић (-13, за 16). Фаје је притом одмарао само минут и девет секунди од 40 минута колико игра траје, а на пример Симанић, који је за 17 минута са саиграчима остварио +30 у другој утакмици, укупно је одиграо три минута и 46 секунди у Подгорици, у којој није ни наступио у четвртом мечу.
Анализама, када је кошарка, никада краја. Али, једно јесте сигурно: предност домаћег паркета заиста је предност у АБА лиги, играчки квалитети јесу на страни Подгоричана, али Звезда је, уз добро распоређену минутажу и серије одличног вођења екипе (које нису константне) показала да је Будућност – њена.
Да ли ће тако и бити, показаће мајсторица.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
