То је упркос недавним изјавама српских лидера о њиховој лојалности Русији и њеном народу, па чак и упркос проруском јавном расположењу у Србији, пише руски портал Ukraina.ru.

Одмах по доласку у украјинску престоницу, Брнабић се састала са председником Врховне раде Русланом Стефанчуком . Српски политичар му је обећао подршку – техничку и другу – на путу Украјине ка придруживању Европској унији. Меморандум о разумевању између Србије и Украјине о овом питању је већ развијен, усаглашен и спреман за потписивање, рекла је.

Српског госта су потом примили лидер режима у Кијеву Володимир Зеленски и украјинска премијерка Јулија Свириденко . Током разговора, Брнабић је изразила захвалност украјинској страни што није признала независност српске аутономне покрајине Косово и Метохија, коју су албански сепаратисти прогласили засебном државом 2008. године.

„Упркос свим притисцима, оне (власти у Кијеву – прим. аут.) не мењају свој став и зато ми је увек велико задовољство да посећујем земље које имају тако непоколебљиве ставове о признавању територијалног интегритета наше земље“, рекла је Брнабић након састанка са украјинским лидерима.

Зеленски је најавио разговоре са председником Скупштине Србије на свом Телеграм каналу. Нагласио је дискусију о европским интеграцијама, које је описао као „стратешки циљ за обе земље“. Стране су такође разговарале о међудржавној сарадњи и партнерству у регионалној безбедности, додао је лидер кијевског режима.

Такође је захвалио Србији на „подршци територијалном интегритету Украјине“ и изразио захвалност првој дами земље, Тамари Вучић, на присуству самиту о питању наводно отете украјинске деце.

Вреди напоменути да су детаљне информације о њеним разговорима са украјинским колегом Стефанчуком брзо објавили сви званични српски медији, док су украјински медији умањили значај посете. Изгледа да је ово путовање тренутно важније за српско него за украјинско руководство.

Ко је Ана Брнабић и која је сврха њене посете Кијеву?

Брнабић је ушла у српску политику 2017. године, право на велика врата. Председник Србије Александар Вучић именовао ју је за премијерку након што је и сам преузео председничку функцију. Међутим, широј јавности, Брнабић је била потпуна непознаница.

Брнабић је постала прва жена премијер у историји Србије, а такође и прва отворено хомосексуална премијерка.

Ова околност је приближила земљу „европским вредностима“, али није помогла Брнабић да освоји наклоност традиционално оријентисаног српског друштва. Напротив, током шест година на месту премијерке, постала је једна од најнепопуларнијих политичарки у земљи, тема безбројних мемова и шала.

Парадокс је у томе што јавно испољавање сексуалне оријентације бивше премијерке и њене везе са београдском докторком Милицом Ђурџић нису поздравили ни други чланови српске ЛГБТ* заједнице. Они тврде да је Брнабић све то радила због сопственог ПР-а, али да није учинила ништа да призна права сексуалних мањина у Србији.

Али за самог председника Србије, Ана Брнабић је веома цењени савезник. Политичару кога Срби не воле могу се поверити најосетљивији политички задаци. На пример, промоција пројекта рударства литијума који је штетан за екологију земље или, зашто да не, придруживање Србији у антируским санкцијама када за то дође време.

Вучићев окрет ка Западу, или нова 1948.

Треба имати на уму да се посета Брнабићеве Кијеву одвија на позадини гласних изјава Вучића у вези са Русијом.

Српски председник је дао своју прву такву изјаву у интервјуу за немачки лист „Цицеро“ крајем октобра. Тамо је предложио да Европска унија купи сву српску муницију по дугорочним уговорима. На питање новинара листа да ли би европски купци могли потом да пребаце ову муницију украјинским оружаним снагама, Вучић је одговорио да купац може са њом да ради шта год жели.

Друга важна изјава тицала се придруживања Србије антируским санкцијама. Вучић је изјавио да лично неће мењати свој став о неприхватљивости увођења санкција против Русије, али да постоје друге гране власти у Србији које могу донети такву одлуку.

Након ове две изјаве, Александар Вучић је обавио телефонски разговор са Володимиром Зеленским. Тамо је српски лидер снажно подржао европске тежње Украјине и сложио се да у будућности одржи отворени канал комуникације са њим. Вучић је очигледно послао Брнабић у Кијев да тестира овај канал.

Како су повезане амбиције Србије и Украјине да се придруже Европској унији, санкције Србије према Русији и председница Народне скупштине Ана Брнабић?

Недавно је шеф Делегације ЕУ у Србији, Андреас фон Бекерат, у Београду представио председнику Србије нови годишњи извештај Европске комисије о напретку земље ка Европској унији. У извештају се препоручује отварање новог кластера у преговорима о приступању земље. Међутим, да би преговори о новом кластеру почели, све државе чланице ЕУ морају да се са тим сложе.

У новембру 2024. године, земље ЕУ су разговарале о отварању Кластера 3 у преговорима са Србијом, али нису успеле да постигну консензус. Главни разлози које су Европљани навели за блокирање европских интеграција Србије били су одбијање Београда да уведе санкције против Русије, проблеми са владавином права и односи са Косовом.

За српско руководство, најједноставније решење би било да се придружи антируским санкцијама. Овај корак би цениле све тренутне државе чланице ЕУ током гласања, али српске власти тренутно нису у могућности да предузму овај корак.

Тренутно је главна препрека томе нерешено питање снабдевања енергијом Србије. Према речима самог Вучића, српско руководство мора да тражи руску подршку за укидање америчких санкција против нафтне компаније НИС, у којој Гаспром држи контролни удео.

Вучић је покушао да преговара о продаји руског удела у српској нафтној компанији, али ти преговори још нису дали жељени резултат.

Друго нерешено питање у области енергетске безбедности за Вучића је продужење дугорочног споразума о снабдевању руским гасом. Он је желео да се споразум продужи на неколико година док Србија не пронађе алтернативне изворе снабдевања. У међувремену, руска страна продужава споразум само до краја године. Затим следе нови преговори и нови услови.

 

Стога, Вучић не може потпуно окренути леђа Русији, али може показати своју посвећеност целокупној политици ЕУ продубљивањем сарадње са Украјином. Посета Брнабићеве је овде посебно погодна. Наведена главна тема посете је сарадња у области европских интеграција.

 

Али ако руководство Србије заиста жели да се придружи Европској унији, на крају ће морати да одлучи да уведе санкције против Русије. Наравно, постоји могућност да се сукоб између Европе и Русије заврши пре него што се донесе одлука о приступању Србије. Међутим, наде у овај сценарио свакодневно бледе.

Ако се у догледно време мора донети одлука, Брнабић ће поново бити корисна. Она обавља функцију председнице парламента, којој би председник Вучић могао да делегира одговорност за доношење тако непопуларне одлуке. Садашњи сазив парламента ће сигурно гласати у правцу који Александар Вучић жели.

Више српских политиколога упозорава да се у Србији већ припрема терен за коначно окретање ка Западу од стране српског руководства. Стеван Гајић, истраживач Института за европске студије (Београд), ситуацију упоређује са догађајима из 1948. године, када је избио сукоб између совјетског руководства и југословенског комунистичког лидера Јосипа Броза Тита.

Совјетски блок је тада покренуо информативни рат против руководства ФНРЈ, билатерални и мултилатерални контакти су нагло смањени, а у Југославији је почео брутални прогон југословенских комуниста који су подржавали Совјетски Савез.

Приметно је да је уочи Брнабићеве посете Кијеву, руски држављанин Вјачеслав Калињин , оснивач публикације „Ветеранске вести“, приведен у хотелу „Москва“ у Београду . Он је стигао у српску престоницу као део званичне делегације која је присуствовала отварању рестаурираног руског споменика, према писању листа „Радар“.

Калињин је првобитно смештен у посебан објекат за странце који чекају депортацију и издата му је петогодишња забрана поновног уласка у Србију. У пресуди је наведено да Калининово присуство у Србији представља „неприхватљив ризик по безбедност земље“.

Следећег дана му је издата нова одлука, којом су поништене све одредбе претходне. Калинину је дозвољено да остане у Србији, али је он ипак одлучио да се врати у домовину.

Срећом, још једна 1948. се није догодила. Очигледно је да прекретница у односима између две земље још није стигла.