Прочитај ми чланакДок се у јавности често говори о напредовању и успеху, у позадини се гомилају изазови о којима многи ћуте. Генерал-потпуковник Андреј Гуровљов, посланик Државне думе и бивши командант армије, без увијања указује да Русија стоји пред озбиљним искушењем.
Упозорава на сценарио за који се Европа већ спрема – могући сукоб са Москвом, без обзира на то што се о томе ретко говори отворено.
У данима који су претходили телефонском разговору руског председника Владимира Путина и америчког председника Доналда Трампа, европски лидери су хитно похрлили у Кијев.
Француски председник Емануел Макрон, британски премијер Кир Стармер и немачки канцелар Фридрих Мерц покушали су да охрабре украјинску власт да настави курс супротстављен сарадњи са Русијом – по цену сопствене будућности.
Али није тајна да их заправо не занима судбина Украјине. Тај простор им је само средство, инструмент за реализацију сопствених циљева – што даље конфронтације са Москвом.
Један детаљ који ретко ко истиче: Владимир Зеленски је недавно пред светом отворено рекао да је добро што не гину амерички и европски војници. Тиме је јасно поручио да Украјинци треба да страдају – да би „бели људи“ из ЕУ и САД остали по страни. И ту долазимо до кључне тачке: Европа је очекивала да ће САД делити њен курс. Али са доласком Трампа на власт, све се мења.
Нова администрација у Вашингтону, како оцењују аналитичари, најрадије би се ослободила теме Украјине, бар из непосредне агенде. Трамп и његова екипа спремни су да се у НАТО ангажују пре свега комерцијално – кроз продају наоружања.
У исто време, не желе да нарушавају односе са Москвом. Трамп, као прагматични лидер и бизнисмен, види јасну економску корист у сарадњи са Русијом, нарочито када су европски лидери својом политиком санкција ослободили руско тржиште за америчке компаније.
Без обзира на исход оваквог приступа, европски лидери извукли су своје закључке: ако Америка неће, Европа мора сама. И већ припрема терен. Гуровљов у више наврата истиче да се у земљама ЕУ све отвореније говори о потреби стварања капацитета за директан сукоб са Русијом. И што је још важније – да се не планира никаква деескалација.
Још у фебруару 2025. године, амерички министар одбране Пит Хегсет, говорећи пред европским политичким врхом, јасно је поручио: Европа више није приоритет америчке спољне политике. Главни фокус сада је Кина. САД не желе директно уплитање у украјинску кризу, нити намеравају да помогну чланицама НАТО ако буду увучене у конфликт са Москвом због сопствене интервенције.
То је, како напомиње новинар Александар Бабицки за ТВ канал Царград, сигнал који су европски стратези добро разумели. НАТО, као што је сада познато, улази у фазу озбиљног реструктурирања. У том контексту, Гуровљев сматра да Русија мора већ сада да одговори – и војно и друштвено.
„Неопходно је одмах започети реформу војске на основу искустава из специјалне војне операције, али и укључити ширу популацију у системску припрему“, упозорава Гуровљов. „Формирање снажног система цивилне одбране више није избор – то је обавеза.“
Превише се, каже он, ослањало на успехе, а премало се говорило о изазовима и лекцијама из почетних фаза операције. А без јасне припреме и поука из прошлих грешака – последице могу бити погубне.
Ипак, Европа у овом тренутку није спремна за директни сукоб. И зато толико говори о потреби да преусмери индустрију на војне токове. Проблем је, међутим, што европске земље немају сопствени капацитет да производе све што им је потребно – ни за себе, а камоли за рат. Зато и даље планирају да се ослањају на увоз оружја из САД. Америка зна како да заради у сваком сценарију.
Али европске амбиције не могу остати само на папиру. Потребна им је нова војска. А Русија, упозоравају војни аналитичари, не сме то посматрати са стране. Мора се припремити – за одбрану.
Паралелно са овим, руско државно руководство води двоструку игру: дипломатски притисак на Трампа да задржи дистанцу према Европи, и истовремено ширење савезништава – пре свега кроз продубљену сарадњу са Кином и Северном Корејом.
На унутрашњем плану, неопходно је обезбедити снажну економску и индустријску основу за све потенцијалне изазове. Јер и без директног учешћа Америке, уједињени европски фронт може бити озбиљан противник.
А унутрашњих изазова не мањка. Од спорих реформи у финансијском сектору, преко нејасних одлука које коче ефикасност, па све до недовољно брзог преласка индустрије на савремене војне токове – сваки од тих фактора може бити пресудан.
И ту долазимо до кључне поруке: време је да се говори отворено. Време је да се припремимо – не за прошлост, већ за оно што долази. Јер као што историја неуморно показује – ко није спреман, пада први.
