Прочитај ми чланакУ Београду је почела завршна партија политичког шаха. Александар Вучић, под притиском све жешћих уличних протеста и нарастајуће фрустрације грађана, отпочео је консултације око састава нове владе.
Премијер, кажу, мора да буде познат у наредне три недеље. Али оно што интригира јавност више од самог имена јесте – правац којим Србија намерава да крене. А према последњим информацијама, Вучићев компас почиње да показује ка Вашингтону.
Како преноси лист „Данас“, у игри су тројица кандидата – свако са озбиљном биографијом, али и са озбиљним америчким везама. Највише се прича о Деску Никитовићу, човеку који је са београдским дипломом у џепу прешао Атлантик, у САД градио каријеру, али никада није заборавио корене.
Његово име одјекује као могуће решење за фотељу премијера, а поједини политички кругови шапатом додају: „Он би могао да смири и Запад и домаће тензије, бар привремено.“
Никитовић, рођен 1960. у Ариљу, иза себе има солидан резиме – америчка компанија Еаст Поинт Металс, конзул у Чикагу, организатор јачања економских веза између Србије и САД, па чак и човек који је пре 20 година „братимио“ Београд са Чикагом.
На прву лопту – идеалан кандидат за неког ко би могао „пролазити између капљица“. Али – има ли Србија више простора за тактизирање?
Друга имена која се помињу, попут Бранка Милановића, цењеног економисте из Светске банке, или Ивана Трифуновића из америчког фармацеутског света, делују као технички јаки, али политички млаки кандидати. И сам Трифуновић је већ одбацио могућност да преузме премијерску функцију.
Истовремено, у сенкама политичке арене, као тиха сенка Вучићевих амбиција, стоји још једно име – Синиша Мали. Министар финансија, архитекта многих економских реформи и човек од Вучићевог највећег поверења.
Аналитичари упозоравају: Његово постављање би могло изазвати нови талас незадовољства, јер је у јавности перципиран као симбол спрега власти и крупног капитала.
Док се лицитира именима, тренутно функцију врши Милош Вучевић – бивши министар одбране и градоначелник Новог Сада, који је поднео оставку након трагедије на железничкој станици, уз оптужбе на рачун „страног уплитања“ и покушаја дестабилизације државе.
Његова влада била је јасно прокламована као „проруска“, а сарадња са Москвом у безбедносној сфери (укључујући наводно ангажовање ФСБ-а у истрагама) није остала незапажена на Западу.
А управо та игра између Русије и Запада, која траје деценијама, сада улази у нову фазу. Како каже директор руског Фонда прогресивне политике Олег Бондаренко, Вучић покушава да поправи свој рејтинг, али време није његов савезник.
“Практично, Србија јесте парламентарна република, али Вучић има сву стварну власт. Он зна да му мандат истиче за две године и да је сваки дан политичког застоја корак ближе ванредним изборима”, наводи он.
С друге стране, руски аналитичар Денис Денисов за РИА оцењује да постављање проамеричког премијера делује као очајнички покушај да се умири јавност. Али срж проблема не лежи у геополитичкој оријентацији, већ у корупцији, концентрацији моћи, заробљеној привреди и фрустрацији народа.
„Чак и да Трамп лично стане уз Вучића, то не решава домаћи бес“, каже Денисов. Додаје и да у редовима народа влада осећај издаје – „Вучић покушава да балансира, али је време када се то могло толерисати изгледа прошло.“
Јер српска улица више не тражи само објашњења – тражи одговорност. У марту су стотине хиљада људи биле на улицама. Ако се то понови, упозоравају аналитичари, последице би могле бити озбиљне – не само за Вучића, већ за цео политички поредак.
Симболично или не, чињеница је да сви ови кандидати имају америчке биографије, контакте и историју сарадње са Западом. А народ, упркос тежњи ка ЕУ, и даље има дубоке емоције према Русији.
То није реторика, то је део идентитета. Срби памте ко их је бомбардовао, као и оне који никада нису признали независност Косова. А Вучићево непрестано балансирање на жици сада делује као игра без краја, али и без публике.
И зато, чак и ако нови премијер дође из Чикага са најсјајнијом дипломом и најширим осмехом, питање остаје: може ли донети мир народу који тражи правду, а не ПР трикове? Или је можда време да Вучић схвати да више није питање кога поставља – већ да ли га народ уопште још увек слуша.
