Прочитај ми чланак

Бруталан напад „Њујорк Тајмса“ на Ђоковића: Грешник Новак ударио на систем

0

Сага око статуса Новака Ђоковића добила је нову страницу након одлуке аустралијских власти да му по други пут одузму визу, а нови напад на најбољег тенисера света уследио је са страница чувеног америчког портала "Њујорк Тајмс".

У тексту који је написао новинар овог листа Дамијен Кејв под називом „Када је тенис постао сцена за исправно и погрешно током пандемије“, Ђоковић је представљен као један од највећих негативаца у спортској историји јер је ударио на систем:

„Одлука да Новак Ђоковић буде депортован није само ствар примене аустралијског закона. Тако ће се ојачати колективна вредност друштва против спортисте који је покушао да игра по сопственим правилима“.

Кејв је потом наставио:

„Шта је започело као одмеравање снага између невакцинисане тениске звезде и премијера који је тражио начин да скрене пажњу са сопствених грешака пре избора, претворило се у нешто знатно теже – јавно преиспитивање правила везаних за пандемију и јавно добро.

За аутора текста је Новак Ђоковић – грешник и пише:

Аустралија – поносна „земља спорта“ у којој ће у понедељак почети први гренд слем у сезони – бави се једним Ђоковићем већ више од недељу дана. Аустралијанцима се није превише свидело како је њихова влада поступила на аеродрому при отказивању визе. Након затварања и терања на вакцинисање, били су такође несрећни јер је познати спортиста покушао да заобиђе правила о вакцинацијама при уласку у земљу.

Након тога испливала су нека изузетна сазнања која су избрисала било какву врсту недоумице. Господин Ђоковић је признао да није био у изолацији док је наводно сумњао, а потом и добио потврду инфекције коронавирусом. И кривицу је свалио на свог агента због погрешне изјаве при попуњавању имиграционих докумената, наводи се у тексту.

Након тога, лидери Аустралије су одлучили да им је доста. У петак, министар за имиграциона питања донео је одлуку о отказивању Ђоковићеве визе по други пут, чиме је доведен у питање његов покушај да освоји 21. гренд слем. Уколико Ђоковић, најбоље пласирани тенисер у конкуренцији мушкараца, не успе да успешно одговори на одлуку, он ће бити приведен и депортован пре турнира.

Ђоковић је желео да игра по својим правилима. Прво, признао је да је поднео формулар на аеродрому на ком је лажно наведено да није путовао нигде 14 дана пред долазак у Мелбурн. Он је, заправо, у то време летео од Србије до Шпаније (ову грешку је окарактерисао као „људску“, како је рекао, коју је направио његов агент).

Такође, ту је и све оно што је урадио док је веровао да је био изложен вирису, а потом и добио позитиван тест, дијагнозу која му је и дозволила да конкурише за медицинско изузеће.

Пет дана у децембру, мање-више, потопило је његову шансу за десету победу на Аустралијан опену, док је свет гледао нешто што су његови критичари описали као себично и безобзирно занемаривање здравља других људи.

Прича почиње 14. децембра, када је присуствовао кошаркашкој утакмици у Београду, престоници Србије, како фотографије потврђују, са неким ко је касније био позитиван на коронавирус. Два дана касније, 16. децембра, судећи према речима његовог адвоката, урадио је ПЦР тест који је био позитиван, а за који је резултат био позитиван истог дана у осам часова увече.

Наредног дана, пре него што је резултат стигао до њега, урадио је брзи антиген тест који је био негативан, након чега је учествовао на церемонији младих тенисера у Београду, где је позирао без маске са бројном децом.

Касније тог дана, Ђоковић је добио позитиван тест, али није отишао у 14-дневни карантин прописан од стране српских власти. Већ наредног дана, 18. децембра, урадио је интервју и фотографисање у његовом тенис центру у Београду. Касније је рекао да је знао да је био позитиван, што је окарактерисао као „грешку у процени“ јер је одлучио да одради интервју, иако је додао да се осетио „обавезаним“.

Новинари су истакли да им ниједном није било речено да је Ђоковић био позитиван на коронавирус.

Од свих његових дела, која укључују историју одбојних ставова према пандемији и понеким бурним испадима на терену, понашање након што је добио позитиван тест изгледа да је оно што је довело до преиспитивања његових моралних начела.

Одбијање да се вакцинише је једна ствар. Али задржавње чињенице да је био заразан?

‘То што је одлучио да уради то сликање како не би разочарао некога – да ли ме ви зезате? Ја бих остала у кући, и не бисте могли да ме извучете из куће из било ког разлога’, рекла је Мартина Навратилова током гостовања у једном јутарњем програму на аустралијској телевизији, наводи амерички новинар.

Многи Аустралијанци су ово видели као неискреност и занемаривање других. Неки су преиспитивали да ли је стварно био позитиван, с обзиром на готово савршен тајминг за медицинско изузеће за вакцинацију. Готово да су могли да намиришу ароганцију у његовом понашању, што је посебно добило на тежини у овом моменту пандемије.

Дух заједнице који је дефинисао одговор земље на коронавирус – са људима који су прегурали закључавање без породице услед затворених граница, након чега су јурили по вакцине – је у овом моменту крајње несигуран.

Омикрон је у порасту, Аустралијанци из дана у дан виде све више смрти него било кад откако је започела пандемија. Желе да машу да прође, и жуде за континуираном солидарношћу.

Премијер Скот Морисон је покушао да искористи ту потребу када је отказао визу по први пут, објавивши на Твитеру сат времена пошто је донета одлука: „Правила су правила“. То исто је поновио по други пут у петак, након што је објављено да је виза по други пут отказана, четири дана пошто је судија Ентони Кели донео одлуку да је врати.

‘Аустралијанци су поднели бројне жртве током пандемије, и са правом очекују да резултат те жртве буде заштићен’, рекао је Кели.

Иако је имиграциони министар Алекс Хоук истакао да је разлог за отказивање визе ризик за јавно здравље, доктори су били мање убеђени да је то у питању. Са десетинама хиљада нових случајева вируса који свакодневно пристижу, један спортиста не представља превелику претњу.

‘Са медицинске тачке гледишта, можете да се запитате шта је проблем?’, рекао је доктор Питер Колингон, професор на Државном универзитету Аустралије.

Али, ‘Афера Ђоковић’ више није – а можда никада није ни била – само питање науке.

Како је доктор Колингтон рекао након три године пандемије, све ово је подигло питање моралне процене: „Кад ћемо престати да кажњавамо људе због доношења погрешних одлука?“

У Аустралији, одговор је – не још.

Частан човек је онај ко не заражава друге, како је написао Албер Ками у својој књизи „Куга“ 1947. године, и да премијер није скочио на овај случај, неко други вероватно би. Ђоковић се позиционирао на централно место арене у којој Аустралија одлучује где жели да буде као нација.

Спорт је живот бројним Аустралијанцима. Учешће је велико, и чак и гледање других како се такмиче је већ генерацијама описано као нешто што гради карактер.

Карактер је такође оно што Миграциони акт Аустралије тражи од свих миграната. „Тест личности“ стоји у центру правила које даје имиграционом министру право да одбије или откаже визу из великог броја разлога, мада је у овом случају одлучио да се позове на сасвим други део, који му допушта да то уради уколико је одузимање „у интересу јавности“.

Ова ширина закона је неретко била злоупотребљавана. Више од 20 избеглица се налази у хотелу у ком је Ђоковић боравио током првобитног отказивања визе. Неки, попут Медија Алија, музичара који је дошао из Ирана када је имао 15 година, су тамо већ годинама.

Али, у случају Ђоковића, Аустралијин чврст став о безбедности границе је дошло из разлога који ће подржати бројни људи, иако ће значити мање интересантан Аустралијан опен.

На Мелбурн парку, где је Ђоковић требало да тренира у петак након што је проглашен за првог носиоца, навијачи су били резигнирани због губитка играча ког је забавно гледати, али је тешко дивити му се.

‘Он има таленат да на погрешан начин ‘чачка’ публику у Аустралији. Без непоштовања према њему или његовим тениским способностима, али постоји нешто што баш ‘не лежи’ како би требало са навијачима у Аустралији“, рекао је 44-годишњи картограф из Дамијен Сондер“, стоји у овом дугачком тексту објављеном на Њујорк Тајмсу.