Pročitaj mi članakOdluka vlasti da sruši zgradu Generalštaba u centru Beograda i na njenom mestu izgradi privatno-poslovni kompleks povezan sa zetom američkog predsednika Donalda Trampa izazvala je ogorčenje javnosti, ali nije iznenađenje. Za režim Aleksandra Vučića, kako ocenjuju analitičari, ovo je samo još jedan u nizu primera u kojima se državni i nacionalni interesi žrtvuju radi privatne koristi i političkog opstanka.
И поред упозорења стручњака да је рушење Генералштаба противзаконито јер је реч о споменику културе, као и упркос бројним протестима грађана, власт је усвојила лекс специјалис којим се омогућава уклањање овог здања изграђеног по пројекту Николе Добровића. Конзерватори су одбили да потпишу документ којим би се објекат лишио заштите, па је, према сведочењима из струке, чак прибегнуто фалсификовању одлуке.
Сличан образац могао се видети и код пројеката као што су „Београд на води“ и планирано рударење литијума у долини Јадра — у свим случајевима понавља се исти принцип: страни капитал добија ексклузивне повластице, док грађани остају без права, а држава без суверенитета.
Саговорник портала Nova.rs, социолог Иван Живков, сматра да иза свега стоји лични и партијски интерес владајуће структуре. „Александар Вучић никада није дао нешто странцима, а да он или његова политичко-криминална организација нису од тога имали корист. Он увек настоји да споји два интереса — сопствени и онај спољни, који му обезбеђује опстанак на власти,“ истиче Живков.
Он додаје да случај Генералштаба представља „баналнији“ пример у односу на литијум, јер је у питању приватни договор са америчким инвеститором, док иза пројекта „Рио Тинто“ стоји снажан интерес Европске уније. „Са Американцима се све завршава преко ноћи, јер је у питању директан утицај једне породице, док је са Бриселом потребно много више дипломатског маневрисања,“ каже Живков.
Упозоравајући да је Србија данас сврстана међу ретке земље које руше сопствене споменике културе — уз терористичке организације попут Ал Каиде и Исламске државе — стручњаци истичу да је реч о потпуном моралном и институционалном суноврату.
Рушење Генералштаба тако је постало метафора једне епохе — Србије која се, под плаштом инвестиција и модернизације, продаје парче по парче, све док од ње не остане ништа осим празне форме без историје и достојанства.
