Прочитај ми чланак

Реаговање проф. Несторовића изазвало полемике око природе студентске иницијативе

0

Након дуже медијске тишине, професор Бранимир Несторовић поново се огласио и прокоментарисао тренутна дешавања везана за појаву јединствене студентске листе за предстојеће изборе. У видео-изјави која је изазвала реакције на друштвеним мрежама, професор је изразио сумњу у то ко заправо стоји иза иницијативе студената и поставио низ питања о начину на који се листа формира, као и о порукама које она шаље јавности и опозицији.

„Како то да сада позивају на изборе, ако су раније говорили да неће у политику? И зашто би тражили од опозиције да се склони у њихову корист?“ упитао је професор, указујући на, по његовом мишљењу, проблематичан однос према онима који се легитимно баве политичким радом.

Посебно је истакао недоумицу око тога како студенти са различитих факултета могу да процењују квалитет и рад професора који нису са њихових установа, наводећи као пример ветеринарски факултет.

Ипак, критике професора Несторовића утом делу остају без основа када се узме у обзир начин на који је студентски покрет организован. Како је већ више пута појашњено из самог покрета, сваки факултет преко сопственог пленума предлаже своје представнике, при чему студенти гласају за кандидате које познају у оквиру своје академске заједнице. Након тога, сви изабрани представници биће укључени у заједничку листу, на којој ће сви факултети бити равномерно заступљени.

Иза студентске иницијативе, како тврде сами учесници, не стоје партије, већ потреба да се младима врати право на глас и утицај у институцијама које утичу на њихов свакодневни живот. За многе, управо такав нови и непартијски приступ представља алтернативу устаљеном политичком систему у којем су млади годинама били маргинализовани.

Изјаве професора Несторовића такође се могу тумачити у светлу већ познате скепсе коју он гаји према деловању грађанских покрета, као и његове раније блискости са одређеним политичким структурама. За један део јавности, ово је покушај да се у сумњу доведе аутентичност студентског организовања, док други сматрају да критика има смисла уколико води ка транспарентнијем процесу.

Без обзира на интерпретације, професорово укључивање у јавну дебату поново отвара питање — могу ли млади у Србији да делују аутономно, без туђих директива и етикета, и шта заправо значи учествовати у политици у време кад поверење у партијски систем све више опада.