Прочитај ми чланакПредседник Србије Александар Вучић је на самиту у Одеси обећао украјинском председнику Володимиру Зеленском да ће помоћи обнову земље након руске агресије и обновити град или два, можда и мањи регион. Након што је Вучић добио “хладан туш” у Америци, у Москви, а онда и у сред Београда од стране високих представника Европске уније, а посебно имајући у виду да је у Србији седам месеци трају тензије управо због “Вучићеве градње” и пада тек реконструисане Железничке станице у Новом Саду, ово делује као још један Вучићев очајнички потез да да вештачко дисање својој наизглед мртвој дипломатији. У овом тренутку постаје јасније да су све три столице на којима Вучић седи већ годинама - пукле.
Парадоксима у Србији се све теже види крај. Док надстрешнице падају, проблеми који улазе у домен основних потреба већ годинама стоје, а за то време председник Вучић иде и обећава да ће градити куле и градове у Украјини. Док се овај потез може тумачити на више начина, пар ствари је ипак јасно. Земља је тренутно, не само метафорички, у крхком стању, а такви су недавно постали и односи Вучића са свим партнерима. О томе говоре и директне, али и индиректне поруке које стижу са свих страна, било из Вашингтона, Москве, Стразбура или пак Брисела.
Подсетимо, све је почело дебаклом на Флориди, одакле се Вучић муњевито и посрамљено вратио.
Председник Србије најављивао је да ће се два, три пута срести са америчким председником Доналдом Трампом, али се испоставило да није био ни позван на тај догађај. Брже-боље су стигле вести да је “хитно морао да се врати у Србији на лечење”, као да на Флориди нема лекара, а убрзо се одгонетнуо можда и његова највећи дипломатски промашај до сад. Наиме, према разним наводима, Вучић је покушао да уђе на догађај под лажним именом “Алек Вучи”, те је убрзо ухваћен у лажи и замољен да напусти територију САД-а.
Вучић код Трампа
Након тога, председник Србије је, упркос апелима са Запада, отишао у Москву да прослави Дан победе над фашизмом са председником Руске Федерације Владимиром Путином. Колико је жртва западне подршке била исплатива, говори и сам дочек председника, којем се може припадодати атрибут неславан. Чињеница да председник једне од земаља победница у Другом светском рату, али и представник једине земље Европе, од Белорусије на ‘вамо која није увела санкције Русији, седи у последњим редовима, говори сама за себе .
Та жртва долази са својом ценом, а она се најбоље види кроз посету високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност Каје Калас, која је упркос традицији да се одржи конференција за штампу са високим представником земље коју обилази, одлучила да то овог пута уради сама. Индикативни је и извештај о Србији, који је сачинио известилац Европског парламента за Србију Тонино Пицула, а у којем се поново на рачун реформи у Србији није имало богзна шта похвално прочитати. преко Москве”.
Мазање очију
Када је реч о обећању Зеленског требало би посебно нагласити да се у Србији већ седам месеци тензије не смирују због пада тек реконструисане надстрешнице. Важно је додати и да, рецимо Зренањин већ 21 годину немају чисту пијаћу воду, у протеклих неколико месеци имали смо ситуације да су падали плафони по школама. Чак и сама слика Београда говори довољно о стилу градње ове власти, јер се “чувене коцке” у центру града поново ваде. Да не причамо о проблемима који постоје у “омиљеном” пројекту ове власти Београд на води.
У тим наголиманим проблемима у домаћој инфраструктури, Вучићево обећање да ће подићи цео град или два изазива оправдан бес међу грађанима. Спољнополитички аналитичар Бошко Јакшић за Нову каже да Србија нема истинског партнера, већ је само жртва интереса великих држава.
“Путин има интерес да задржи Србију као подручје руског утицаја у југоисточној Европи, па и у Европи шире. Кина има своје пословне интересе и не занима је топографија, сарађиваће са сваким ко узима њихове кредите, купује њихову робу. Европљани исто тако имају своје интересе, дакле то што Немачка толерише Вучића, толерише га сада због литијума. Макрон је врло задовољан, како и не би био када му неко купи за три милијарде евра авионе у овом тренутку“, објашњава Јакшић.
Он додаје да је оваква дипломатија у значајној мери “трула”, јер Вучићу не верују ни у Москви, ни у Берлину ни у Кијеву.
“Не верују му ни на Истоку ни на Западу, а он ствара уверење, ствара ту илузију да је он веома добродошао искрени савезник. И то јесте суштински проблем. У ово време када се све заиста дели, када се сврстава и када Европа хоће да се хомогенизује, и због рата у Украјини је заинтересованија него што је била за проширење. Та дипломатија је веома проблематична и ствара тренутну илузију, али мислим да ће се већ на средњи рок показати колико је она заправо лоша”, каже Јакшић.
Притисак долази са свих страна
Димитрије Милић из Новог трећег пута верује да је овакав потез председника Србије само још један у низу маневара за проналажење свог места у оваквим “компликованим међународним односима”, где притисак долази са свих страна. Он за Нову објашњава да је то резултат балансирања двеју страна, које су сада већ у врло оштрим односима. Ипак, према Милићу, у зениту унутрашње тензије од стране активног незадовољства грађанства, Вучић тражи подршку страних партнера. Међутим, у оваквој поставци унутар Европе, према саговорнику Нове, то ће ићи мало теже.
“Ипак, имамо унутрашње немире, тако да претпостављам да је у овом тренутку био више усмерен на добијање симпатија од западних држава. Јер је увек постојало сумње нарочито у Балтичким државама, Пољској, Нордијским државама на којој је позиција Србија и до које мере Србија де фацто сарађује са Русијом, а колико је то само номинално неки вид политичког комуницирања у домаћем мњењу јер је Русија популарна”, каже Милић.
И управо у популарности Русије у домаћем мњењу лежи кључно питање. Али, према Милићу, овакво питање уопште није усмерено домаћој јавности.
“Усмерено је ка западним актерима спољне политике, и у светлу домаћих актера постоји очекивање да ће они видети можда неку вредност у томе, па ће више толерисати тако нешто. Када се ради о изградњи, претпостављам да не би радиле то неке домаће компаније, Србија би, можда, финансирала, али не би физички Србија градила. Мада можда и би, то и даље не знамо”, каже Милић.
Јакшић са друге стране напомиње да је Украјина једна од земаља која није признала Косово, па он гледа на ову ситуацију као један гест солидарности. Са друге стране, Јакшић каже да је Србија једина из региона која није потписница декларације у Одеси, због своје подршке Москви. Ипак, он наводи да постоје много важнија и круцијалнија питања од тога да ли ћемо обнављати Украјину или не.
“Много је важније зашто градови немају канализацију и питку воду, а добија се национални фудбалски стадион. То је за нас много битније”, закључује Јакшић.
