Прочитај ми чланакЦрна Гора се налази на пред сменом власти – то би могао бити сажети закључак телефонског истраживања које је истраживачки тим НСПМ из Београда, под руководством Ђорђа Вукадиновића, спровео од 21. до 29. јула на репрезентативном узорку од 1064 пунолетна грађанина Црне Горе.
Уколико опозиција не направи неки баш крупан гаф и уколико Ђукановић у последњи час из рукава не извади неку чудесну карту, предстојећи избори би могли представљати крај ере владавине ДПС-а у Црној Гори. Заправо, у ситуацији када пет недеља пред изборе странке које чине актуелну власт не добацују ни до 40 одсто подршке опредељених бирача (а што у укупном бирачком телу остаје знатно испод 30 одсто свих пунолетних грађана), када су против режима најугледније институције и најпопуларније личности Црне Горе, изгледна смена власти не би била само ствар вероватноће, него и неминовности. Опозиционе странке у збиру имају јасну већину и – теоретски гледано – промена власти требало би да буде само формализација оваквог стања на терену. Али, као што знамо, ствари у пракси не морају увек испасти тако.
Ово истраживање је завршено месец дана пре парламентарних избора у Црној Гори. У регуларним околностима то је прилично кратко време да би се могло нешто крупно променити. Али у актуелним, црногорским и балканским приликама, где се ствари мењају и дешавају преко ноћи, 4-5 недеља делује као права политичка вечност.
Свега 23,3 процента грађана Црне Горе сматра да данас живи боље него пре четири године. А чак 58,2 одсто испитаника сматра да ствари у Црној Гори “иду у лошем правцу”. Спорни “Закон о слободи вјероисповјести”, који је био непосредни повод за највећу кризу у Црној Гори након осамостаљења, подржава свега 24,1 одсто грађана. А у спору СПЦ (Митрополије црногорско-приморске), коју је председник Ђукановић апострофирао као главног предводника опозиције, и ЦПЦ Мираша Дедејића однос је 61,7:16,7 у корист СПЦ и митрополита Амфилохија – што све не може да не остави трага чак и на, у принципу, дисциплиновано бирачко тело ДПС-а. (“Стално сам га гласала. Ђукановића. Али сад, после овога што чини са црквом, богуми, нећу” – коментар једне старије испитанице.)
Коначно, када је у питању “афера коверта”, више од половине испитаника (51,2) сматра да је др Душко Кнежевић “доказао постојање корупције у врху власти и ДПС-а”, док само 14,3 одсто мисли супротно.
У овом истраживању опозициони политички фактори су приказани појединачно, иако су у међувремену неки од њих ступили у – махом – логичне и “природне” коалиције Демос са Демократама, СНП, Права Црна Гора и Народни покрет са Демократским фронтом), што би такође могло само још додатно да повећа главобољу у редовима владајуће странке.
Потенцијални проблем – иако то може бити и предност – за опозицију представља то што нема јасно профилисаног и изграђеног лидера. Убедљиво најбоље оцењене личности у Црној Гори, генерално, као и у очима опозиционо настројених грађана, јесу Митрополит Амилохије и Владика Јоаникије. И они су једини од свих јавних и политичких личности оцењени средњом оценом “врло добар” и имају убедљиво највећи број (44,1 и 43,6 одсто) одличних оцена. А одмах после њих је активисткиња Вања Ћаловић Марковић (оцена 3,02). Од опозиционих политичара, судечи по оценама, најбоље се котирају Алекса Бечић, Дритан Абазовић и Миодраг Лекић, иза којих не стоје неке моћне партијске машинерије. С друге стране, Демократски фронт и нема једног лидера, већ неку врсту “колективног руководства”.
Одсусутво доминантног лидера, као што рекосмо, може да буде и предност јер власт нема на кога персонално да фокусира негативну кампању. А слично се може рећи и за идеолошку шароликост опозиционе групације. Аргументи против једних (“конзервативци”, “клерикалци”) напросто не погађају друге – и обрнуто. Неколицина добро профилисаних опозиционих групација које се међусобно не нападају може се у збиру показати као ефикасније средство борбе од упорног (и неуспешног) форсирања “једне опозиционе колоне”.
Суочен са евидентним падом подршке, актуелни режим је, чини се, одлучио да игра “ва банк” и политичку и медијску оштрицу усмерио на СПЦ и Митрополију црногорско-приморску, покушавајући да времешног митрополита и владику Јоаникија представи као фронтмене опозиционог блока. То јесте ризична и на први – па и други – поглед готово самоубилачка стратегија власти. Али рачуница је вероватно следећа: Ако сам већ са литијама и “Законом о слободи вјероисповести” изгубио онај традиционалнији део бирачког тела – хајде да се барем покуша сачувати што више од оног “модерног”, “грађанског” и “суверенистичког”. Јер, у противном, ДПС-у као база преостаје само државни апарат и они који су за њега пословно, интересно и егзистенцијално везани. А то, ма колико да нипошто није мало, ипак није и не може бити већина.
Један од начина на који власт може покушати да превазиђе овај дефицит подршке јесте још једно форсирање “референдумске атмосфере”, односно покушај да се сваки глас против режима представи као “глас против црногорске државности и суверености”
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 2, 2020
Један од начина на који власт може покушати да превазиђе овај дефицит подршке јесте још једно форсирање “референдумске атмосфере”, односно покушај да се сваки глас против режима представи као “глас против црногорске државности и суверености”. Али то, најблаже речено, није баш једноставно када у том опозиционом табору имате и УРУ, Демос и Демократе (а о СПД-у да и не говоримо). У принципу, изузмемо ли подршку националних мањина, Мило Ђукановић је у Црној Гори побеђивао уз помоћ веште комбинације економских и “идентитетских” фактора. А сада као да су се и једни и други окренули против њега. (А и националне мањине, као што можемо видети на примеру Србије и Хрватске, на крају се увек окрену ка победнику.)
Свака ауторитарна власт, пре или после, заврши у некој врсти параноје и обрачуну са имагинарним “спољним” и “унутрашњим” непријатељима који се свакодневно умножавају. А уз то онда иде и перманентна опсесија “страним фактором који нам ради о глави”, са – у овом конкретном случају – више или мање отвореним алудирањем и прозивањем Москве и Београда. Могуће да овим прозивкама власт више рачуна да алармира и за себе мобилише утицајне политичке чиниоце на Западу. Какав ће одјек таква стратегија имати у Бриселу, Берлину и Вашингтону, у овом тренутку, тешко је проценити. Али, у сваком случају, такви покушаји не одјекују баш добро код највећег дела црногорског бирачког тела. А СПЦ, Митрополит Амфилохије, Србија и Русија и даље имају убедљиво највећи углед и уживају највећу подршку у очима “обичних” грађана Црне Горе.
Коначно, трећа и последња могућа стратегија власти јесте ширење неверице и дефетизма код потенцијалних опозиционих бирача и подстицање уверења како “нема шансе да се ишта промени”. Осврт на неке претходне случајеве и ситуације (укључујући и ону из 2016.) овој режимској тактици даје додатно на уверљивости.
Но, закључак овог нашег истраживања и ове анализе јесте да – статистички и политички гледано – шансе за промену дефинитивно има. А да ли ће до ње заиста и доћи зависи од више чинилаца. Од којих су, пре и после свега, ипак, најважнији фактор сами грађани Црне Горе.
