Прочитај ми чланакМеђународна ситуација се интезивира, тако су говорили југословенски комунисти када су описивали заоштравање ситуације у свету. И заиста, ми данас живимо времену у којем су се интезивирали сви негативни процеси који су годинама били гурани под тепих. И криза капитала и криза морала и криза идеја наступиле су истовремено. У оквиру те велике драме одвија се и наша српска драма која је у многоме већа у односу на друге, јер у ово никад крупније време ми као нација и као људи смо никад ситнији и слабији. Врхунац српске драме нас очекује врло брзо, а од тога да ли ћемо успети да националну судбину раздвојимо од личне судбине Александра Вучића зависиће да ли ће драма прећи у трагедију, закључује колумниста Магазина Таблоид др инг. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Већ крајем 1993. године у јавности су почеле да круже информације на бази различитих „нон пејпера“ који су тада били на столу о томе да ће се рат у Босни и Херцеговини решити по моделу „49-51“ што је значило да ће Србима припасти нешто мање од половине територије, а да ће Бошњаци и Хрвати делити остатак. Средином 1994. по тој формули је дефинисан план Контакт групе за БиХ и на крају је та арматура (да искористим Вучићев израз) остала на снази и чини главни део споразума потписаног 21. новембра 1995. године у Дејтону и то са све остављеним нерешеним питањем Брчког што је такође унапред било договорено јер је управо и главна примедба на план Контакт групе било то што је њиме Република Српска била подељена на два дела па је онда то остављено за арбитражу након што све прође.
FOTO: Youtube
Дакле, Слободан Милошевић је скоро пуне две године пре дејтонског споразума знао шта је став великих сила и да ту неће бити пуно маневарског простора и сходно томе је одмах започео кампању припреме јавности.
Прва ствар коју је урадио је била обуздавање хиперинфлације и то ангажовањем Драгослава Аврамовића који је специјално због тога из Сједињених Америчких Држава дошао у Београд. Ово му је требало како би касније могао да плаши народ враћањем економског колапса, а све са циљем да лакше прихвате реалност оличену у формули „49-51“.
Друга ствар је била избацивање Радована Караџића из медија у Србији како би му се умањио утицај на јавност. Ствари су ишле и до бизарности јер постоје индиције да је тадашњи шеф службе државне безбедности, Јовица Станишић лично тражио од Синише Павића да максимално скрајне лик Попаре из серије „Срећни људи“ јер је глумац Зоран Ранкић невероватно физички подсећао на првог председника Републике Српске.
Трећа важна ствар коју је Милошевић урадио у периоду припреме јавности за постизање коначног споразума о завршетку рата у бившој СФРЈ било је и одржавање превремених избора на Светог Николу 1993. године. Тада је по први пут др Зоран Ђинђић добио велику проходност у медијима где је са својом кампањом „Поштено“ успео да оствари појединачно најбољи изборни резултат Демократске странке у њеној историји.
Парламент у којем постоји јака грађанска опозиција тада је требао ради верификације споразума који су тада били у форми „нон пејпера“, али са великом извесношћу да ће врло брзо постати и званични. И коначно, те 1994. године као по команди је извршено чишћење београдских улица од криминала, а што је у једном делу овековечено у реалном времену у документарном филму „Видимо се у читуљи“. Све ово је ишло паралелно са ратом који није престајао иако су све три зараћене стране знале шта ће бити финални договор.
Ишингеров план за Косово и Метохију датира из 2007. када је произашао из преговора власти у Србији са тзв. „преговарачком тројком“ (САД, ЕУ, Русија). Суштина овог плана је да се по моделу „две Немачке“ реше односи између Србије и Косова (тада још није била једнострно проглашена независност). Практично би то значило да би Србија пристала да Косово може несметано да се развија као независна држава у пуном обиму, али да не би имала обавезу да то и формално призна.
Логика предлога је била да ће за тадашњу власт (Тадић – Коштуница) бити прихватљиво да не призању да су призанли Косово, а да заузврат добију неки део тада још увек постојеће ЕУ шаргарепе. На изненађење политичког запада, Србија је одбила тај план и започела преговоре са Руском Федерацијом о њиховом уласку у српски енергетски сектор и самим тим и у стратешко економско, безбедносно и политичко партнерство. Ово је резултовало приватизацијом Нафтне индустрије Србије, изградњом магистралног гасовода (Турски ток) и великог складишта гаса у Банатском Двору. Док је са друге стране Косово уз помоћ НАТО једнострано прогласило незавинсост. Од тада траје једна врста надвлачења конопца везано за питање коначног статуса Косова и Метохије у којем су различите власти у Србији зарад подршке политичког запада предавали мало по мало суверенитета у нашој јужној српској покрајини.
После петнаест година бесомучне трговине националним интересима данас смо стигли отприлике до краја, што значи да је маневарски простор који Вучић има максимално сужен и заиста се може поредити са оним који је Милошевић имао крајем 1993. године.
Наиме, Србији на наплату доспевају обавезе од преко четири милијарде евра за кредите коју су већ увелико потрошени и покрадени што значи да смо пред банкротом јер је то готово половина нашег буџета. Србија се налази пред енергетским колапсом јер је Вучићева струјарска мафија уништила електроенергетски систем. Србија се налази у предворју социјалних немира који могу да наступе услед раста инфлације, масовних отпуштања и свеукупног пада животног стандарда становништва.
На све ово рат у Украјини је довео до поларизације у свету у којем је све мање простора за еквидистанцирање. Знајући све ово представници политичког запада су одлучили да давно започете процесе доведу до краја како би из овог дела Европе протерали руски утицај, а слободно се може рећи и утицај Кине који је у међувремену значајно порастао.
Због тога је пред Вучића стигла понуда „или-или“ по којој му се даје могућност да у току 2023. године у име Србије и српског народа прихвати реалност незавинсости Косова, али без обавезе да призна ту незавинсост. Дакле, дата му је могућност као са кредитима које је бесомучно узимао и и даље узима, да сада троши и ужива у томе, а да одговорност за дугове пребаци на наредне генерације.
Иако он тврди да га је заболела глава док је читао понуду, ја сам прилично сигуран да су му очи засузиле, а срце заиграло од радости што ће моћи да терет издаје и коначног признања Косова пребаци на генерацију моје деце или макар док он буде успео да са покраденим новцем оде у неку од својих резервних држава у којима је већ авансно платио азил.
Сходно томе он је већ попут Милошевића 1993. године започео опсежну акцију припреме јавности за прихватање понуђеног му споразума. Отуда је организована посебна седница Народне скупштине посвећена Косову и Метохији у којој је Вучићева главна теза била да се реалност мора прихватити, али да он неће пристати да Косово постане чланица УН. И гле чуда, управо је то једна од одредница „нон пејпера“ који је на столу, а у коме пише да се у првој фази не тражи члантво Косова у УН, већ да ће то питање доћи на дневни ред тек за неких десет година (или дуже), а да се сада прича своди на то да читава ЕУ призна Косово и да оно уђе у Савет Европе, Интерпол и Унеско.
Друго што је Вучић урадио је најава стварања широког политичког покрета за опстанак Србије у којем ће он бити главни, а СНС мафија опрана и умивена. Тај нови покрет ће бити отворен и за један део садашње опозиције чији представници већ праве договоре на локалним нивоима и заузврат добијају позиције унутар комуналних предузећа као и обећање добрих намештења након наредних локалних избора уз наравно велика намирења оних „централних опозиционих лидера“ који ће препознати да Вучић у ствари и није урадио ништа лоше већ да је само имао лоше сараднике.
Тај нови политички монструм треба да направи такву климу у јавности у којој свака реч критике која буде долазила са било које стране одмах буде окарактерисана као екстремизам и рушење Србије за интересе Истока или Заапада. Трећа ствар коју Вучић ради је констатно застрашивање народа апокалиптичним сценаријима глади, смрзавања, немаштине и рата.
Иако реални изазови постоје они ипак нису такви каквим их медијка машинерија приказује, а све са циљем да се на крају Вучић појави као лажни месија који нас је спасао од нечега што нам није ни била опасност. И коначно, спремљени су ешалони полиције и других безбедносних структура да се брутално обрачунају са потенцијалном побуном народа.
Читав сценаријо је увежбаван на Европрајду где је Вучић намерно приморао полицију да изађе у потпуно нелегалну акцију штићења иначе забрањеног скупа. Истовремено је забранио посланицима тзв. националне опозиције да се уопште појаве на улици уз текст који су добили да га понављају као пасмицу у свим медијима о томе како су они нечињењем у ствари били државотворни и поштовали одлуке власти.
Медијска машинерија је добила задатак да до максимума приказује са једне стране слике намерно доведених Албанаца који су у оквиру геј параде свесно и за новац скрнавили хришћанске вредности, а са друге стране снимке обрачуна полиције са навијачима.
Оваквом поставком су Вучић и његови будући партнери у покрету који прави могли да себе прикажу као једине нормалне и рационалне, а све нас друге су ставили било у кутију који подржавају насиље било у кутију који подржавају гејеве.
Сличан сценарио се спрема и за дан потписвања споразума о нормализацији односа са Косовом и управо тај дан и оно што се деси након тога биће тренутак врхунца српске драме. Уколико Вучић буде успео да читав план спроведе у дело наша национална драма ће се завршити као трагедија. Тако да нам свима преостаје да се добро припремимо да читаву ту превару спречимо.
Једноставно, као нараштај више немамо права да направимо било какав дуг који будућа поколења морају да враћају. Било да се ради о бесмисленим кредитима, продаји државних и природних ресурса, било ово што се Вучић спрема да тестаментално остави да наредно покољење има обавезу да као реалност и коначно призна Косово као незавинсу државу. Отуда је обавеза да се направи јасна вредносна и свака друга подела на нас и њих.
Нас који не желимо да нам унуци пљују у слику и њих који би за мало власти и ћара продали и рођену мајку. Они се већ окупљају и у неку руку прављење тог новог Вучићевог покрета ће свима олакшати да видимо тачно са киме све имамо посла. Проблем остајемо сви ми други који видимо куда ствари иду, а још увек нисмо направили снажан одговор и отпор. Више се нема шта чекати!
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 29, 2022
