У тренутку писања овог текста нешто јесте непобитно утврђено и званично објављено, а нешто није, па зато смрдуцка да је истина – Оскар је наврат-нанос, изгледа, „помиловао“ своје пајтосе осумњичене за извршење најтежих кривичних дела, укључујући и масовна убиства. Све у пакету аранжмана, по систему „да се Власи не досете“.
Пре неколико дана Оскар је уочи свог одласка јавно обнародовао да је помиловао 49 лица, од чега су 23 имена и презимена објављена, али је остала тајна ко су осталих 26 „помилованих“. Објављена имена припадају невино ухапшеној деци, а остатак објављених су режимски батинаши, битанге и криминалци. У истом кошу су се нашле „бабе и жабе“ и већ та чињеница изазвала је велико узнемирење и гнев огромне већине грађана Србије.
Потом је на друштвеним мрежама експлодирала вест да се међу оних необјављених 26 „помилованих“ наводно појављују презимена попут Весић, Танасковић, Момировић, Грчић, Шушњић, Селаковић, Радоичић, браћа Стајић, Стојић, Кокеза, Хркаловић, па је упућен јавни позив Оскару и надлежним државним органима да, ако то није тачно, покажу папире са именима и презименима мистериозних 26.
„Поступио сам као председник републике, сматрајући да ће то бити додатна пружена рука свима који су се понашали неодговорно, неозбиљно, и желећи да— и тешко сам подносио то да нам део младих људи, шта год и како год да су тешка дела починили“.
Мафијашким речником, изгледа да је „омерта“ ступила на снагу, а народски речено – „врана врани очи не вади“.
Шта је и чему служи институт „помиловања“?
Судећи по јавно доступним изворима, „Параграф.РС и Сл. гласник. РС, бр.49/95 и 50/95 исп.“, Закон о помиловању на снази је из 1995. године и у члану 2. наводи се „… ако савезним законом није другачије одређено“, а у члану 3. „Помиловање се даје у складу са Кривичним законом Савезне Републике Југославије“. Члан 4/3 Закона о помиловању на снази је још луђи: „Ако је изречена смртна казна ….“, а смртна казна је 2002. укинута у нашем законодавству.
Тако долазимо до чињеничног стања да је Закон о помиловању на снази, у најмању руку крајње упитан, ако не и ништаван, јер се позива на непостојећу државу и непостојеће „Савезне законе“, па је сходно сумњиво да ли председник Републике Србије уопште може да поступа по таквом закону?
Помиловање је вид „милосрђа“ у рукама председника Србије, којим се именом и презименом, уз таксативно навођење почињеног противправног дела, неки починилац ослобађа од кривичног гоњења, потпуно или делимично ослобађа од даљег извршења казне, или му се изречена казна замењује блажом мером или условном осудом, па је чак могуће и да се у потпуности рехабилитује. У суштини, то је арбитрарни акт гашења кривичне одговорности, насилно мењање правоснажних судских пресуда и дозвољени вид корекционог механизма обесмишљавања неправедних судских одлука.
Важно је знати да наш правни систем не предвиђа да се „помиловањем“ правоснажна осуђујућа пресуда може преиначити у ослобађајућу. То је једино могуће у поновљеном судском поступку.
Тако долазимо до политичке суштине која нам објашњава зашто се годинама и месецима на разне начине саботирало и одуговлачило са кривичним поступцима у случајевима „Надстрешница“, „Бањска“ и многим другим – мафија мафији не суди, а капо ди тути капи шаком и капом дели невиност својим зликовцима. И све по закону.
Ово је последњи ексер у ковчег правосуђа.
Ствар је потпуно јасна – институт „помиловања“ треба законски преуредити и заштитити од злоупотребе и то на следећи начин: одузети то овлашћење из руку председника државе и дати на одлучивање будућој новооснованој Комисији за помиловање. Комисија треба да буде састављена од психолога, психијатра, педагога, управника затвора и народне пороте, по формули 4+5, где пет означава број чланова народне пороте. То је зато што се суди у име народа, па је логично да народ буде у већини. Даље, треба размотрити два могућа правца одлучивања; први је да се одлука о помиловању доноси већином гласова, а други је да одлука мора бити једногласна, или нема помиловања. Обзиром на комплексност самог чина и поруке која се шаље јавности, али и поступајућем правосуђу, склонији сам другом решењу.
Било како било, на будућим победницима избора је тешко бреме. Одбранити изборну победу, а потом сломити мафију и поставити државу на ноге. Сами тешко да ће моћи да одрже континуитет победе и промена. Буду ли за тренутак застали, добиће бумеранг ефекат. Покрет Моба по ко зна који пут предлаже омладини и слободарској Србији – округли сто, превентива и куратива – да не будемо затечени.
Проф. Давор Калајжић
Покрет Моба
(Србин инфо)
