Још мало па да сви заплачемо над злом судбином српских полицајаца.
А чињеница је следећа – ниједан полицајац, словима и бројем, па макар био и ватрогасац, није јавно изашао и рекао да је поступио у складу са чланом 33/11 Закона о полицији (обавеза одбијања незаконитих наређења и пријављивања корупције), нити је било који полицајац у Републици Србији поступио у складу са чланом 41/2-3 ЗоП (полицијски службеник дужан је да изврши сва наређења надређеног полицијског службеника издата ради обављања полицијских послова, осим оних којима се наређује извршење радње која представља кривично дело. Ако наређење сматра незаконитим из других разлога, полицијски службеник има право да о томе извести непосредно вишег руководиоца).
Треба навести да су у непрегледном броју случајева полицајци, свих родова и структура, према грађанима, нарочито према малолетним лицима, поступали брутално, силеџијски и у потпуности супротно одредбама Закона о полицији, чланови 31, 32, 33, 45.
Треба подвући да су наводно неидентификовани полицијски службеници, приликом „испитивања“, батинањем до смрти, убили Далибора Драгијевића, а да постоји основана сумња и да су на Убу, пребијањем у марици убили особу М.М. (42. име ни до данас није објављено), приликом неуспелог покушаја бекства током транспорта из суднице у затвор. Сумња је основана, јер је по доступним подацима Н.Н. у марицу ушао са лисицама и рукама на леђима, а званични полицијски извештај тврди да је осуђени тако везан скинуо учкур од тренерке и њиме се обесио о кров марице. И нико од присутних полицајаца у марици није ништа приметио, све док нису стигли у двориште затвора!
Наравно, у оба случаја, поступајући тужиоци и Сектор унутрашње контроле МУП-а, нису до данас јавност обавестили о сазнањима о тим случајевима, нити су убице процесуиране.
Време је да и у тужилаштвима Србије траже инвалидске пензије! Поготову после „Мрдићевих“ закона. То им је исплатљивије него да пишу памфлете и ујутро штрајкују десет минута.
А престанак радног односа у полицији, са правом на инвалидску пензију, регулисан је чланом 174 ЗоП. „Полицијском службенику код кога настану промене у здравственом стању проузроковане повредом на раду, професионалном болешћу, повредом ван рада или болешћу које се не могу отклонити лечењем или медицинском рехабилитацијом и које га чине неспособним за професионално вршење полицијских послова престаје радни однос у Министарству, са правом на инвалидску пензију“.
Обзиром на наводни број изненадно поднетих захтева за одлазак у инвалидску пензију, могао би се стећи закључак да су наши полицајци јако болесне особе. Из других извора долази податак да је највећи број захтева образложен „психичким и менталним сметњама и мобингом у служби“, па се поставља питање ко, или шта то полицајце Србије натера да напрасно „одлепе“ у служби? Колико њих?
А још важније је питање како се понашају у служби док још нису „сазрели“ за инвалидску? Да ли су пре тога пролазили кроз „Тест интегритета“? Где је одговор на питање да ли је пријемни за полицију адекватно конципиран у сегменту процене и евалуације психичких особина кандидата?
ЗоП, члан 180 и 180а, предвиђају мере и поступке „Специфичне здравствене заштите“, члан 181 „Превентивну здравствену заштиту“, члан 182 „Психолошку заштиту и подршку“.
Па како је онда могуће да уз све ове мере „специфичне, превентивне и психолошке“ заштите, наши полицајци напрасно масовно завршавају у (превременим) инвалидским пензијама?
Јавност треба да зна и да по ЗоП, члан 175, полицајац који добије инвалидску пензију, има право на отпремнину: „Полицијском службенику који оствари право на пензију припада отпремнина у висини шест месечних плата, без пореза и доприноса, примљених за последњих шест месеци“. Није лоше, нарочито ако си за време трајања службе обезбедио комбинацију за дан после.
Сва је прилика да се у полицији, поред осталих злоупотреба, озбиљно злоупотребљава и право на одлазак у инвалидску пензију. А плаћамо сви ми, грађани Србије!
Да розмотримо могућност да медији једнострано и недобронамерно учестало извештавају о наводној епидемији полицијских захтева за превремене и инвалидске пензије. Сходно, Министарство би требало да у складу са ЗоП. Члан 6, „благовремено и потпуно обавештава јавност о свом раду“. Јавност Србије мора да зна да ли су њени полицајци изненада постали неизлечиво болесни, или су кукавички кренули да пензијама и инвалидношћу покривају савест, или је све то медијска хајка на оне који у Ћациленду окрећу леђа правосудним представницима, новинарима и грађанима, или су то они који су по Ваљеву и широм Србије газили, шутирали и пендречили децу по асфалту, или у Владиним просторијама претили силовањем и осталим иживљавањем, а у полицијским просторијама убијали испитанике?
Риба смрди од главе, а глава је двоглава и зове се „Коферче“ и најновије – „Кишобранче“. Какве главе, такви и пендреци.
А шта кажу деца? Деца би на изборе, са грађанима, к’о Свети Георгије на аждају! Е децо, децо, а шта би са АП КиМ? Јел’ то ‘оћете на изборе без дела територије? Јел’ то намеравате да потврдите да је двоглава аждаја била у праву кад је продала АП КиМ, косовске Србе и српску имовину вредну хиљаду милијарди долара! Јел’ то значи да им не треба судити за издају, убиства, насиље и лоповлуке? Ако је тако, онда им не треба судити ни за то што су вас пребијали и што су аболирали мафијаше и што имамо Ћациленд.
Било како било, Оскар игра шаховску партију црним и белим фигурама. Оне црне, то је његова црвено-црна коалиција смрти и потока крви, а они бели су скупштинска „опозиција“. Фигуре је разместио. Ту су црни и бели коњи, ловци, звучни топови и пешадија. Ту је и ЕУ краљица, црна и бела. Разместио је лојалисте по министарствима силе и спрема се на крвави обрачун са противницима. Изборе је већ сада прогласио добијеним. Ко то не види тај је будала.
У Оскаровој партији шаха морају се вући нови потези. Масовни бојкот, тачкасти отпор, Устав, владавина права, генерални штрајк. „Инвалидима“ би најбоље било да се придруже деци, а не да кукавички беже у пензије. Закон великих бројева је пут до мата.
