Прочитај ми чланак
Екуменска декларација, коју су у Јерусалиму потписали папа Фрања и васељенски патријарх Вартоломеј, још је једна савладана етапа на дугачком путу помирења Римокатоличке и Православне цркве. Овај гест, без обзира на несумњиво велики значај, тумачи се више као корак ка зближавању него ка уједињењу двеју цркава.
Помирење источне и западне цркве питање је о ком се последњих година често говорило и у Ватикану и у Цариграду. Нико не крије, притом, да је реч о мукотрпном послу исправљања заваде која траје још од Велике шизме 1054. године, завршене трајним разлазом хришћанских цркава. Крај прошлог века, међутим, донео је отопљавање односа између католика и православаца, па се данас готово отворено говори о плановима за поновно уједињење.
Акт који су потписали папа и поглавар Цариградске патријаршије, која се сматра првом у православном свету, оцењује се као историјски догађај у хришћанству. Печат на овај документ ударен је на заједничкој молитви у Цркви Христовог гроба. Да хришћани током више од 10 векова никада нису били ближи, потврдила су обојица верских поглавара, који су нагласили да је пут екуменизма, иако дугачак, ипак пут – неизбежан.
ПИТА СЕ И МОСКВА
Кључну улогу у будућој изградњи односа између католичког и православног света може да има Москва.
Иако у име свих православних цркава у свету наступа васељенски патријарх Вартоломеј, који има част „првог међу једнакима“, Московска патријаршија има улогу „новог Рима“, која се и те како пита у процесу помирења Истока и Запада.
Руски патријарси до сада су имали много тврђи став према Ватикану.
Да је, без обзира на све присније односе Ватикана и Цариграда, реч помирење још увек далеко од цркава, сматра и професор Богословског факултета Димитрије Калезић. Он, међутим, каже и да је реално очекивати и практично приближавање двеју цркава у скоријој будућности.
– Рад на превазилажењу раскола траје већ деценијама, а посебно је убрзан током последње деценије – подсећа Калезић. – Наглашава се често да католици и православци треба да истичу своје сличности, а да ће касније доћи на дневни ред и оно што их раздваја. Томе у прилог сведочи све веће поштовање Ћирила и Методија на Западу, а њихова улога све више се тумачи на универзалном плану.
Калезић објашњава да ће црквени миротворци имати доста посла у изглађивању вишевековних теолошких каменова спотицања. Већина разлика је догматске природе, које су обичним верницима углавном слабо разумљиве. Сигурно ће најтеже бити постизање договора око папског примата и догме о његовој непогрешивости.
– Нема сумње да ће најтеже бити постићи сагласност око примата, јер је папа у првим вековима цркве био потпуно раван патријарсима у Јерусалиму, Цариграду, Александрији… – напомиње Калезић. – С временом су његова овлашћења проширена, а он се уздигао до нивоа римског цара, што је био један од разлога за настанак протестантизма.
Да ли ће до уједињења заиста и доћи, скептичан је и верски аналитичар Живица Туцић, који наглашава да декларација из Јерусалима не доноси ништа епохално. Он у њој чита само потврду опредељења двојице верских лидера Запада и Истока да наставе на путу помирења.
– Не треба заборавити да су се они срели поводом обележавања пола века од првог сусрета папе Павла Шестог и патријарха Атинагоре, када су поништене анатеме размењене још 1054. године – подсећа Туцић. – За протеклих 50 година дошло је до великог отопљавања односа између Цариграда и Рима, успостављен је однос поверења и сарадње чиме је трасиран пут помирењу. Опредељењем за будуће уједињење цркава, верски поглавари испољавају и библијски налог за јединство.
Наш саговорник каже да се данас поставља питање значења уједињења и напомиње да, имајући у виду низ сукоба у прошлости, то нужно не мора да значи униформност у језику, календару, обредима…
Векови несугласица између Ватикана и православног света теолошке разлике претворили су у културолошке, које су широким масама верника много разумљивије и пријемчивије. Оне се, пре свега, огледају у начину на који се верници крсте, како подижу храмове… То, слажу се познаваоци црквених прилика, не значи и да ће догматске разлике бити лако превазиђене. А њих није мало. Православце и католике у првом реду разликује садржина Симбола вере, такозвани Филокве, који је био у корену раскола. Поред папског првенства, и догме о његовој непогрешивости, источни и западни хришћани спотичу се и у начину служења литургије, врста хлеба за причешће, календара…
ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ ЗА ПОМИРЕЊЕ
Међу највећим заговорницима трајног помирења и зближавања католика и православаца у Српској православној цркви јесте патријарх Иринеј. Он је више пута истицао да је превазилажење разлика најбољи пут ка будућности.
– Морамо да учинимо све да се ове две хришћанске цркве врате себи и да их путеви који су их раздвајали поново приближе. То је и жеља Божија – једна је од првих изјава патријарха српског по устоличењу.
(Новости)
