Pročitaj mi članakPravilo 3,5% – slučaj Srbije.
Наишао сам на овај занимљив клип психолога Ендруа Беглија и одлучио да убацим српске титлове и објавим због значаја тога што је рекао и неколико јаки занимљивих сличности са ситуацијом у Србији.
Наиме, он наводи да вам је потребно „само“ 3,5% популације да би се десиле промене у једној држави и друштву. Дакле мали број људи, добро организован, истрајан и са јасном стратегијом, ефикаснији је од мобилизације маса без сврхе и циља.
То је старо „златно правило“ – гвоздени закон олигархије који је дефинисао немачки социолог Роберт Михелс почетком прошлог века- да у свакој организацији, ма колико демократска била, временом долази до профилисања „професионалне структуре“ тј. елите која предводи читав процес и диктира му ток и темпо, можда на добробит свих, али можда и не. У преводу- организована мањина увек тријумфује над неорганизованом већином, како унутар једног покрета тако и уопштено.
Правило 3,5% – случај Србије
Наишао сам на овај занимљив клип психолога Ендруа Беглија и одлучио да убацим српске титлове и објавим због значаја тога што је рекао и неколико јаки занимљивих сличности са ситуацијом у Србији.
Наиме, он наводи да вам је потребно "само" 3,5%
1/8 pic.twitter.com/saKrLMaF95
— Никола Јовић (@hazarder2575) December 5, 2025
У контексту Србије значајна ми је чињеница да ми имамо тих, оквирно гледано, 3,5% људи који непрестано протестују у последњих годину и више (студенти и сви други који их помажу на било који начин), а по потреби мобилишу и далеко већи број људи за своје скупове, мада је дискутабилно је ли тај број увек „капитализован“ на прави начин или долази до повременог (и готово неизбежног) трошења енергије у празно и до „замора материјала“ што значи да се тактика може прилагођавати у ходу али стратегија мора бити јасно дефинисана.
Све у свему овај видео качим као неку врсту рекапитулације, теме за размишљање и поређења протеста у Србији са другим случајевима у прошлости, јер иако је јасно да код нас није реч ни о каквој обојеној револуцији или било чему сличном, јасно је да чак и из тих ситуација, као и из свих других, можемо извући одређене поуке и применити нешто на тактичком нивоу, не би ли постигли свој стратешки циљ, у нашем случају – смену режима који убрзано доводи нашу државу до капитулације а наше друштво до пропасти.
После чега нам, заправо, следи тежи део посла, а то је борба кроз институције за враћање суверенитета и побољшање ситуације у држави и друштву.
