Прочитај ми чланак
На путу очувања стабилности и пуког преживљавања државе у наредним недељама за Србију је остао само један пут.
1.
Тврд асиметрични отпор Запада руској иницијативи у Сирији, који наговештава да ће Блиски исток проћи кроз још бар један круг пакла пре озбиљних разговора великих играча, затим позив Црној Гори у НАТО и први знаци у Албанији о могућем повратку на власт старих америчких клијената из 1999 – ратоборне Демократске странке Салија Берише (сад је води Љуљзим Баша) – нису само догађаји који у низ узрока и последица спајају Блиски исток и Балкан. Те спољнополитичке чињенице део су и оквира који Србију и Српску отвара као можда последње балканске територије које нису сасвим покорене – Џозеф Бајден би рекао „недовршен посао“ – и самим тим наговештава будуће дестабилизујуће потезе западних сила.
Трагови политичке самосталности Срба са обе стране Дрине свакако су недовољни за пуно функционисање независне државе. Али, у поређењу са осталим земљама региона, они су велики – од Додиковог гарда, преко Вучићевог одбијања да уведе санкције Русији до свеже чињенице да је Телеком Србије (све са Телекомом Српске у свом саставу) једини на овом делу Балкана остао ван западне контроле. Ти трагови јесу суштински плодови континуитета са Коштуничиним легатом војне неутралности, унутар којег је Србија у тешким временима успела да за сада сачува мир и какву-такву стабилност. Проблем је, међутим, што ће се та стратегија у месецима и догађајима који следе, по свој прилици, показати исцрпеном, тражећи значајна унапређења како би могла да функционише.
2.
Досадашња политика неутралности заснивала се у првом реду на максималном спречавању и успоравању српског пута према НАТО. За то време, гаранција западним силама да тај концепт неће угрозити њихове интересе било је стално, некад брже некад спорије, слабљење српске одбрамбене моћи.
Наравно, западне силе српску војну неутралност толерисале су у мери у којој им је изгледала бесперспективном, док је Србији одговарала у мери у којој је одлагала њено коначно изјашњавање о уласку у западну војну алијансу. Такав концепт дистанце, успоравања и контролисаног слабљења могао би се назвати пасивном неутралности, и можда је био једини примењив у статичним условима монополарног света.
У новим веома динамичним и опасним условима, међутим, такав концепт могао би се у потпуности окренути против Србије. Наиме, позив Црној Гори у НАТО, наоружавање Хрватске, све очигледније стварање споља психологије реванша у бошњачкој елити, гласни предлози за убрзано стварање војске „Косова“ – све су то моменти који налажу да српска политика одбране мора да постане много активнија.
Чак и један потез који, за разлику од поменутих, не изгледа као да је диригован из западних центара – реч је о уласку отворено антитријанонског Јобика у Војводину – ваља читати у кључу претходних. Наиме, ако је Мађарска – која, рекао бих, заједно са Србијом, има нешто веће амбиције од тих да јој отме део територије – стала у ред, то само може да значи да се Србија све више доживљава као земља „на изволте“, где ће чак и наши регионални пријатељи рачунати с тим да је, ако већ све иде дођавола, боље да они узму свој део него да га узме неко други.
Једном речју, пред нама је моменат у коме Србија, немоћна да остане пасивно неутрална, постаје све ближа томе да се третира као „ничија“, да постане прави мамац за своје непријатеље, сладак залогај који мами утолико неодољивије што је чуван слабо или никако. Дакле, Србија је исцрпела свој концепт пасивне неутралности.
3.
Суочени са тим чињеницама и опасностима, неки су склони да оповргну цео концепт војне неутралности, захтевајући да се Србија у потпуности војно и политички приклони Русији. Теоретски гледано, такав концепт био би изводљив једино у условима кад би Србија постала нека врта Калињинграда, дакле војне области наоружане стратешким пројектилима и „искандерима“, са стајаћом војском од бар пар стотина хиљада људи. Практично гледано, то нити је могуће нити у кругу од десет километара од Путина има икога ко би нам то предложио.
Због тога је концепт војне неутралности, упркос урлању домаћих будала, и даље једини могућ и просперитетан. Ради се, међутим, о томе да он више не може остати пасиван, већ мора да пређе у активно стање. Шта то значи?
4.
Пре свега, Србија хитно мора да се наоружа. Наравно, кратко време у коме ће морати да реши проблем те врсте тешко ће укључити озбиљну реорганизацију војске, али започети с тим и обезбедити противваздушну и антиракетну одбрану могло би за почетак да буде сасвим довољно. За оне који кажу да Србија нема новца за то, ваља рећи да има времена кад се – зна народ ако не знају елите – продаје крава и купује пушка. Ово су та времена.
Наравно, Србија оружје може да купи само од Русије. Понуда постоји, веома је јасна и повољна. Друге понуде не постоје.
Други део активне неутралности подразумевао би озбиљну дипломатску акцију према западним силама и земљама региона где би их покушали уверити да се Србија неће понашати ни нервозно ни агресивно, да нема намеру да се супротстави ниједном њиховом легитимном интересу и да њено наоружавање има искључиво одбрамбену сврху. Такав захват могао би да се ослони на понашање Србије из претходних 15 година, што би целој причи дало на веродостојности.
Наравно, та дипломатска акција имала би смисла само после јасне и јавне одлуке Србије о наоружавању. Онај ко говори гласно, а нема тољагу са собом, не може очекивати да ће га чути; онај ко је има може да говори и тихо.
Уколико српска дипломатска акција не да резултат, концепт неће бити срушен. Биће то само доказ да су наши саговорници дефинитивно опредељени против Срба и Србије, где ће се само још више показати колико је одлука о наоружавању била смислена и неопходна.
5.
Наоружавање Србије у сврху одвраћања противника не би, по себи, било довољно за избегавање њене дестабилизације, али је свакако услов без кога оно није могуће. Није потребно много доказивати колико би то допринело промени у понашању западих сила, које су се до сада, као у једини аргумент у преговорима са Србијом, уздале у њену слабост, што ће рећи да српски аргументи нису могли ни да се чују. Наравно, одмах затим ствар се развија даље: то би пресудно допринело српској спољној и унутрашњој стабилности, а та стабилност имала би повољан ефекат по српску економију. Речју, наоружавање Србије било би пресудно за афирмацију њене самосталне политике. То је утолико важније што нам време иза и испред нас јасно показује да је Србија, за разлику од других земаља региона, могућа једино као самостална; њен вазални однос тешко да може бити коначно стање, већ пре прелазни облик ка потпуном нестајању.
6.
Наравно, најспорније питање је да ли Србија данас има капацитет да се наоружа и учини све оно што из тога следи. Ако се као критеријум узму међународне прилике, оне налажу да је дословно последњи час за тако нешто. Ако се размишља о понашању и намерама западних сила, порука је иста.
Руска понуда је на столу, и њен квалитет није само у ономе што предлаже већ и у томе што ни међу најекстремнијим Русима не влада мишљење да наоружана Србија треба да буде ишта више од неутралне и слободне земље. Грађани Србије у огромној већини не само да би подржали наоружавање Србије већ би то могло да буде једино њихово одрицање које би ујединило нацију, уместо да је, као већина досадашњих, подели.
Једина полупуна/полупразна чаша на том столу је српска влада, једино она није у потпуности јасна. Наиме, летошњи отпор западним земљама око сребреничке резолуције и јесенас око пријема „Косова“ у Унеско добри су знаци о поседовању тог капацитета. Затим, афера „државни удар“, која, ако се чита у кључу у коме заиста стоји – као озбиљна прљава туча за утицај у медијима између владе и дела патриотске јавности, с једне, и странаца и олош-елите, с друге стране – исто је добар знак.
Истовремено, смена Братислава Гашића, урпркос томе што је његов инцидент био за сваку осуду, веома је лош знак. Наиме, постоји нешто што се зове државни разлог (raison d’État) због чега се, упркос својој глупости и притисцима јавности, министар одбране који је започео преговоре у Москви о наоружавању не смењује месец дана уочи доласка Дмитрија Рогозина, са којим би ти договори требало да се реализују. Истовремено, осим Русима, Вучић је, одустајући од верног сарадника, послао веома лошу поруку не тако великом броју људи око себе који је спреман да прими борбу за њега, и то у данима кад се осим нових борби ништа друго и не очекује.
На крају, опирање америчким пристисцима да се прода Телеком, не само важан економски и политички већ и безбедносни ресурс Србије, још је један добар знак, али недовољан да би се са сигурношћу знало како ће се понашати влада у одлучујућим данима који долазе.
7.
У данима пред нама многи од нас који чине зрна српске јавности ће између тога да буду паметни и да буду корисни, по обичају, изабрати ово прво. Дакле, биће за или против владе уместо да буду за или против важног концепта који је на столу. Хајде да видимо шта то значи и како то изгледа.
Кад је Гашић извалио своју глупост у Трстенику, многи из овдашње олош-елите одмах су преко медија и друштвених мрежа понудили Вучићу излазну комбинацију: смени Гашића и показаћеш колика си фаца. За то време, нико из националне елите, бар не јавно, није помислио како можда у том моменту постоји нешто изнад приче о пристојном изражавању и политичкој коректности и да се зове државни разлог. Зашто? Зато што национална елита презире „сељака“ Гашића. А олош-елита воли Вучића? Мислите, мислите, мислите!
Извор: Нови Стандард
