Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
Или ће се из Брисела вратити такви да о њима више не вреди ни мислити ни причати или такви да ће вредети помоћи им
Некад касније, некад пре, али тај час увек дође. Да је откуцао, сваког дана потврђује Ивица Дачић, вапијући да га Тома и Вучић у уторак не остављају самог са Ештоновом, Тачијем и Косовом. Време је, јавља се и Вучићу, док га Европљани и Американци зову у Брисел да би се неопозиво изјаснио да ли је „наш“ или „њихов“ јер је брзо прошло то време кад је могао и једно и друго. Вучић опет повећава ионако висок улог и враћа лопту позивајући у Брисел Хејга и Вестевелеа. А они ће му тамо у пуном формату показати да ли говоре о компромису само зато што је терање Срба да пуцају себи у главу политички некоректно или заиста мисле на компромис, за који ће јавно морати и да гарантују.
Најсликовитији је био Николићев саветник Марко Ђурић, рекавши да се „налазимо у драматично 
тешком тренутку, као пред преговоре у Дејтону и Рамбујеу“. Земља и грађани ће се суочити са тешким последицама, ма какав да буде исход преговора у Бриселу, рекао је Ђурић показујући да Србија пред собом добитну комбинацију нема и да су Николић, Дачић и Вучић бар свесни прилика у којима не могу да добију. Није могао, наравно, Ђурић да прави ове историјске паралеле са Дејтоном и Рамбујеом да се оне не јављају и његовим старијим другарима.
У таквој евокацији морали су се сетити Милошевића, који је пред својим Дејтоном и Рамбујеом и плесао и ратовао, па је опет морао да умре. Или Ђинђића, који је свом Рамбујеу и Дејтону пошао усусрет и свеједно умро. Или Коштунице, који је пред својим Дејтоном и Рамбујеом абдицирао? Или Тадића, који се предао и пузао. Притом, Тома, Дачић и Вучић имају пуно право да своју ситуацију, поредећи је са оном у којој су гинули и нестајали њихови претходници, сматрају ексклузивном. Ником, наиме, пре њих није било остављено мање простора за маневар.
ВАРИЈАНТА 1: РЕКЛИ СУ ДА
Отуда је то, гледано са стране, ситуација веома чиста, толико чиста да после преговора никакве њихове изјаве, саопштења и телевизијске пируете неће моћи да је замуте. Ако пристану на оно што се од њих тражи у Бриселу – а тражи се све – вратиће се кући, слављени у петоколонашким српским медијима, добиће из Берлина нешто што ће моћи да зову датумом, и неће затећи никог код куће ко ће моћи гласно да им постави питање како се зову трговци који замене кућу за кугу.
Ћутаће и Србија, којој ће све бити јасно, све мање заинтересована за Вучићеву правду, за Томину жртву и Дачићеву реалполитику. Уједињени у једној веома злој ствари, њих тројица престаће да се свађају међу собом, на изборе неће помишљати, свесни да им је преостало једино да Србију уверавају неко време да ће хлеб имати сутра, још свеснији да се Србија тог хлеба кога нема неће сећати замишљајући како га жваће, већ замишљајући Грачаницу и све оно што је на Косову за ту превару жртвовала. Хтели или не, мораће да затворе друштво, још више да зачепе медије и повећају плате полицији, потпуно свесни шта се све може догодити када први очајник изађе на улицу да не гледа своју гладну породицу и не заурла о хлебу, већ о Косову.
Ако пристану, ни за Србију ни за њих неће више бити шанси у оквиру било каквог регуларног политичког система. Народ ће им их одузети, мудрији за искуство да се промене овде не постижу изборима, странци им ту шансу, да се не лажемо, никад и нису ни дали, осим што је на шансу личило оно време док су још Косово држали у својим рукама, пропуштајући прилику да о њему заиста преговарају уместо да га дају за ништа, уверени да је на свету остало још бар толико правде да ће им на одласку неко ипак тутнути у руку нешто.
Оно што је код њих до тог тренутка и било кетман, од тог момента биће ренегатство, којим ће презиром узвраћати на ону тишину којом ће их народ опколити. Све док та тишина једног дана не експлодира…
ВАРИЈАНТА 2: РЕКЛИ СУ НЕ
Ако не пристану, небо ће се отворити над њима а земља под њима. Генералну пробу тога ових дана на својој кожи осећа сам Вучић. Нигде у медијима ни речи о српском Елиоту Несу, ни слова о Мишку како је продавао још нерођене српске дечје душе, нигде симпатичног Арапина који ће нахранити Србију на њеној земљи. Уместо тога, медије занима само то хоће ли Вучић у уторак у Брисел боговима на истину јер је куцнуо час да тим говњивим српским медијима на Косову врати за оно што су му свих ових месеци гојили рејтнг, исто онако како је зла вештица хранила Ивицу и Марицу.
Ако не пристану, све ће се срушити на Вучића јер он је био та инвестиција за Косово, док је Тома био тек неко ко ће за њега да добије изборе и гарантује пред народом, док је Ивица у тој косовској трци имао само улогу зеца, који је требало да повуче колону да се Вучић не потроши прерано и да им дотраје до тренутка који су замишљали баш као овај који их све скупа чека у уторак у Бриселу.
Ако не пристану, неће се њихов авион ни одлепити од писте (сва тројица ће суштински бити у њему, макар само путовао Дачић), а сви важнији медији у Србији ће знати да морају да почну да их руше већ у ваздуху јер ће Тома, Вучић и Дачић, чим слете, у самоодбрани морати да руше њих. Већ на аеродрому ће расписат изборе, а Србија ће их чекати, животно радознала да види да ли је добила вође, да ли нису пристали зато што су имали храбрости да одбију или што нису имали храбрости да прихвате.
И тада ће њих тројица, кад схвате колико им тога фали да би се борили, схватити и да су се све ово време на власти спремали да Косово предају, потајно сањајући да тренутак кад ће то стати пред њих никад неће доћи. Схватиће да их је за тај час припремало то што су се дању за своју прошлост правдали својим непријатељима, док су се ноћу за своју будућност правдали својим пријатељима, тражећи њихово разумевање што за ствари које би, као, хтели да ураде морају најпре да опосле оне које морају да ураде.
Ако не пристану, упознаће и тада једну нову Србију, схватајући да и оно што је у Србији до тада функционисало више не ради, не зато што је пре Брисела било исправно, већ зато што је радило само због тога и до тада док они у Бриселу потпишу. Тада ће упознати једну стварнију земљу, која ће личити на њих бар утолико што ће њих тројица у њој, спасавајући себе, спасавати и Србију. Тада ће им људи са којима су у протеклих шест месеци разговарали о Косову, безбедности, корупцији и економији поново изгледати као свет који им не жели добро, и тада ће о тим стварима морати да почну да разговарају са људима за које су у протеклих пола године веровали да су ОК, али им доносе проблеме.
Ако не пристану, проблеми ће им се отварати један за другим: дизаће им се Албанци на југу, Чанци ће васкрснути на северу, Зукорлић више неће играти епизодну улогу. Дрипци ће им писати антисемитске графите по зидовима, а Амери ће им лежати на костима што им дрипци пишу антисемитске графите. Западне службе ће им подићи све своје мреже у свим прстеновима око њих тројице, свет ће жалити за „умереним“ Тадићем, а Иво Јосиповић ће сеирити да се није видео са Томом јер је он одувек знао да је овај фашиста, као што је, је ли, фашиста сваки Србин коме се не предаје Косово. Мишко ће изаћи из притвора, одакле ће се ставити на чело покрета отпора; Ђилас ће се помирити са Петровићем, Чеда са Чанком, уједињена опозиција ће се опет звати ДОС, Веран ће бебе изводити на улицу.
МОЖЕ ЛИ СЕ ТО ПРЕЖИВЕТИ
Да се не лажемо, неће то бити лакше за преживети од оног првог. Посебно ће бити тешко тој тројки, која је формулу свог опстанка пронашла у политичкој хермафродији, која ће престати да буде могућа у тим условима. Зато ће морати, ако у њима у Београд слети и нешто амбиције за политику и живот, да се коначно определе за онај пол који је у Бриселу рекао своје – или за пол који је рекао „да“ или за пол који је рекао „не“. Зато, док једни гледају Дачића, Тому и Вучића како се, припремајући се за Брисел, копрцају да за макар још неки дан продуже оно што их је довело на власт, нека имају стпљења, свеједо да ли им те двосмислености српске тројке убијају или буде наду. Јер ово су последњи дани у којима их гледамо.
Ова тројица се неће вратити из Брисела, остајући заувек у неком подрумском магацину за одбачене ствари испод Ештонкине канцеларије. Уместо њих, из Брисела ће се вратити тројица сасвим других људи. Каквих? Или таквих да о њима више уопште не вреди ни мислити ни причати или таквих да ће вредети помоћи им. Али о томе ће Србија мислити сутра. Данас нека мисле њих тројица.
