Прочитај ми чланак

Жељко Цвијановић: Хоће ли Вучић сменити Ђиласа, и у каквој је то вези са Косметом

0

У Србији о свему можемо да мислимо и овако и онако, али, чим почнемо о Косmetу, оно одреди сваки наш став, чак и према Београду.

 Хоће ли Вучић срушити Ђиласа у Београду – питање је за милион долара, а жели ли то Вучић – најмање за двапут толико. За почетак, из конкуренције за награду елиминисаћу оне који верују да знају одговор, утолико пре што га данас не зна ни Вучић. А сад, можемо да почнемо.

Кад је Вучићев алтер его Немања Стефановић у четвртак најавио да ће СНС поставити питање власти у Београду, испоштена напредњачка машина то је доживела као наредбу „атака“.

Као Турке пред Константинопољем, половину њих засврбело је око срца, радујући се ретком плену; другу половину засврбело је – исто око срца – радујући се победи њихове вере. Кад је Вучић сутрадан објавио да нема рушења Ђиласа јер жути са принципијелно несаломљивим пензионерима имају стабилну већину, половину напредњака зазебло је да их је Вучић опет продао, док је другу половину једнако грејало у уверењу да Алекс блефира и да ће већ следеће недеље ударити на последњег београдског дахију.

Пре свега да рашчистимо једну ствар: шта год да је тиме мислио, Вучић, говорећи о већини коју имају жути и пензионери, није био искрен.

Наиме, било би довољно да само неко његов јави медијима како је започета истрага – чак и не мора против Ђиласа, већ против неког њему релатвно блиског; затим да запрети пензионерима да ће их избацити из владе а Кркобабићу јуниору да више неће моћи да доручкује пиво за рачун ПТТ; да међу градске одборнике пусти глас како су сви „на мерама“ и како се испитује њихово учешће у корупцији – и тада би, гарантујем, већина одборника променила своја чврста политичка уверења, укључујући и бар трећину из жутог клуба, утолико пре што је српска политика нека врста Карађозове Проклете авлије, у којој је свако за нешто крив и, за разлику од Андрићеве, свако зна и зашто.

Тако да је ово како напредњаци немају већину празна прича, која, међутим, не поједностављује ствар, него је додатно компликује.

За оне који, не без разлога, верују како је питање Ђиласовог опстанка чврсто у рукама странаца, пре него што се сложим, имам једно питање. Којих, наиме, странаца – оних који рачунају са Ђиласом као перјаницом будуће српске власти или оних који бодре Вучића да по Србији чисти криминал и корупцију? Наравно, јесу то једни исти странци и јесте да Вучић своју будућност везао за њихову подршку, али су њихове поруке не само различите него и супротстављене.

То ће рећи да странци једнако рачунају са Ђиласом у будућности, колико им не прија Ђилас чврсто повезан са Мишковићем и колико им није по вољи онај Ђилас који контролише толико пара и који толико блокира новчане токове у Србији. А то опет значи следеће: да би добили за себе идеалног Ђиласа, странци ће морати да га ослабе. А сад, хоће ли то значити и смену са места градоначелника, нисам довољно паметан, а, плашим се, за сада није ни Вучић. Идемо редом.

МИШКО И ПОЛИЦИЈА
Иако ми се није чинило тако у прво време, Вучићев рат против Мишковића је стваран и, без обзира на традиционално добре односе овог олигарха са напредњацима још из времана док су били радикали, тај рат производ је онога што марксисти зову историјском нужности. Пре свега, против Мишковића су странци, и то из неколико разлога.

Први је вероватно једина Мишковићева позитивна особина: Србија не треба да има екстремно богате људе који су производ околности домаће провенијенције, дакле оних које нису направили сами странци, јер такав свет би у неким околностима могао да постане чак и део неког српског отпора, колико год да у овом моменту не показују такве намере ни у траговима.

Друго, Мишковић и људи попут њега – чврсто везани за српски буџет, који исисавају; са рукама толико завученим у јавна предузећа да она од њих нити могу да буду продата нити могу да раде – јесу и велика и реална кочница функционисања економског и финанијског система. Наравно, странце не занима много функционисање тих система, све док њихова блокада не почне да генерише две ствари: неспособност Србије да им враћа своје дугове и експлозију социјалних немира, која би процесе у српском друштву могла да им извуче из контроле.

Треће, Мишковић је ухваћен на вези са кланом Шарића, а странци су веома осетљиви на то да неки балкански дрипац, поред њих живих, ваља тоне кокаина по планети, као што су осетљиви и на оне који се са таквима друже и послују. И, четврто, Мишковић се као идеалан плен наместио својим статусом у коалицији српских олигарха: ако њиме успете да треснете о земљу, сви остали ће се сами предати и јести вам из руке. Врло једноставно.

Наравно, део те коалиције олигарха је и Ђилас – вероватно највећи поседник кеша у Србији, и то у тренутку када је кеш скупљи него икад. Отуда је Ђилас и додатни мотив за Вучићев напад на Мишковића. Јер, ако Вучић заиста хоће да политички елиминише Ђиласа, он ће га, логично, отворити са својим полицајцима и сменити са својим одборницима, ако не и нешто више од тога.

Ако, међутим, рачуна да са Ђиласом у будућности сарађује, Вучић мора да учини отприлике исто то јер је Ђилас, са својим новцем, медијима и својом укупном друштвеном и политичком распршености, сувише јак и, као такав, непоуздан за будућу сарадњу у којој би Вучић партиципирао као иоле равноправан парнер.

Поред тих мотива, Вучић има још неколико: ако ухапси Мишковића, остаће мало оних који неће поверовати у искреност његовог ангажмана. Осим тога, ударивши Мишковића, избориће се коначно за свој политички ауторитет и ослабиће и Ђиласа и остале жуте бароне, без обзира намерава ли с њима да се обрачуна или да сарађује у будућности.

Е сад, допадале се она нама или не, Вучићеве намере нису неозбиљне, макар утолико што је на себе преузео ризике, јер ударити на Мишковића није исто што и хапсити Лалета Секулића, па чак ни исто што и мрцварити Ивицу Дачића.

Да су ту укалкулисани прилични ризици, потврдила је и „Афера прислушкивање“, која је Вучићу показала да се упустио у опасне ствари, а да није овладао системом. Према оном што знам, у полицији је екипа која је својевремено била везана за Шарића – самим тим и за Мишковића а на коју још увек утицај има Тадићев Фуше Мики Ракић – наместила екипу полицијских професионалаца на челу са Родољубом Миловићем, која никад Дачића није прихватила као газду и која је тако нешто одскоро почела да тражи у Вучићу.

Наравно, кад је, не гледајући о чему се ради, Миловић потписао подметнути налог да се прати Вучићев телефон, они који су ствар организовали знали су да ће то завршити у БИА, будући да јавна полиција код прислушкивања са тајном функционише по принципу дуплог кључа. БИА, коју води Николићев човек, одмах је обавестила Тому и Вучића, а ови – као амбицозан и помало уплашен свет који не барата материјом – све пријавили медијима, чак и пре него што су схватили о чему се ради.

Уочи суботе, за када ја Вучић најавио да ће грађанима испричати шта се заправо догодило с тим прислушкивањем, он има два избора – да каже истину или да се определи политички. Ако каже истину – да га је намештала Мишкова, Шарићева и Микијева екипа – биће то знак да ће Вучић у наредних десет дана ухапсити Мишковића, да ће све више у систем доводити своје људе и да ће кренути на жуте, па докле добаци.

Ако се буде опредељивао политички, удариће по полицајцима – вероватно последњој екипи која верује да је полицијски посао да јури криминалце, а не да се бави политком – успут ће закачити ионако престрављеног и сломљеног Дачића, и Ђилас ће моћи да отвори шампањац.

БЕОГРАД ДО КОСМЕТА
Елем, Вучићева дилема је јасна и, што је она јаснија, то је мање јасно хоће ли заиста кренути на Ђиласа или не. Ако питате мене шта ће бити – а влео бих да грешим – ухапсиће Мишка, зуауставиће се у Ђиласовом предсобљу релативно га слабећи, Ивицу ће и даље држати на кратком повоцу, а са Војом Коштуницом неће јуришати на Београд. Зашто?

Зато што у Србији о сваком политичком проблему можемо да мислимо и овако и онако, али, чим почнемо да мислимо о Косову, оно одреди сваки наш став, па чак и став према томе ко ће имати власт у Београду. Свестан свог озбиљног косовског дефицита, Вучић би да то питање веже за ЕУ, а то ће рећи за милост Запада, и да га одвоји од свега осталог. Али то, наравно, неће ићи. Ево зашто.

Вучић из неког свог разлога верује да ће Србија – ако престане да се бори за Косово и ако проведе бриселске договоре Борка Стефановића – бити политчки консолидована, друштвено стабилизована и да ће привредно процветати.

Чини се да, додуше умеренијим речником, на тој позицији стоји и Тома Николић и да је притисцима и уценама на ту страну сломљен и Ивица Дачић, који сада своју лојалност доказује понижавајући се у Бриселу са Тачијем тако што, као се може чути, показује иницијативе које позитивно изненађују и крававог приштинског трансплантатора и његову добру европску вилу Кетрин Ештон.

На страну што се притиснутом Вучићу може учинити да ће, када скине косовски притисак Брисела и Вашингтона, он сам процветати, мада ја не бих ставио паре на то. Проблем је, међутим, што, и ако Вучић процвета, то се са Србијом сигурно неће догодити.

Напротив, њена политика не може бити консолидована тако што ће земља остати без политике, српско друштво неће бити стабилизовано ако остане без свог рефлекса самоодбране и самоодржања, нити ће њена привреда процветати одсечена од Истока, који једини показује суштински политички (јер финансијски нема нико) интерес за инвестирање и помоћ Србији. Јер политички похарана и економски опустошена Србија остаје земља са само једним суштински важним ресурсом – својим геополитичким положајем.

Тај положај, наравно, није лако носити, али он тиме није мање ресурс неке будуће обнове. Наравно, бар три петине тог геополитичког ресурса лежи у српској борби за Косово, и биће довољно да се растерети те борбе, па да буде растерећена и најважнијег дела своје геополитике, ствари због које једино може да буде занимљива некој суштинској подршци и неком озбиљном новцу.

Е сад, да видимо како је то Космет важно за власт у Београду? Тако што, ако нам из Томиног кабинета стигне дуго најављивана косовска платформа (као да је пише у хексаметру) у само једној реченици – Србија никад неће признати независност Косова – СНС ће се најпре сукобити са ДСС, где ја на Томином и Вучићевом месту снагу Кошутнице никако не бих мерио бројем његових посланика, као што је, сасвим исправно, нису тако мерили ни тражећи од Воје подршку у другом кругу.

Опет, знајући Коштуницу, нисам сигуран да ће поред такве платформе потрчати у београдску владу. Са друге стране, са таквом косовском политиком Вучић и Николић ће изгубити последњи траг руске подршке, изазваће затим бес свих оних интелетуалаца који су их подржавали уочи избора, остаће кратки пред амбицијама доброг дела свог чланства које је намеравало да се наплати чим из свих београдских канцеларија протерају жуте, још краћи пред онима чије су се амбиције водиле надом у суштинске промене и вођење озбиљне националне политике.

А у таквим околностима не идеш на Ђиласа, већ од њега тражиш подршку, можда тек да га претходно мало ослабиш или да ухапсиш Мишка, али ни њега више као балван на путу Србије до избављења, већ смањеног на величину смоквиног листа, којим се китиш тамо где си највише го.

Од Космета се побећи не може, на њему су гинули и они који су бежали од тог проблема и они који су му ишли усусрет, с тим што су ове прве жртве деловале празно и бескорисно. Није то никаква мистична вредност већ врло једноставан политички аксиом – на Косову, чак и овако похараном, можеш да правиш нови политички почетак, али после Космета никаквог почетка нема. А то ће рећи да је и Ђиласова и Вучићева београдска судбина – на Космету.

 

(Нови Стандард)