Прочитај ми чланак

Жељко Цвијановић: Дан после

0

(Нови Стандард)

zeljko-cvijanovic1.

Прво, по свој прилици, ово неће бити текст на какве сте навикли на овом месту. Друго, уместо текста, биће то један политички став, надам се, веома јасан. Треће и најважније, он се никоме неће допасти.

2.

Противим се потписивању Бриселског споразума, који је огромна мрља на лицу српске власти. Нећу дужити са објашњењем, али покушавао сам у претходним текстовима да сугеришем шта би можда било боље да се уради (не кажем и да би било). Али сада је уље просуто и назад се не може. После потписа Србија је ушла у једну другу стварност, која налаже редефинисање ситуације и размишљање о томе шта даље.

Нисам сигуран да је требало предати државну тапију над Косовом и Метохијом, посебно не над севером. Ако је већ морала, онда је Србија свој кључни адут дала сувише рано и сувише јефтино. Отежавајућа околност за владу је та што држим да је од почетка лоше водила преговоре, да их је пребрзо дигла на највиши ниво, да је прерано потегла своје главне адуте и да је онда ушла у спиралу из које се више није могла извући. Почетак истинског преговарања са српске стране дошао је на самом крају, кад је много тога већ било готово. Олакшавајућа околност за владу је та што је свака српска влада од раних 80-тих свој мандат плаћала делом Косова. Отуда је питање: да ли су била нереална наша очекивања да ће преокрет направити влада којој је запала најслабија Србија за последњих тридесет година? Наравно, та околност не скида одговорност са владе.

3.

Највеће мане споразума су следеће: готово потпуни излазак Србије са севера Косова, гурање Срба, Горанаца и осталих у уставни систем Приштине и танке безбедносне гаранције за њих. Највећа шанса коју споразум отвара јесте његова тешка спроводивост. Да би то заиста остало шанса, остаје нам да реализујемо најважнији императив те постбриселске ситуације. Наиме, нота бене, власт и Срби са Косова се не смеју разићи. Чак и ако после састанка у четвртак не нађу заједнички језик и ако свако остане на својим позицијама, утолико пре се не смеју разићи. Наравно, због потписа на споразум, у томе је много већа одговорност на власти, колико год она мислила да су представници Срба са Косова задрти и нереални.

4.

Кључну постбриселску друштвену (пазите, не више политичку) чињеницу артикулисао је Драган Ђилас понудом да ће подржати споразум под условом да Тома и Вучић изјаве да су признали Косово. Хајде да то преведемо на језик на какав смо ових дана навикли. Ако дакле, напредњаци признају да су издајници, жути ће их у издаји подржати. Другим речима, жути немају никакав проблем да буду издајници, само ако напредњаци признају да су то и они. Како ће издаја, према Ђиласовом услову, постати најтврђи меинстреам српске политике, то је његова изјава политички брилијантна: ако су сви издајници, издаја није хендикеп. На аналоган начин су ранијих година успешно тактизирали напредњаци: ако су сви европејци, тада то није компаративна предност жутих.

Али Ђиласова генијална изјава је државно и национално катастрофална а морално је испод површине тла. И друштвено разорна. Идемо редом.

5.

Најважније је ово друштвено разорна. Зашто? Док Ђиласове новине пишу као да их уређују 1389 и Наши (Капитулација! Издаја!), Ђиласови национални интелектуалци објашњавају како су Тома и Вучић одувек били издајничка дружина и процењују како би Борис у њиховој ситуацији изгинуо као Лазар. Није ту само реч о томе да они најважније национално питање своде на партијски ниво. Ни о томе да, осуђујући издају, настоје да је легитимишу и избришу као оно дистинктивно обележје у јавном простору због кога, ако се оно одржи, задуго неће владати. Више од свега, ради се о томе да жути, и не само они, раде на новој опасној подели ионако подељеног српског друштва. Наиме, на реду је подела у патриотском блоку (не странака, већ грађана) на оне које су Вучић, Тома и Дачић убедили да није могло боље – који тако постају неоиздајници – и на оне који неће да чују за бриселски параф – квалификујући се тиме за неку врсту прапатриота.

6.

Отуда је Коштуница с правом био против споразума, али је, колико год принципијелно погодио, практично погрешио захтевајући оставке Николића и владе. Зашто? Зато што, кад од некога тражимо оставку, с њим смо завршили, с њим више не можемо разговарати ни о чему осим о оставци.

Зашто још? То што је власт уздрмана (а јесте), не значи да је треба срушити, него да је сад много отворенија за унутрашњи притисак и утицај. Јер, рецимо да би Коштуница и могао да уз мало среће сруши владу. Идемо на изборе, и ко би владао после избора? Напредњаци? Жути? И једни и други? Види ли неко четврту могућност?

Као политичар који је одувек имао сензибилитет за друштво, једини се доследно борио против његове поделе и у томе чак у зло време имао успеха, све док му то нису срушили жути у свом другом мандату (2008-2012), Коштуница мора да уради три ствари. Смисао све те три ствари јесте да се влада политички натера назад, тамо где јој је место. Дакле, прво, да Коштуница, не одустајући од свог односа према бриселском споразуму, поврати контакте са Томом и Вучићем. Друго, да се управо као човек са сензибилитетом за друштво постави као тренутно једини могући артикулатор интереса косовских Срба на парламентарној сцени.

И, треће – и најважније – да одмах, не чекајући изборе, око себе формира широк и снажан патротски блок, који ће имати четири задатка. Први, да фокусира расуту националну енергију. Други, да отворено артикулише државне и националне интересе. Трећи, да такав изврши притисак на власт. И, четврти – и најважнији – да буде толико снажан да измести централну линију фронта српске политике, која је данас постављена између СНС и ДС (јер, како је Ђилас брилијантно показао, на тој линији могућа је само конкуренција у политици издаје), и постави је између СНС и патриотског блока (где је могућа само конкуреницја у политици одбране земље).

7.

Вучић, Тома и Дачић, посебно овај први, ако хоће да спасу штету, која је направљена и која прети и њима и Србији, могу Бриселски споразум чак и да наставе да бране како год хоће. Али не и тако како Косово није српско, како је споразум нови почетак за Србију, да ћемо после Косова процветати и како ће сад потећи мед и млеко страних инвестиција. Прво, не баве се политиком толике године да би били Сузана Грубјешић. Друго, то није истина. Треће, глупо је. Четврто, прави штету и њима и Србији.

Затим треба да главом без обзира побегну од својих нових домаћих пријатеља, којима је споразум добар јер је Србија, кажу, коначно оставила Косово иза себе. Не само да њих тројица морају да говоре да га није оставила иза себе већ да се тако и понашају.

Да би тако нешто постигли, морају да престану да се понашају као свет који се у медијима и остатку јавног простора толико препоручује политичком олошу из „Друге Србије“ и „жутим патриотама“. Морају да исти тај јавни простор отворе и за друге гласове, који ће вратити право грађанства озбиљној националној политици, потпуно делегимисаној у време жутих. Сад или никад.

Такође морају да помогну Коштуници у формирању националног блока, јер ће он бити користан и Србији и њима самима.

Не смеју да шире сукоб са Србима са Косова, макар и даље били уверени да ови нису у праву, а у много тога јесу – негде стварно јесу, а негде су у праву по томе што ће се ствар ломити преко њихових живота.

На крају, морају да помогну Цркви и максимално је интегришу у наставак косовске приче, истовременио је штитећи од страних агентура које је дискредитују у медијима. Веома је важно да се Црква покуша вратити бар на позиције од пре Тадићеве владавине.

8.

Морају да уозбиље медије, да обуздају утицај и подршку коју уживају у таблоидима јер им та врста подршке, чак и кад се на кратак рок исплати, штети већ на средњи. Да не говорим колико штети друштву. Политика у таблоидима, да би уопште могла да постоји у њима, мора да буде изврнута наопако, да буде оголела, естрадизована, самим тим се показујући као нека врста хедонистичке дисциплине. Ту политику жути су довели до крајњих консеквенци, и она плодове не рађа.

Ако дакле Дачић позицију српске државе, не без извесног права, пореди са пораженом српском државом после Косовске битке, он тада има право и да исприча причу о томе како су Милица и Стефан Лазаревић своју најмлађу ћерку и сестру Оливеру, као знак прихватања вазалног односа, дали у харем Лазаровог убице Бајазита Првог. Ако тиме хоће да се брани како његова политика није издајничка, тврдећи да она мора да буде вазална, то још није највеће зло. Јер не сме да заборави да ни вазална политика не сме да буде неутентична.

Позивајући се отуд на велики пример Стефана Високог, не сме да заборави како вазална политика може да има смисла само ако подразумева личну жртву. Дакле, или да сопствену сестру да Вестервелеу или бар да се мане микрофона и да уштроји Мркоњића. И да се, заједно са Томом и Вучићем, замисле зашто су Стефан Високи и Милан Недић своју немоћ на мачу компензовали културом (и, условно речено, медијима). А тога у таблоидима нема.

9.

Нови квалитет српске политике јесте нова координације са Москвом. Сарадња са ОДКБ, позив Вучићу од Шојгуа, куповина шест „мигова“ и Николићева нова посета Путину говоре да су Руси или били укључени или бар информисани о Бриселском споразуму, јер он очигледно није покварио односе који су на узлазној линији.

Да би се са нових линија бранило Косово, важно је да се осовина која иде од Русије до владе преко ојачаног Коштуничиног блока спусти до Срба са Косова. Да би то било могуће, није најважније да сви на тој осовини мисле исто, али је важно да пронађу минимум разумевања, чији циљ ће бити заштита косовских Срба не само због њих и због Косова већ и због одбране свега осталог што је у Србији угрожено. Та линија мора да постане и осовина новог српског консензуса, у коме би власт исправљала своје грешке и у који би се временом постепено укључивали и жути.

Део тог консензуса не би обавезно одмах почивао на јединственој политици, већ на јединственим циљевима. Зачетак тог консензуса се за почетак може формирати и на више политика, утолико пре што ће већ ширење сарадње са Русијом те политике временом приближавати.

Другом речима, мањи је проблем што Срби са Косова о Бриселском уговору мисле једно, а влада друго, много је већи проблем ако то међу њима направи ону врсту раскола у коме би почели да раде једни против других. Јер није проблем да на Косову имамо Србе који се противе томе да живе у истој држави са Албанцима и оне који хоће с њима да деле власт у Приштини. Проблем је ако ни једни ни други немају никакву координацију са Београдом и ако се Београд о свему томе не договара са својим јединим пријатељем међу великим силама.

10.

Наравно, све ово има своја празна места, али има и своју алтернативу. То је нова подела у патриотском блоку грађана, и, у тренутку када је српско друштво толико пренапето и толико слабо, то је пребацивање Србије у нову брзину на путу ка грађанском сукобу, најефикаснијем и најефтинијем путу за решење српског питања у визури неких од западних сила. Потрошиће само толико да уђу са четири стране на тенковима да нас разваде и поделе. Биће то најсрдачније дочекан окупатор у историји света. С разлогом најсрдачније.