Прочитај ми чланакДа ли победничка коалиција у Црној Гори може регионалним претендентима на власт, а пре свега у Србији, да покаже и докаже како се апсолутисти шаљу на политичку маргину?
Последњих дана сведоци смо разних декларација, писама намера, потписа, договора, интервјуа… које је „красила“ пре свега националистичка нота. Вучићеве поруке из Вашингтона, Милове (из шуме, прим. аутора) и Изетбеговићеве из Сарајева, све су биле на истом фону. Вучић брани српство које нико не доводи у питање, Мило (такозвано) црногорство, а Бакир бошњаштво. Да, умало не заборавимо, јавио се и Жељко Комшић који се брине да су угрожени и хрватски интереси у БиХ. Сада је очигледно да сви поменути имају један исти задатак, ДА БРАНЕ ЈЕДАН ДРУГОГ. А, зашто они бране један другог, зар њихови ставови нису супротстављени до граница понекад чак и новог сукоба?
Што рече један од лидера победничке коалиције у Црној Гори, млади али рекло би се по наступима веома искусни Дритан Абазовић и то за сарајевске медије: „Знају они зашто Вучић још није честитао. Знају они да је својевремено Бакир Изетбеговић убеђивао Бошњаке да гласају за Мила, тамо неке 2016. А и албански бос је на последњим изборима у Црној Гори подржао Мила, а не албанске представнике и партије“.
На ове Дританове констатације треба додати и да они сигурно знају да се ради о људима који тргују ни мање ни више него људским животима.
Вучић у Србији нема организовану законодавну и извршну власт већ од увођења ванредног стања (март 2020) збор пандемије Ковида 19. Већина грађана Србије и не зна да Скупштина и Влада не постоје. Као таоце држи становништво Србије, док смера како и на који начин да провуче признање Косова и Метохије. Најважњи задатак му је како наћи издајнике Косова, а да то не буде он. У његовим зидним новинама свакога дана појави се по један нови издајник, па поред неистомишљеника са србијанске политичке сцене ту се нађе место и за митрополита Амфилохија (Радовића), проф. др Здравка Кривокапића, а сутра ће вероватно у медијима чији је он главни уредник театрално најавити још једног издајника Дритана Абазовића. Човек је у сарајевском централном дневнику јасно и гласно изјавио да су Мило и Вучић најбољи пријатељи!
А какви су то пријатељи Вучић и Мило. Ево овакви: Мило и Вучић су се заједно борили против Алије. Мило је слао гориво за тенкове црногорским резервистима у Херцеговини и Конавлима опијеним својим тадашњим вођама, а Вучић обилазио ратнике по БиХ и „дизао им морал“, а онда кад запуца, беж’ у Београд или барем преко Дрине, колико га ноге носе, на сигурну страну. То је било ратно дружење, а мирнодопско се огледа, пре свега у дебелим новчаницима и заједничким пословима. Јер и Мило и Александар имају способну браћу Аца и Андреја.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 21, 2020
Е сад да се вратимо на почетак. Уколико победничка коалиција, а пре свих људи иза Кривокапића, Бечића и Абазовића схвате да су вишегодишњи гафови ове двојице пријатеља, били искључиво уперени на стицање личних користи и завађање „два ока у глави“, а разбратимљавање народа „једне фамилије“ деценијски параван послова Александра Вучића и Мила Ђукановића, биће наде и за Србију и за Црну Гору. Ово је прилика да се научи на свим досадашњим грешкама које су правили политичари у овом делу Балкана последњих деценија. Нису нација и религија били основни већ наметнути проблеми народима који су се гледали преко нишана. Они су били само окидачи незадовољства животом, због лоших социјалних прилика. Осиромашени народ био је пожељан за извођење најбизарнијих планова политичке врхушке тог и овог времена.
Покушава Ђукановић по старом рецепту, најновијом изјавом из Сарајева да ће Црну Гору бранити свим средствима, па чак и из шуме, јер је Црна Гора само тако могла да сачува своју вековну државност, да збије редове чувара свога отетог и опљачканог богаства и да изазове реакцију победника демократских избора. На, те његове и Бебине, сада већ што би на улици рекли „проваљене форе“ овога пута нико се не сме упецати. Бојимо се да ће Мило овога пута сам водити битку за своју прћију, а не за Црну Гору.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 21, 2020
Ако желе да ова победа буде стварно историјска (јер појам историјски на овим просторима је изгубио праву смисао због честе употребе), морају се ослободити бремена национализма, као најјачег Ђукановићевог адута. Национализма који захтева свакодневно доказивање и надмоћ над оним другим, често и слабијим. Када схватимо да смо вредни због свог знања, стручности, професионалности, некорумпираности, тачности, правдољубивости, бићемо много задовољнији као људи, а мање као припадници неког народа.
Црна Гора је 30. августа доказала да је на правом путу. На том правцу нико нема право да јој смета. Црна Гора мора да остане своја, због огромне енергије која је просијавала из њених грађана од јануара до августа 2020. Демонтажа система који је поставио ДПС неће бити лака, али уколико то буде изведено на прави начин, актери 30-огодишњег сиромашења једне од најлепших европских земаља, наћи ће своје место тамо где су до сада они слали људе који нису хтели да буду као они. Да куриозитет буде већи, на том месту су изгубили поверење корисника тог смештаја 30. августа 2020. први пут од када је уведено вишестраначје и у Црној Гори. И сигурно тамо ће му бити сигурније него ли у шуми, а биће ако Бог да окружен својим најближим сарадницима.
А Вучић, колико год одуговлачио да призна пораз свога пријатеља и јавно и недвосмислено честита (бар као Лукашенку) Кривокапићу, Бечићу и Абазовићу, једног дана то ће морати, овако или онако, да уради. Успехом победничке коалиције у Црној Гори и сви се надамо брзом формирању законодавних и извршних органа, поткопани су темељи диктатуре Александра Вучића у Србији, хтео он то да призна или не.
