Зашто не треба гласати за Мила Ђукановића на предстојећим предсједничким изборима?

Милан Гајовић

06:00 16.03.2023.

„Диктатор се рађа, али се мора и тренирати.“ „Кад је отпочео крупни приватни бизнис, „усправни“ вођа је имао само – шести прст и заробљену државу!“

Мило Ђукановић не може бити искрени бранич Црне Горе и Црногораца, јер је нашу отаџбину опустошио заједно са својом Првом фамилијом, широм родбином, кумовима и пријатељима. Према реалним процјенама, они су, са блиским страним „инвеститорима“, пљачкашком приватизацијом, незаконитим присвајањем највреднијих туристичких и других локација по Црној Гори, и „прањем“ шверцерског дуванског и наркомафијашког новца „обрнули“ више од двије милијарде евра, што је готово половина бруто друштвеног производа (БДП) Црне Горе?! Велики дио тог новца, илегалним каналима, изнијели су из Црне Горе.

Према писању лондонског „Independenta“, још из 2010.године, Ђукановић се, са имовином од 10 милиона фунти (око 11,5 милиона USA долара), убрајао међу двадесет најбогатијих државника на планети!

Како је све почело?

Резолуцијом Савјета безбједности УН 757, од 30.маја 1992.године, уведене су драконске неправедне санкције Савезној Републици Југославији, а тиме и Црној Гори. Како је држава морала да функционише, а грађани да преживљавају, то су се велики износи готовинског државног новца нашли у рукама носилаца Ђукановићеве власти и њима блиских особа. Тим новцем куповани су бирачи, земљиште, станови и пословни простори у земљи и иностранству, те приватизовани привредни субјекти у Црној гори и Србији. Знатан дио државног новца Ђукановићевци су пренијели и депоновали на своје приватне банкарске рачуне у иностранству и задржали га, као свој, до дана данашњег.

Црном Гором и регионом циркулисао је и огроман „прљави“ готовински новац, најприје од шверца нафте и нафтиних деривата, а затим и од шверца дувана, преко Јадранског мора, и шверца наркотика. Тај новац је техникама „прања“, несметано пласиран, прикриван и интегрисан у црногорски банкарски систем, те преношен на приватне банкарске рачуне (Ђукановића и њему блиских особа) и, преко бројних (фиктивних и стварних) „офшор“ фирми у „пореске рајеве“ широм планете.

Како су јављали медији и упућени стручњаци, криминално стечена „неопрана“ готовина, преко тзв. параван фирми, могла се депоновати у црногорској банци и, као тзв. виртуелни кеш колатерал, послужити за добијање готовинског кредита без обавезе његовог враћања! Тиме је новац био „опран“ и њим (виртуелним кредитом) куповали су се привредни субјекти (пљачкашка приватизација), некретнине, луксузни аутомобили, градили стамбени комплекси. Биће неопходно и веома интересантно, полицијски и правосудно, испитати вишегодишње пословање „Прве банке“ породице Ђукановић, бивше „Hipo Alpe Adria Banke“ и других црногорских банака и њихове „скокове“ ликвидности изазване наглим и, у кратком року, великим приливима готовинског новца.

Наведено објашњава и зашто се Ђукановић тако острашћено залагао за фискални и кредитно – монетарни (банкарски) суверенитет Црне Горе у оквиру СРЈ, те, доцније, за проглашење независности Црне Горе. Једноставно, да би се „прање“ криминално стеченог новца у Црној Гори могло одвијати несметано, без контроле савезних јавнофинансијских и монетарних власти. Јер, моћник који има приватне комерцијалне и инвестиционе банке, те приватизоване: јавне развојне фондове, централну банку (чија је функција и контрола финансијског односно банкарског система), судове, тужилаштво и полицију може илегалне токове новца несметано претварати у легалне.

Особе блиске Ђукановићевом режиму имале су привилеговани положај и у процесу пљачкашке ваучерске приватизације. Ваучере су могли, на основу незаконито прибављених инсајдерских информација и повезаних лица, замјењивати за акције црногорских привредних субјеката са највећим бонитетом (пословним угледом) и тако, готово бесплатно, незаконито стећи значајан дио друштвеног богатства.

Деведесетих година 20.вијека и у првој деценији 21.вијека руске инвестиције су биле највеће међу страним улагањима, у Црној Гори.

Зашто је, онда, Ђукановић „окренуо ћурак наопако“ и пристао да буде свјесна и вољна криминална марионета NATO агресора – западних србофоба и русофоба и почео да води екстремну антисрпску и антируску политику, уз увођење економских и политичко – дипломатских санкција према Русији? Из следећих разлога:

1) Пријетила му је озбиљна опасност да, као тадашњи предсједник Владе, буде оптужен и осуђен пред NATO хашким квазитрибуналом за патриотско поступање, у вријеме сепаратистичке оружане побуне у Хрватској и Босни и Херцеговини , од друге половине 1991.године до потписивања Дејтонског споразума, 14.децембра 1995.године. Нужно је подсјетити да је и некадашња главна хашка тужитељка Карла дел Понте посвједочила да ју је Ђукановић понизно, готово плачним гласом, молио да не буде свједок оптужбе у монтираном поступку против хашког хероја Слободана Милошевића. Наиме, био је свјестан да би, у унакрсном свједочком испитивању од стране Милошевића, „испливали“ бројни докази, довољни да га хашки квазитрибунал оптужи и осуди.

2) Било је извјесно да ће бити процесуиран и осуђен пред италијанским, али и судовима других држава, за „пословну“ сарадњу црногорских власти са италијанском мафијом у шверцу дувана, у десетој деценији 20.вијека.

3) То му је био једини начин да опстане власти и да се настави са шверцом. Треба имати у виду да међународни шверц дувана (поготово кад су у питању произвођачи тог дувана америчке компаније) и наркотика није могућ, без дозволе и контроле америчких тајних служби (прије свега, CIA-e) и NATO пакта, који на тај начин, „пуне“ своје тајне, паралелне, „црне“ фондове ради финансирања субверзивних операција свргавања, њима противних и непокорних, шефова држава и влада и других државника, политичара и угледника широм планете.

4) Америчке и друге тајне службе су га уцијениле аудио – визуелним записима раскалашних наркосексуалних бунга – бунга забава (оргија) у којима је и он учествовао. Као један од доказа, цитираћу, још једном, изјаву Душка Кнежевића, банкара и бизнисмена и дугогодишњег Ђукановићевог „интимуса“:

„…Мило, ти си Калигула! Проглашаваш своје коње министрима и амбасадорима!…Окупљаш око себе жене својих функционера. Господар си перверзије у блуда!…Ти си клептоман који све присваја! Ти стида немаш, све сте узели ти, брат и сестра…Ти си људска брука!…Изгубио си се у преварама и лажима.“ („Borba portal“, 18.април 2019.)

4) Процијенио је да ће, потпуним додворавањем западним глобалистима, не само избјећи сопствену кривичну и политичку одговорност, него и остварити пречицу за приступање Црне Горе NATO пакту у Европској унији.

Зато су се, већ од краја 90-тих година 20.вијека, америчке обавјештајне и безбједносне службе (прије свега, CIA и FBI) и NATO пакт потпуно инфилтрирале у Црној Гори (Министарство одбране, Војска ЦГ, Министарство вањских послова и еуропских интеграција, АНБ, специјалне јединице полиције и др.), односно у све важне сегменте нашег државног и друштвеног живота. Они су, под своју контролу и заштиту, ставили и криминално – шверцерске кланове у Црној Гори, Албанији, Сјеверној Македонији и на Косову и Метохији, остављајући лојалном Ђукановићу на располагање знатан дио наркомафијашког „колача“.

Дуговременим говором мржње, у својству предсједника државе или премијера, Ђукановић дијели српско – црногорско државотворно становништво и опасно угрожава стабилност и економски, социјални и демократски напредак Црне Горе. Кривотворећи црногорску историју као неотуђиви дио свесрпске историје, Српску православну цркву (СПЦ), те власти Србије и Русије означава као главне спољне непријатеље Црне Горе, а Митрополију црногорско – приморску и Србе у Црној Гори као унутрашње непријатеље и реметилачке факторе. Његове лажне и злонамјерне изјаве су тим опасније што су код једног броја грађана изазвале осјећај угрожености Црне Горе од СПЦ, Срба, Србије и Русије и тиме, на индиректан начин, представљају позив на насиље према означеним „непријатељима“.

Подстакнуте описаним говором мржње, у Црној Гори су „никле“ организације и неформалне „комитске“ групе које пријете насиљем или га примјењују и према Србима и свима онима који другачије мисле.

Овиме је Ђукановић дубоко зашао и у зону кривичне одговорности.

Неопходно је и, кривично – правно, расвијетлити његову спорну улогу у бројним нерасвијетљеним убиствима у Црној Гори и шире на западном Балкану, као и у шверцу дувана и наркотика кроз Црну Гору, оснивању „Прве банке“ и њеном незаконитом спашавању новцем пореских обвезника које банка никад није вратила, незаконитом стицању „првог милиона“ и милионској пљачки државне имовине.

Ђукановић се, више пута, јавно хвалио, говорећи да „имамо разлога да будемо поносни како смо 99-те заштитили Црну Гору од бомбардовања“.

И поред тога што је, од 24. марта до 10.јуна 1999.године (78 дана и ноћи) злочиначки, терористички и окупаторски NATO пакт (највећа терористичка организација у људској историји), без одобрења Савјета безбједности УН, извршио монструозну агресију на СРЈ (Црну Гору и Србију), Црна Гора је, 2017.године, понајвише Ђукановићевом „заслугом“ приступила тој организацији.

Подсјећам, још једном, на његове ријечи:

„Промијенили смо менталитет Црногораца и због тога смо тако лако ушли у NATO.“ (Интервју париском листу „Figaro“; дневни лист „Дан“,4.децембар 2018.)

У току NATO агресије извршен је још један геноцид над српским народом, те бројни ратни злочини, прије свега, против цивилног становништва, из грубо кршење међународног ратног и хуманитарног права, Повеље УН и самог NATO-вог Сјеверноатлантског (Вашингтонског) уговора.

По полуострву Луштица и на другим локацијама по Црној Гори, NATO пакт је „сијао“ забрањене бомбе са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе. Тиме је починио и кривично дјело – употреба недозвољених средстава борбе.

NATO авијација је, 30.априла 1999.године, без најаве, са 10-17 пројектила, бомбардовала мост на Лиму, у самом центру Мурина. Смртно је страдало шест цивила, а три особе су тешко повријеђене. У близини моста није било војних објеката, нити јединица ЈНА.

Црногорска власт, током NATO агресије није прогласила ратно стање, нити су у Мурину биле активиране сирене за општу опасност. Тиме је прекршен члан 51 (Општа опасност) Устава РЦГ, из 1992.године – „Свако је дужан да учествује у спречавању и отклањању опште опасности“.

Већ сам, у својим на порталима објављеним текстовима, детаљно и аргументовано, писао о блиској Ђукановићевој сарадњи (у агресији на сопствену земљу?!) са ратним злочинцима – организаторима и наредбодавцима највећег злочина против мира, уз сумње да је „агресорима достављао обавјештајне податке и да је саботирао одбрамбене акције тадашње СР Југославије“?! Чак се, заједно са, недуго потом од Запада инсталираним, предсједником Владе Србије Зораном Ђинђићем, залагао за трајање агресије све док Милошевић не падне са власти?!

Запад (САД, В. Британија, најмоћније чланице Европске уније и NATO пакт, прије свега) су главни спонзори исламског и албанског интегрализма на Балкану, који подразумијева цијепање српског етничког простора, те угрожавање територијалне цјеловитости Црне Горе и Србије и опстанка Републике Српске. Црна Гора је потребна Западу (прецизније тајној, мегакапиталистичкој влади из сјенке) само као антисрпска, антируска и антиправославна (нарко) банана држава, те наркотранзитна дестинација CIA-e и NATO пакта.

Црном Гором, у задње двије деценије, управљају америчке амбасадорке уз асистенцију британских колегиница.

Претходно наведено, убједљиво и аргументовано, доказује да је Мило Ђукановић недостојан функције предсједника – представника државе Црне Горе и свих њених грађана.